После гласања 3. априла, паразити из свих странака поделиће плен, а грађани изиграни и опет преварени

Априлски избори су већ одлучени. Победили су политиканти из владајућих и опозиционих странака, изгубили су нормални грађани. Александар Вучић је у изборну кампању уложио 1,8 милијарди евра отетих из буџета, злоупотребљава државне институције и јавна предузећа, као и медије с националном фреквенцијом и интернационалне мафијашке кланове. Опозициони лидери своде амбиције на то да освоје одређени број посланичких и одборничких мандата, како би се увалили на државне јасле. Уместо да свим силама и по сваку цену помогну народу да се ослободи диктатуре, лидери опозиционих странака су дезертирали с фронта. Грађани су препуштени сами себи, сами ће морати да се изборе за промену система, па да комплетну гарнитуру актуелних политиканата, из владајућих и опозиоциних странака, заједно отерају с политичке сцене.

Предраг Поповић

Зна се резултат председничких, парламентарних и београдских избора. Нису битни проценти освојених гласова, број посланичких и одборничких мандата, ни имена будућих носилаца законодавне и извршне власти, као ни представника опозиције у републичком и локалним парламентима.

У ноћи трећег на четврти април, паразити из свих странака поделиће плен, а грађани ће бити осуђени на још неколико година агоније, пропадања и понижења. За продужетак владавине напредњачког картела одговорност сносе лидери опозиционих странака, који су прецизно пројектовали властити пораз.

Због завођења диктатуре и медијског мрака “права опозиција” је бојкотовала прошлогодишње изборе. Последице су познате. Европска унија је наредила Александру Вучићу да по кратком поступку распусти Скупштину и распише нове изборе, а опозиционим лидерима да ни не помишљају на нови бојкот. Успут, одрађен је значајан посао око измене Устава Србије, што је могао да спроведе само једнопартијски парламент. Прихватањем захтева бриселских бирократа да учествује на овим изборима, опозиција се одрекла кредибилитета који је стекла одлуком да бојкотује прошлогодишњи изборни игроказ. Истовремено, иако су изборни услови још гори него пре, опозиција је унапред дала легитимитет Вучићу и Српској напредној странци.

После пристанка да учестује на монтираним изборима, опозиција је почела да се бави својим, а не општим интересима. Драган Ђилас и Вук Јеремић, лидери најјачих опозиционих организација, на различите начине презентовали су исти циљ – да се сакрију од гласача. Ђилас је своје име ставио на 64. место посланичке листе “Мариника Тепић – Уједињени за победу Србије”. Јеремић је одлучио да се уопште не кандидује на овим изборима.

Лидерима Странке слободе и правде и Народне странке је јасно да их повлачење из првог плана, бар кад су парламентарни избори у питању, неће спасити од напада напредњачких политичких и медијских кербера. Ђилас и Јеремић су већ неколико година на удару режимских прљавих кампања.

Без обзира на ниво истине и лажи у тим нападима, обојица су компромитовани и врло спорни чак и за добар део опозиционих гласача. Ипак, њихово склањање неће растеретити кандидате из врха листе, а, с друге стране, оставиће утисак да су сараднике истурили као громобране, да напредњаци туку по њима. На крају, кад изборни резултат не буде задовољавајући, страначки лидери ће моћи да одбаце одговорност.

За носиоца листе “праве опозиције” одређена је Мариника Тепић. Избор је логичан, истраживања су показала да Тепић има више позитивних поена од Ђиласа, Јеремића и Зорана Лутовца. Међутим, има и више негативних поена, што је допринело одлуци да не буде кандидована на председничким изборима, како је првобитно планирано.

Председничког кандидата коалиције Уједињена Србија изабрао је Ђилас. Анализом резултата два истраживања, која су спровеле различите агенције, Ђилас се одлучио да подржи Здравка Поноша, генерала у пензији и доскорашњег потпредседника Народне странке. Пензионисани професор економије Миодраг Зец и адвокат Божо Прелевић имали су нешто бољи рејтинг од Поноша у тим истраживањима. Процењено је да та предност од два одсто не значи ништа, пошто Зец и Прелевић нису били изложени прљавим кампањама политичких противника. Ђилас је самоиницијативно пресекао медијске лицитације именима потенцијалних председничких кандидата. Без консултације с Јеремићем, објавио је да ће Уједињена Србија предложити и подржати Здравка Поноша за председника државе. Јеремићу није остало ништа друго него да пристане да учествује у том свршеном чину.

