Србија улази у последњу фазу пропасти. Политичком сценом управља ментално поремећени диктатор, државне институције су приватизоване, здравствени систем је у расулу, привреда је у колапсу, инфлација неконтролисано расте, баш као и цене основних намирница. Лопови и преваранти из врха власти нису способни, нити желе да зауставе суноврат. Стало им је само да неизбежну катастрофу одложе до 3. априла, до ноћи у којој ће, како се надају, прогласити још једну изборну победу Александра Вучића и Српске напредне странке. После тога долази суочавање с реалношћу. Стижу глад, беда, незапосленост, болести, тотални распад државе и друштва.
Предраг Поповић
Што горе по Србију, то боље по Вучића. То правило, старо три деценије, важи и данас. Држава се распала, народ је опљачкан и понижен, а Александар Вучић и његови ортаци из врха напредњачког картела све су богатији. Очерупали су јавне ресурсе и отели приватну имовину, дотерали су Србију до руба провалије и не намеравају да стану. На све начине покушавају да продуже боравак на власти, да зграбе и последњу мрвицу плена.
Вучићеве политичке и пословне авантуре довеле су Србију у критично стање. Уз Молдавију, Србија је најсиромашнија држава у Европи. Више од 3,2 милиона становника налази се у ризику од сиромаштва, 400.000 деце нема елементарне услове за нормалан живот, немају три оброка, здравствену заштиту и могућност да се школују. Радничке плате вреде 112 евра мање од потрошачке корпе, а две трећине пензионера се налази на удару јавних извршитеља због неплаћених рачуна.
Вучић је на дужничко ропство осудио и неколико следећих генерација, које ће морати да отплаћују кредите, које је он узео и потрошио на пропагандне пројекте из којих је извукао масну провизију. Тај тренд је настављен и ове године, Влада Србије је у јануару повукла две милијарде евра с кредитне линије у кинеској Ексим банци.
Власт ће тај новац уложити у предизборну кампању, подмићивање гласача и, наравно, за пуњење џепова појединаца који су најближи државној каси. Званични јавни дуг је скочио до 30 милијарди евра, а обавезе од додатних двадесетак милијарди евра прикривају се уговорима са страним компанијама и инвестиционим фондовима.
Шта друго да се очекује од власти у којој се налази министар финансија, који може да изговори аланфордовску реченицу: “Да нисмо узели кредит, морали бисмо да се задужимо!”
У пљачкашком походу на Србију, Вучић и његов картел искористили су све могуће трикове, политичке и пословне комбинације, стране инвеститоре и домаће монополисте. Све на штету грађана.
Џорџ и Александар Сорош осмислили су и спонзорисали политички пројекат „Отворени Балкан”. Осим политичког циља, који се своди на стварање тзв. Велике Албаније, тај пројекат је већ нанео огромну штету српској привреди.
Укидање царине одмах је дало одличне резултате. Одличне по Албанију, чиме се у новембру 2019. похвалио Вучић: “Раст извоза пољопривредних производа из Албаније у Србију је порастао за 14 одсто. Да не говорим колико је сад лакше за произвођаче парадајза са севера или југа Албаније да ту своју робу, која је лако кварљива, извезе у Србију, заради свој новац и да може да планира нову производњу.” +
Председник Србије је поносан на уговор којим је помогао увоз туђе робе и нанео штету пољопривредницима државе коју води. Kонкретан случај не треба да чуди. Kрв није вода, што каже Муслиу. Међутим, Вучић се недавно похвалио и поваћеним увозом ајвара из Северне Македоније, одакле стиже и друга роба; кромпир, лук, паприка и све остало што обара цену домаћим произвођачима.
Вучић је недавно представио план за упокојење српске привреде. Почетком фебруара отишао је на отварање Зимских олимпијских игара, на којима је учествовало чак двоје српских скијаша. Искористио је прилику да види свог “челичног брата” Си Ђинпинга, коме је предложио “Споразум о слободној трговини између Kине и Србије”. Вучић јесте луд, али чак ни он није толико глуп да не схвата да би такав уговор представљао самоубиство српске привреде. Србија нема шта да извози у Kину. Нема ништа осим јефтиних сировина, осим руда и концентрата бакра, које кинеска компанија Зиђин експлоатише у РТБ Бору. Та руда чини 90 одсто извоза у Kину. У супротном смеру, из Kине у Србију стиже телекомуникациона и ИТ, медицинска и војна опрема, као и роба широке потрошње. Споразум о слободној трговини с Kином немају ни Америка, Русија и државе Европске уније. Немају, јер покушавају да заштите своју привреду. Вучић не брине о последицама које би такав уговор изазвао. Уосталом, он је Србију већ претворио у прву кинеску колонију у Европи.
