ГДЕ ЈЕ СРБИЈА ДАНАС? Газимо преко мртвих, новац нам врховни идеал, а радници – технолошко робље!

Србија је као друштво изгубила црту солидарности и социјалне одговорности коју је имала пре неколико деценија. Данас свако гледа само своја посла, односно како ће он и његова породица преживети. Новац је врховни идеал, односно гомилање богатства и моћи, и то је постао основни циљ. Kада то имамо, онда је човек човеку вук.

Овако говори економиста Љубодраг Савић о стању социјалне правде у земљи, а поводом Светског дана социјалне правде који је установила Скупштина Уједињених нација пре 15 година. На тај дан се истичу глобални проблеми сиромаштва, социјалне и економске искључености и незапослености на нивоу светске популације.

Савић каже да су се људи у Србији раније солидарисали једни са другима на разне начине, да су на пример, примат у добијању станова имали најсиромашнији и да, иако ни то није потпуно праведно, то је била одлика хуманог и социјално одговорног друштва. Данас је стање потпуно другачије:

„Имамо ситуацију у којој људи ‘иду преко мртвих’, имају неке своје циљеве и заборављају на одговорност. Има приватних, хуманих компанија које се односе према својим радницима јако добро, које воде рачуна ─ али је то нажалост изузетак. Ја сам изненађен и тиме што се то односи и на стране компаније које се прилагођавају нашем систему и пракси која није добра. Они то у Немачкој тако не раде. Тамо је наглашена социјална одговорност, а овде их нико не тера на то. Али, ваљда је и у природи човека да када нешто не мора онда то и неће“, рекао је Савић.

По његовом мишљењу, важан аспект социјалне правде односи се на примену закона, а у Србији се закони не спроводе једнако за све. Илуструје то и кроз помоћ државе грађанима који су били задужени у швајцарским францима.

„Држава тиме што не спроводи закон једнако за све шаље лошу поруку. Шаље поруку људима да уместо да се исплати бити поштен, у Србији се заправо исплати бити непоштен, јер те држава увек на овај или онај начин пуштањем и доношењем лекс специјалиса и неких одлука практично награђује уместо да те кажњава.“

Према Савићевим речима, Срби су у социјализму имали висок ниво радничких права, која са данашњом ситуацијом нису упоредива:

„Данас имамо људе који су модерно технолошко робље. То није само у Србији, то је одлика модерног капитализма. Земље старе демократије и дугачке традиције у поштовању људских права некако се боре и штите радничка права. Нажалост, имам утисак да земље младе демократије, у које спада и Србија понекад и неће, а понекад не могу да се изборе са тим. Тако да су практично радничка права данас у рукама власника капитала“.

Адекватна социјална политика државе је важан механизам у постизању социјалне правде, и према речима нашег саговорника у Србији постоји велики број људи који се налазе у екстремном сиромаштву.

„Уобичајена је дефиниција да су то људи који не могу да обезбеде примања за нормалан смештај и храну, да човек не буде на улици. Различити су подаци и из године у годину се мењају, али Србија припада групи земаља у којима је пре свега екстремно сиромаштво врло високо. Скоро четвртина људи у Србији живи на граници са сиромаштвом“, навео је Савић.

Србија је данас земља која, уз бројне проблеме које има, вероватно не може да обезбеди својим грађанима много више од онога што им већ пружа, наводи наш саговорник:

„Али, пошто изграђујемо капитализам у коме постоје високе класне, економске и социјалне разлике, држави не би сметало да мало више поради на томе да кроз опорезивање и неке друге фондове, али пре свега преко богатих људи у земљи обезбеди новац који би био од помоћи људима који се налазе у тешкој социјалној позицији.“

Да стање социјалне правде у Србији није задовољавајуће, упозорио је и Заштитник грађана Зоран Пашалић, који је рекао да пола милиона људи у земљи није у стању да задовољи своје основне егзистенцијалне потребе. Он каже да је, према подацима којима располаже ова институција, најугроженија омладина старости од 18 до 24 године.

„Млађи од 18 година су у нешто мањем ризику, а према типу домаћинства имамо она која чине две одрасле особе са троје или више издржаване деце и која су угрожена са чак 53,6 одсто. У категорију угрожених спадају и деца, јер су око 50 одсто деце у Србији корисници социјалне заштите, што је доста алармантан податак“, рекао је Пашалић.

Деца и друге особе које живе ван градских центара два пута угроженији од оних који живе у градовима. Угрожене су и особе са инвалидитетом, стара и болесна лица као и Роми од којих је 50 одсто незапослено, а само два одсто има завршену основну школу.

„Што се тиче мера и механизама које држава треба да предузме било би добро рећи да је потребан стратешки заокрет ка успостављању државе социјалне правде. То би значило да се све политичке, економске и пословне мере планирају и предузимају тек пошто се изврши процена њиховог утицаја на рањиве групе“, истиче наш саговорник.

Према његовим речима, политика образовања, стручног усавршавања и запошљавања морају бити измењене и прилагођене тако да се најсиромашнијем становништву пружи шанса не само за зараду, већ и за суштинско осамостаљивање. Важно је и то да се новчана давања угроженим морају прилагодити појединачним егзистенцијалним потребама. Једна од мера је и признање неформалног образовања посебно у случају ромске популације.