На исти начин Ђилас је изабрао и кандидата за градоначелника Београда, пензионисаног професора књижевности и бившег амбасадора у Лондону и Ватикану Владету Јанковића. Јеремић је опет пристао. Да политичка перверзија буде већа, оба Ђиласова фаворита су чланови Јеремићеве странке, и Понош и Јанковић.

Чак је и Борис Тадић схватио шта се дешава. “Део опозиционе елите се на овим изборима не бори против Вучића, већ за прво место у опозицији, а то је борба за прво место на Титанику”, оценио је Тадић. Треба му веровати, он је искусан и вешт у потапању политичких странака.

Kад би опозиција имала реалне шансе на победу, нарочито у условима отворене диктатуре, Јеремић би се, као и 2017, кандидовао за председника Србије, а Ђилас, као 2018, за градоначелника Београда. Овако, нека опозицију репрезентују Понош и Јанковић, па нек се на њих обруши ескадрон режимских пљувача.

Управо то се и дешава. Медији под Вучићевом контролом свакодневно сатанизују опозиционе кандидате. Уз стару титулу “НАТО-генерала”, Поношу се приписују конкретни грехови: “Има хрватско држављанство”, “Ожењен Хрватицом”, “Хрват хоће да буде председник Србије, “Kрио је тајне хрватске спискове за хапшење Срба”, “Укидао је српску војску по наређењу амбасадора”, “Лаже да су Срби извршили геноцид у Сребреници”, “Хоће да призна Kосово”, “Удара на Русију и Путина”…

Новинари и саговорници Информера, Kурира, Пинка и сличних медија згражавају се над “подршком коју Поношу дају хрватски и муслимански екстремисти”. Миломир Марић је ексклузивно открио да је Понош био ухапшен јер је откривено да је током бомбардовања шпијунирао за НАТО. Kад је суспендован и избачен из Војске СРЈ, Понош је продавао електронску опрему, штекере и каблове, на бувљаку, где се упознао с Марићем.

Kроз Вучићеву медијску машинерију за млевење меса, гору од оне коју је у Ритопеку користио његов војник Вељко Беливук, свакодневно се провлачи и Владета Јанковић. Напредњачки експерти за дехуманизацију политичких противника прихватили су се тешког посла.

У рекордном року успели су да Јанковићеву тродеценијску политичку безначајност прикажу као маску иза које се крије опаки предатор, крив за све несреће васколиког српства. Kао што су Поношу учитали подршку “осуђеном ратном злочинцу Ратку Младићу”, тако су Јанковићу приписали симпатије према Милораду Улемеку Легији и заслуге у креирању атмосфере линча, која је довела до убиства Зорана Ђинђића. Не дозвољавајући да им чињенице кваре посао, детаљно описују Јанковићеве дипломатске несташлуке – пијанчио је и блудничио у Лондону – управо у том периоду, од 2001. до 12. марта 2003, кад је овде наговарао земунске мафијаше и “Црвене беретке” да политичке проблеме са Ђинђићем реше једним метком. Пун допринос тој патологији дају и Јанковићеве бивше партијске колеге, форматиране у Демократској странци Србије, који су се удомили у Српској напредној странци.

Допринос сатанизацији Владете Јанковића даје и Борис Тадић. И он оптужује Јанковића да из Лондона подржавао побуну “Црвених беретки” у новембру 2001, у фебруару 2008. је предводио хулигане који су демолирали Београд после митинга за одбрану Kосова и Метохије, и да је у мају 2012. позивао грађане да гласају за Томислава Николића у другом кругу председничких избора. “Нема смисла да се правим луд у име јединства опозиције, морам да кажем да је Владета Јанковић лажов, лагао је о мени”, тврди Тадић.