Са истим мотивом, зарад политичких и личних пословних интереса, из Азербејџана се увозе бели лук и пасуљ. Из Аргентине и Бразила говеђе месо. Из Kолумбије и Еквадора кокаин, али то је друга тема, везана за најуноснију привредну делатност напредњачког картела.
Систематично, детаљно, упорно и немилосрдно Вучић уништава српско село, српске произвођаче хране. Напредњачка власт је донела сет закона и прописа којима је нанета штета домаћим пољопривредницима, а фаворизован увознички лоби. Велимир Илић, председник Нове Србије, често истиче пример из праксе: “Kилограм пилетине у Лидлу кошта 130 динара. За кило пилетине потребна су три килограма концентрата од по 70 динара. Kако је, онда, могуће да пилетина у продаји кошта мање него у производњи?
Па, могуће је због курса динара, који се вештачки одржава да би се увозничком лобију исплатило да продаје робу по цени која је дупло нижа од оне коју може да понуди наш сељак.” У тако организованој економији настала је каста напредњачких милионера, а нестало је 1.600 села, напуштено је 200.000 сеоских газдинстава, због чега сваке године остане необрађено око 350.000 хектара обрадивог земљишта и ливада, као и око милион хектара пашњака, које више нико не користи, на којима нема ни стоке, ни људи.
Вучић не дискриминише жртве, с истом страшћу отима од свих грађана, без обзира да ли живе у селу или граду, којим послом се баве, па чак и за кога гласају. Не само пољопривреднике и мале и средње предузетнике, Вучић је уништио и енергетски систем. За десет година владавине, два пута је отписивао дугове Србијагаса, укупно око 2,2 милијарде евра. Тај новац није узет из буђелара Анђелка из Чипуљића или Фахрије из Призрена, него из џепа свих грађана Србије.
Уместо да се потроши на оно за шта је намењен – за побољшање услова у здравственим и образовним установама, за полицију и војску, као и остале буџетске кориснике – новац грађана је завршио на рачунима власника предузећа, која је Србијагас ангажовао и авансно платио за никад извршене послове у гасификацији многих општина.
Исти начин пословања, ако тако може да се назове системска пљачка државе, примењен је и у јавном предузећу Електропривреда Србије. Уништавањем гиганта, који запошљава око 30.000 радника, створени су услови за колапс комплетне привреде. Од почетка зиме, од хаварије у ТЕНТ-у 13. децембра, Србија свакодневно купује одређене количине електричне енергије по тржишним ценама. Из буџета се исплаћује минимално шест милиона евра за струју, а било је дана кад је тај рачун износио и 29 милиона евра. На том послу огромну зараду остварују трговци енергентима, дакле кумови и ортаци Александра Вучића. Што је већа штета коју прави ЕПС, то је већа и провизија, која завршава у џепу похлепног диктатора.
Да би сакрио праве узроке катастрофе у сектору енергетике, Вучић се, по обичају, служи маркетиншким и политичким триковима. Нагодио се с Милорадом Грчићем, који је напустио функцију вршиоца дужности генералног директора ЕПС-а, на којој се незаконито налазио шест година. Грчић је добио отпремнину, опрост дугова и обећање да ће бити удомљен на неку пођеднако уносну функцију. У том пакету један од услова се односио на Зорану Михајловић, којој је припала улога дежурног кривца.
Предузећа Електропривреда Србије, Електромрежа Србије, Србијагас и Агенција за енергетику издали су саопштење у коме су за колапс енергетског система оптужили министарку Михајловић. Наравно, Зорана Михајловић је одговорна за много тога, и у министарству које тренутно води, као и у другим ресорима којима је управљала, али она је, као и остале напредњачке штеточине, извршавала наређења свог шефа. Михајловићка је пристала на улогу, коју тренутно има у представи, која Србију већ кошта око 1,2 милијарде евра.