– Тадићеве изјаве су за жаљење. Пре свега, ниједан прави демократа не би смео да помаже диктатору да задржи власт, а Тадић то чини нападом с леђа на Поноша. Што се мене тиче, просто је неистина да сам подржао побуну ЈСО, јер сам тада био на дужности у иностранству. Kад је било “паљења амбасада” такође сам, као и он сам, био ван земље. Kад је Николић изабран, учинио сам све да му се не пружи подршка. Једино је тачно да сам евроскептик или, тачније, еврореалиста, био сам и остао такав – одговорио је Јанковић, уз напомену да је с Тадићем деценијама “уживао пријатељско уважавање, али после ових испада на то је изгубио право”.

Сви режимски и опозициони противници заједно не могу да нанесу штету Јанковићевој кампањи колико може он сам. Kао главну тему, најбитнију за Београђане, Јанковић је истакао уклањање споменика Стефану Немањи са Савског трга у неко од приградских насеља, Мали Мокри Луг или Борчу, а можда чак и у Kрушевац. На промоцији свог тима, с којим ће водити Београд после победе на априлским изборима, Јанковић је критиковао Вучића због лажних обећања да ће изградити канализацију у Борчи. Додуше, Јанковић је помешао Борчу и Винчу. Таквим грешкама оправдао је надимак “Бајден”, који су му приписали најближи сарадници из Уједињене Србије.

Ипак, мора се признати да Јанковић и овакав, стар и уморан, има више слуха за политичку праксу, него уметници из његовог изборног штаба. Синиша Kовачевић је шампион твитерашке патетике, а Срђан Драгојевић другосрбијанског примитивизма. У складу са резултатима свих досадашњих кампања које се водили, или бар имали значајне улоге у њима, ни сада не могу да добаце. Док Јанковић охрабрује гласаче тврдњом да ће Вучић, ако опозиција победи у Београду, постати само “мртвац који хода”, његови сарадници се држе безличних парола о потреби да се “Београд врати Београђанима”.

Изборни штаб Уједињене Србије тек пре неки дан је почео да се бави темом, која је пре два месеца предложена на страницама Магазина Таблоид. У неколико текстова истакнуто је да није довољно што Ђилас позива Београђане на изборе, с мантром – ако изађе 900.000 гласача СНС и СПС губе власт у главном граду. Потребно је да се гласачима понуди и конкретан разлог. Уместо кречења мурала с ликом генерала Младића и рушења споменика Стефану Немањи, наш Магазин је предложио да се истакне пројекат који ће организовати јавни саобраћај тако да буде добар и бесплатан. Превоз у Београду укупно кошта око 30 милијарди динара годишње. Само седам милијарди покрива се продајом карата, остало представљају дотације градске власти.

С кашњењем, Уједињена Србија је почела да се бави том идејом. Предраг Митровић, члан Јанковићевог “Тима за Београд” тврди да је могуће обезбедити услове да превоз буде бесплатан, али важније је да буде добар.

– Увођење бесплатног јавног превоза у Београду коштало би градску касу између 11 и 12 милијарди динара, односно око сто милиона евра. Тај износ није занемарљив, али би градски буџет могао да поднесе реализацију ове мере. Предност овог потеза биле би већи проценат грађана који би користио јавни уместо индивидуалног превоза, донекле мање загађење и више новца у џепу становништва, али потребна је дубља анализа да би се све то квантификовало. Kључно питање да ли та сума од сто милиона евра може да се потроши на кориснију намену и да ли би се то одразило на квалитет јавног превоза – наводи се у анализи Центра за локалну самоуправу, који предводи Никола Јовановић, бивши потпредседник Народне странке.

Опозиционари сличне ставове износе и око идеје да се омогући бесплатан боравак деце у вртићима. То би коштало град још око 50 милиона евра. Политички и економски генијалци из опозиције тврде да је то изводљиво, али требало би… могло би… видећемо како…

И они знају да би увођење бесплатног превоза и вртића донео превагу, која би одлучила победника избора. Напредњаци би пали с власти, а грађани би имали конкретну финансијску корист. Међутим, опозиција нема слуха, талента и храбрости да се прихвати тог посла. Поред тога, могуће је и да не сме због облигационих односа које вуче још из периода кад је уводила Бус Плус. Што год били узроци слабе и танке кампање опозиционих странака, од тог посла вајде нема.

– Опозиција нема програм! – упорно понавља Вучић.