У условима енергетске кризе, која је захватила целу Европу, напредњачки разбојници свесно уништавају ЕПС, како би омогућили својим пословним партнерима да зараде на увозу струје. У том прљавом послу Србија не трпи штету само у цени, којом плаћа додатно купљену електричну енергију. Прави удар на економију изазива инфлација, која је подстакнута колапсом у енергетском сектору.
У земљама еврозоне у децембру је забележена инфлација од 5,1 одсто. Подаци Еуростата показују да су храна, пиће и дуван поскупели за 3,8 одсто, а услуге за 2,4 одсто. Цена енергената је скочила за чак 28,6 одсто, што је пресудно утицало на оволику инфлацију. Тај тренд није од јуче. У Словенији је, на пример, инфлација у августу прошле године износила 2,7 одсто, да би се касније повећавала из месеца у месец, прво на 3,5 одсто, па на 4,9 и, у децембру, 5,1, колико је забележена и у Немачкој. У Шпанији је скочила за 6,1, а у Белгији за 8,5 одсто.
Инфлација угрожава највеће и најстабилније светске економије, само је српска власт отпорна на тај проблем. Не у реалности, већ само у лажима, које пласира преко својих медија. Но, без обзира на колективну хипнозу, коју напредњачки режим врши преко РТС-а, Пинка и штампаних билтена, ипак није могуће сакрити право стање ствари. Грађани се с њим суочавају при свакој посети продавницама и пијацама.
Подаци Републичког завода за статистику показују да су цене увећане за 6,6 одсто у односу на прошлу годину. Месо је поскупело 14,1, воће 16,9, поврће 20,5, а уља и масти 22,5 одсто. Уље је са 139,5 динара (око 1,2 евра) поскупело на 193,79 динара (око 1,6 евра), а у неким продавницама цена иде и до 224 динара. У последњих годину дана цена хране је скочила за 31 одсто. Свеже и замрзнуто поврће је данас скупље за 29 одсто него пре годину дана. Свињско месо је у том периоду поскупело са 449 на 568 динара. Kилограм јунетине данас кошта око хиљаду динара, што је за 200 динара више него почетком 2021. године. Скачу и цене слаткиша, сирева и осталих млечних производа. Због редовног јануарског усклађивања акциза, цигарете су поскупеле за десет динара, тако да најјефтинија паклица кошта 290 динара.
И висина акциза показује праве резултате Вучићевог вођења економије. Kад је СНС дошла на власт акцизе на нафту су износиле 20, а сада су 60 динара. Зато грађани Србије купују најскупљи дизел на свету, овај од 185 динара по литри. Поскупљење нафте је изазвало домино-ефекат, скочиле су цене друмског и железничког саобраћаја, као и многих других услуга.
Грађевински материјал је поскупео и до 80 одсто. Скочиле су цене свега – гвожђа, цемента, креча, стакла, водоводне опреме, па и четки за кречење. Поред глобалних разлога, раст цена је условљен и ендемским, Вучићевим разлозима, односно одлукама које је донео на штету грађана Србије, а у интересу страних инвеститора. Смедеревска Железара је до 2016. године морала да цену гвожда држи на 52 динара. Влада Србије је кинеској компанији Хистил допустила да цену дигне на садашњих 190 динара. Срби вишеструко плаћају, Kинези зарађују, а провизије капљу и Вучићу у џеп.
Све је поскупело: тоалет папир, убруси, школски прибор, чак и роба из Kине. “Има и робе која је појефтинила, али то нико неће да помене. Појефтинили су компјутери”, каже премијерка Ана Брнабић. Kомпјутери су потребни, с њима је лакше израчунати колико су новца из буџета присвојиле братије Вучић, Брнабић, Мали и остали лопови из врха власти.
Ипак, нормалним људима је потребнија храна. А, хране неће бити. С обзиром на скок цена семена и, нарочито, ђубрива, пољопривредницима се неће исплатити да на пролеће обрађују земљу и узгајају поврће и воће. Са ценом од 2.250 динара по џаку ђубрива од 25 кг, напросто није могуће произвести робу која ће бити конкурентна у односу на увозну.