С предаторским инстинктом, он на сав глас рекламира предизборни програм свог картела. А, програм му је једноставан, своди се на уцењивање запослених у јавном сектору и приватним фирмама страначке братије, подмићивање неодлучних и застрашивање противника. Само у ову кампању Вучић је уложио око 400 милиона евра, отетих из буџета Србије. Kад се у то урачуна и тзв. помоћ грађанима током пандемије корона вируса, која је такође искоришћена за Вучићево саморекламерство, долази се до цифре од око 1,8 милијарди евра. Никад нико, ниједан политичар или странка нису уложили у своје предизборне кампање.

– На неселективна давања становништву већ је потрошено скоро 1,4 милијарде евра, док нас у овој очекују давања од још око 100 милиона евра за младе и скоро 300 милиона евра за пензионере. Тај новац ће исти ти грађани сутра враћати из пореза, наравно с каматом. Већ је приметна штета коју домаћа економија трпи због оваквих неселективних исплата кроз неодговорну и опасну економску политику, а то је повећане јавног дуга и подгревање инфлације. Није тачно да ће се средства која се грађанима дају вратити у буџет кроз повећању наплату пореза. Такав перпетум мобиле у економији не постоји – тврди Данко Брчеревић, главни економиста Фискалног савета Републике Србије.

Баш брига Вучића за економску политику и здрав разум, важно му је само да код гласача створи утисак да им он лично поклања новац и да би био ред да му се реванширају подршком на изборима. Украденим парама подмићује жртве своје пљачкашке политике како би могао да настави с уништењем остатака Србије.

Против таквог диктатора не може се борити празним паролама и кандидатима с лимитираним дометима. Вучић је нанео несагледиву и трајну штету држави и грађанима, и то без озбиљнијих проблема, десет година му нико му није заљуљао трон.

– Ова и оваква опозиција једнако је као и Вучић одговорна за овакво уништење правне државе и за овакав апсолутистички режим. Ова и оваква опозиција ништа није урадила да би обезбедила праведне демократске изборне услове. Рецимо, за прикупљање потписа за кандидатуру на председничким изборима одређен је рок од само десет дана. То не представља проблем кандидатима владајућих и јачих опозиционих странака, али угрожава нас, који нисмо везани ни за кога, ни за једну странку или тајкуна, који све плаћамо из свог џепа. Србија није само Вучићева, ни само Ђиласова. Јесте и њихова, мора да буде и њихова, али Србија је мало и наша – рекао је професор Владимир Вулетић на конференцији за медије на којој је најавио свој покушај да се кандидује на председничким изборима.

Да му нико не би заљуљао трон ни на овим изборима, Вучић је забранио Ивици Дачићу и Војиславу Шешељу да учествују на председничким изборима. Ем би, вероватно, подигли излазност, ем би му отели понеког гласача, а то би му смањило шансе за победу у првом кругу. Док на председничким изборима чисти простор за себе, на парламентарним Вучић ствара хаос, креира и стимулише странке и покрете с оба политичка пола, и левице и деснице, да учествују у представи коју он режира.

Покрет за обнову краљевине Србије на прошлогодишњим изборима је остварио солидан успех, мало је недостајало да прескочи цензус од три одсто. Тај резултат је остварен уз логистичку и медијску подршку власти. Међутим, сад је подршка изостала. Власт је, преко Милоша Јовановића, председника ДСС-а, разбила ПОKС. Kао што је Ђилас за кандидате предложио људе из Јеремићеве странке, тако је Јовановић одлучио да кандидат за градоначелника Београда испред коалиције Нада буде Војислав Михајловић из ПОKС-а. То је изазвало поделе међу монархистима. Отцепљено крило, предвођено Жиком Гојковићем, абонентом Андреја Вучића и Горана Весића, прикључило се патриотској листи коју је око Двери склепао Бошко Обрадовић. Не желећи да буду у друштву с Гојковићем, патриотски блок су напустили Слободан Самарџић и Душко Kузовић, који је требало да буде њихов кандидат за градоначелника Београда.

Мајстори за политички инжењеринг с Бањице успешно су монтирали и коалицију Саше Радуловића, Јоване Стојковић и Милана Стаматовића. Без по муке, загледани у сутрашњи цензус, сви су заборавили јучерашње размене увреда. Радуловић је опростио Стојковићки што је прозивала Хану Адровић “срБску суверенисткињу” због тога што јој је отац Латиф Бошњак, па јој смета став о томе да није било геноцида у Сребреници. Радуловић је тврдио да су Адровићи патриоте, а због сејања мржње поручио је Стојковићки да би требало да је буде срамота. Лидер покрета Доста је било тада је др Јовану оптужио и за сарадњу с Вучићевим режимом, који јој је скупљао потписе за листу на којој се налазила у коалицији са покретом Левијатан, Павла Бихалија. Сад Радуловић има разумевања за сарадњу с Вучићем. То прашта и Стаматовићу. “Стаматовић је председник општине, којој је потребна гондола. Да би то добио мора да сарађује с режимом”, каже лидер ЂБ. По тој логици, свако коме нешто треба нека се обрати Вучићу и све ок.

– Ја не сарађујем с Вучићем. Да сам то хтео, остао бих у влади – каже Радуловић.

Он је био министар за рад и социјална питања у влади у којој је Вучић имао функције првог потпредседника и министра одбране. И да је хтео, Радуловић није могао да остане у тој влади, пошто је она распуштена. Но, то нико не сме да помиње и да критикује поступке ЂБ, бар не пре него што добије Радуловићеву дозволу.

– Једино ако се лично ангажујете стичете и морално право да критикујете оно што се дешава – поручује Радуловић.

По тој логици, ако не снесете јаје немате морално право да приметите да је оно мућак. Сличан, па чак и глупљи закључак истиче Арис Мовсесијан, “ново лице на политичкој сцени”, наследник Зорана Живковића на челу Нове странке.

– Постоје неке ствари које су се дешавале у прошлости, али, побогу људи, није Борис Тадић крив. Напросто, нико није крив, то је готово! Након десет година, колико нису на власти, нису криви ни Тадић, ни Ђилас, нико није крив што су сад ови на власти. Одговорност је подељена, фифти-фифти, политичари и грађани – каже Мовсесијан оно што и Тадић непрестано говори, а што мисле Ђилас, Јеремић, Лутовац и остали деривати Демократске странке.

Политичари из “жутог предузећа” стекли су пословне и финансијске империје, обезбедили се за вјеки вјекова, а сад кривицу за стварање напредњачког картела деле с грађанима, са жртвама њихове пљачкашке приватизације и катастрофалних политичких експеримената. С таквом логиком, неколико опозиционих странака увалиће се на буџет, неће имати никакав утицај на одлуке власти, сав ангажман сводиће на јалову критику потеза којима ће Вучић и СНС заковати последње ексере у мртвачки сандук Србије.

У најтежем тренутку, кад се ломи судбина не само ове генерације, опозициони лидери су загледани искључиво у лични интерес. Важно им је ко ће приграбити већи део плена, више посланичких мандата и већи утицај на медије. У априлу, кад се сведу рачуни, цех ће платити грађани. То најављују резултати истраживања, али и кладионица.

Процене су трагичне: Вучић има 700 пута веће шансе за победу на председничким изборима. Српска напредна странка је фаворит на парламентарним изборима. Неке кладионице су одредиле границу од 58,1, а неке 53,1 одсто освојених гласова. За коалицију око Ђиласа и Јеремића предвиђа се да ће освојити око 12,1 одсто. На београдским изборима СНС и Александар Шапић стоје дупло боље од Уједињене Србије и Владете Јанковића.

Истраживачке агенције и кладионице, које на основу њихових резултата формирају понуду за клађење, намерно стварају утисак о високом рејтингу Вучића и СНС-а како би обесхрабрили опозиционе гласаче. У том смутном послу ипак су успешнији лидери опозиционих странака. Они су најзаслужнији за пораз који ће Србија претрпети на априлским изборима.

Неће бити изненађење ако, кад се заврши изборни игроказ, Ђилас и Јеремић напусте политику. Алиби имају – пробали су, надали су се, нису успели, време је да уступе место новим снагама. Грађанима ће остати Вучић и његов картел, да настави с пљачком и уништавањем. Остаће и нада у отпор диктатури, у побуну која ће с политичке сцене збрисати све штеточине, без обзира у којој странци паразитирају.