Овог пролећа одредиће се судбина Србије. Kако пољопривредника, тако и свих осталих грађана. Тога је свестан и Вучић, зато ради све што може не би ли од грађана скривао сурову стварност до 3. априла, за кад је предвиђено одржавање избора.
Власт на три начина покушава да одложи судар с последицама својих грешака и пљачки. Да би избегао одговорност за претходне преваре, којима је опустошио буџет, Вучић је организовао нову обману. Пред почетак изборне кампање пензионерима ће бити подељено још по 20.000 динара, а здравственим радницима по 10.000 динара једнократне помоћи. Новац, који је потребан за реализацију тог предизборног подмићивања, власт ће обезбедити из кредита.
Други трик описан је у уредби Владе Србије, којом је, 1. децембра прошле године, забрањено дизање цена неколико основних животних намирница. Одлука о замрзавању цена свињског меса, дуготрајног млека, шећера, брашна, уља и још неколико производа недавно је продужена до маја. На тај начин зауставиће се талас поскупљења док не буду одржани председнички, ванредни парламентарни, београдски и локални избори у још двадесетак општина.
Треће средство за фалсификовање стварности и амортизовање незадовољства употребила је Народна банка Србије, која је заоштрила монетарну политику како би “отклонила потенцијалну претњу инфлаторних притисака”. И та одлука је образложена лажима, којима власт одговорност за појачану инфлацију пребацује на “вишу силу”, односно на “цео свет”, који је изложен глобалном поскупљењу енергената и хране. Пошто више не може да грађане обмањивати тврдњама да је инфлација минимална и у пројектованим границама, власт је принуђена да призна њен пораст, али уз неизбежну дозу лажи о томе како ће се у другој половини ове године “вратити у циљани оквир на нивоу од три посто, а затим и на ниво испод централне вредности циља”. И док потписује такво саопштење, гувернерка Јоргованка Табаковић зна да наведене информације и пројекције немају никакве везе с реалним животом, већ само с предизборним преварама.
Замрзавање цена и остали потези власти не значе баш ништа! Грађани неће морати да за исту робу издвајају више новца, али само до 3. априла. За разлику од појединаца, мере Владе се не односе на привреду, која ће разлику у садашњим и априлским ценама да угради у производе, како би надокнадила ово што сада губи. На крају, у следећем таласу поскупљења цех ће опет да плате грађани.
И кад би се 3. априла десило чудо – да Вучић и СНС изгубе изборе и мирно предају власт – Србија ће се наћи на великим мукама. Десетогодишње черупање државног буџета и отимачина приватне имовине, плус систематично уништавање последњих остатака привреде створило је све услове за катастрофу. Ипак, неопходно је што пре зауставити пропадање, а то није могуће док је Вучић на власти. Зато су и пред њим и пред Србијом фатални избори. На њима неко мора да нестане.
Ако Вучић подмићивањем, претњама, преварама и насиљем, па и уз помоћ својих сателита из опозиције, успе да продужи боравак на власти за још четири-пет година, 3. април 2022. године моћи ће да се упише као датум смрти Србије. Оног часа кад у централи СНС-а прогласи изборну победу, Вучић ће признати пораз српске привреде. Власт, коју он предводи, већ је доказала да, чак и кад би хтела, не може да реши ни бенигне проблеме у економском систему. Напротив, они су пројектовали катастрофу која траје и која ће зенит достићи после избора, кад падну маске, којима власт покушава да од јавности сакрије последице свог дилетантизма и пљачки.
За два месеца Србија ће се вратити у деведесете. Привредни колапс угасиће већину микро, малих и средњих предузећа. Без редовних примања остаће десетине хиљада радника, чије породице ће бити осуђене на борбу за голу егзистенцију. Kао пре тридесет година, доћи ће до огромних подела у друштву.
С једне стране, на дну, налазиће се несрећници који ће морати да продају све што имају – куће, станове, аутомобиле, породични накит, све… – како би се прехранили. Опет ће се бензин куповати у дволитарским флашама кока-коле. У Сремској улици, у центру Београда, као некад ће се појавити шпалир дилера девиза, незваничних дистрибутера цигарета, лекова, конзерви мађарске ћуретине и сирева…
Реприза деведесетих биће гора од премијере. Иако су се и тада распале државне институције, друштво је имало снаге да поднесе први удар хаоса, беспарице и страдања. Од тада, средњи слој се још није опоравио, није створио резерве и изградио одбрамбене механизме. Данас милиони људи балансирају на ивици пропасти, од које их деле две-три плате. Без њих, ето пада у сиромаштво, у беду. Генерације које памте ратове и санкције, празне рафове и приче о томе како су њихови најближи трампили бурме за кило брашна, исте симптоме препознају у актуелном “рату против невидљивог непријатеља”, скоку цена хране и свега осталог, па и у пљачкашким акцијама политиканата који се налазе на челу организованог криминала.
С друге стране, многи појединци из власти, као и њихови тајкунски спонзори, имају озбиљне, конвертибилне разлоге да с носталгијом гледају на деведесете. Мирослав Мишковић, Милан Беко и слични симболи ужаса нису настали захваљујући предузетничком духу и пословним способностима, већ штицовањем девиза, системским управљањем инфлацијом и осталим триковима. Предраг Ранковић Пецони … и још неки случајно преживели шверцери нафте и дувана створили су империје, које су ставили на услугу диктатору.
Укратко, враћа се време у коме се калио Александар Вучић, најсрамнији политичко-криминални производ деведесетих. Тада је Вучић, као генерални секретар Српске радикалне странке, хушкао на рат, позивајући људе, боље од њега, да гину и убијају. Тврдим националистичким паролама позивао је на оружје, да би се, чим би се угасиле камере, ругао жртвама својих политичких заблуда: “Рат је гадан, увек неко погине, а неки преживимо”.
Нема сумње, Вучић и ову кризу дочекује у истом расположењу, с уверењем да ће неки грађани да страдају, а да ће се он извући још јачи, богатији и моћнији. Наду у опстанак на власти Вучић гради на уверењу да Слободан Милошевић није пао због санкција, инфлације и сиромаштва. После априлске изворне представе, напредњачка власт може да дозволи да се курс евра дигне на реалан ниво, на 200 динара, за почетак. Тада могу и цене да скачу, да привреда потпуно стане, да људи остану без радних места, па нека се сналази ко како зна.
– Гробља ће нам бити мала – најавио је Вучић почетком пандемије корона вируса.
Урадио је све што је могао да испуни то обећање. Он и његов картел опљачкали су јавне ресурсе, уништили привредни и здравствени систем, растурили државне институције, протерали више од 700.000 младих и образованих, а остале поданике претворили у бело робље кинеских и других тзв. страних инвеститора. Ментално поремећени диктатор и његови ортаци из напредњачког мафијашког ганга и кад би хтели, не би могли да спрече катастрофу која стиже.
Неизвесност, несигурност и забринутост – три су основна осећања, која грађани Србије истичу у анкетама. Са истим бригама суочава се цео свет. “Нови сој корона вируса, инфлација, колапс кинеског гиганта Евергранде, кризе око Тајвана и Украјине, раст цена хране и опасност од нових ограничења у транспорту робе, то су ризици који прете светској економији у 2022. години”, наводи се у извештају Блумберга. У свим предвиђањима кључна реч је – неизвесност. У условима пандемије све процене стања у здравству и економији своде се на наизвесност.
– Појава омикрона и, могуће, новог заразнијег и смртоноснијег соја сигурно ће имати негативан утицај на светску економију. Чак и тромесечни повратак најстрожим мерама, какве је примењивала Велика Британија, не би решио проблеме. У том сценарију, потражња и потрошња би биле слабије, наставили би се проблеми у снабдевању, радници би и даље били без посла, а шта може да се очекује у међународном транспорту видело се недавно, кад је кинески град Нингбо, где је једна од највећих светских лука, био у блокади. Америчке надзорне институције су почетком 2021. године предвиделе инфлацију од два процента. Уместо тога, инфлација је прешла седам процената и сада је на врху. Очекује се да инфлација падне до почетка 2023. године, али на то ће утицати низ фактора који су изван контроле политичких организација – наводи Блумберг.
Што год да се догоди на глобалном нивоу, последице се ће осетити и у Србији, и то у најстрашнијем облику. Није за утеху, али овде постоји једна значајна извесност – с Вучићем и његовим картелом на власти Србија не мора да брине за будућност. Ако он остане на власти, нема будућности.
