Александар Вучић годинама у медијима жели да прикаже како је он врло цењен у свету и да је сходно томе у току са глобалним дешавањима. Међутим, стварност га свакодневно демантује и показује како он у ствари има скупо плаћене протоколарне састанке са страним државницима, а да саветници које такође скупо плаћа служе само за одржавање медијске слике и манипулисање домаћом јавношћу. Примера за ово је много, а ја ћу пробати да то сликовито дочарам на неким врло упечатљивим случајевима, поручује колумниста Магазина Таблоид Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Мирослав Паровић
Сам Вучић се у својим медијским терапијама и буквално удара у главу јер како каже није схватио на време зашто Kинези још од средине 2021. године купују све и свашта широм света и одвозе у Kину. Додуше, ако није схватао зашто купују по свету, могао је да се запита зашто тако ужурбано компанија Зиђин у Бору извлачи бакар и злато, а потом сав концентрат руде одвози у Kину и то преко лука у Сплиту и Бару уз занемаривање црноморске луке Kонстанца у Румунији.
Слично се понаша и компанија Хестил која је власник железаре у Смедереву. Све ово указује да су Kинези знали да се спрема рат у Украјини и да ће сходно томе бити затворен или значајно отежан транспорт преко Црног мора па су зато читав свој посао организовали преко других транспортних праваца.
Такође, они су ужурбано почели да купују кукуруз на српском тржишту и да праве нове уговоре за количине из ове године. Јасно је да те залихе које праве нису из беса него из реалних процена њихових служби да су могуће глобалне несташице хране, пре свега услед нарушавања транспортних линија, а то опет може бити само због ратних претњи или намерних блокада од стране неке светске силе.
На бази ових неколико параметара јасно се могло наслутити да се спрема велика глобална пометња, али Вучић није државу припремао за то већ је са својим криминалцима гледао како да се окористи на препродаји српског злата што се ради дозволама за извоз концентрата руде бакра уместо да се руда прерађује код нас и тако јасно виде количине произведеног бакра и злата и сходно томе наплати рудна рента.
Такође, Вучић је боравак у Kини на отварању Олимпијских игара искористио да преговара о новим кредитима за које је дао као хипотеку пољопривредно земљиште које је у власништву Србије. У тој буквално наркоманској кризи коју има од задуживања он није могао да види нити да чује шта се спрема свега неколико недеља од те церемоније.
Други пример тоталне дезоријентације везан је за преговоре везано за нови десетогодишњи уговор о увозу руског гаса. Наиме, крајем прошле године, тачније 25. новембра сви смо били сведоци још једне у низу самопроглашених победа Александра Вучића. Тог дана је имао састанак са Путином везано за нови уговор о земном гасу који је Србија требала да потпише.
Данима пре тога трајала је кампања у режији председникове драмске секције о томе како ће Србија добити најповлашћенији могући статус и уговор каквог нема нигде на свету. Да ствар буде парадоксална до краја, наша држава је од Русије заиста и добила понуду за убедљиво најповољнији уговор како по цени и начину плаћања, тако и по количинама које би нам биле испоручиване.
Међутим, та понуда се није уклапала у медијску кампању па је Вучић без консултација са било којим стручњаком одлучио да затражи од Путина да се настави стари уговор до јуна месеца 2022. године како би он до избора могао да маше са причом да имамо цену од 270 долара за хиљаду кубних метара гаса, док други плаћају неколико пута већу цену.
И поред убеђивања од стране домаћина да је за српски интерес много боље да се прави нови десетогодишњи уговор на цену од непуних 500 долара за хиљаду кубика гаса и за количине значајно веће него што су оне сада, наш председник је остао чврст у ставу да га је баш брига за интерес народа и државе и да му је стало само до прикупљања политичких поена.
Оно што су свакако већ тада Руси знали, а Вучић није ни наслутио је да ће кренути рат у Украјини и да ће цене гаса отићи у небо. Па тако се та тадашња самопроглашена победа претворила у потпуни дебакл о коме се наравно не прича.
Наиме, Србија из постојећег уговора, чије је продужење зарад кампање тражио Вучић, обезбеђује нешто око 60 процената потребних количина гаса док остатак купујемо на берзи. Имајући у виду да је сада берзанска цена гаса изнед 3000 долара добијамо рачуницу да нас гас тренутно кошта више од 1.000 долара за хиљаду кубика. А ово чак и није највећи проблем, јер нама тек предстоје преговори са Гаспромом који ће се одвијати у веома сложеној међународној ситуацији у којој је цена гаса постала врло важно руско оружје.
Стим у вези је тешко замислити ситуацију да Србија добије уговорену цену од рецимо 300 долара док се Немачкој наплаћује 3.000 долара, јер све и да зарад пријатељства са Србијом руска страна и понуди овакав уговор прилично сам сигуран да Вучић сада ту понуду не би смео да прихвати пошто би наишао на општу осуду међународне заједнице.
Трећи пример је стање српског електроенергетског система који се налази пред тоталним колапсом и то у тренутку највеће енергетске кризе у историји Европе услед које се може очекивати да струја на тржишту буде коштала попут сувог злата. Србија од јесенас константно увози велике количине електричне енергије и на томе на дневном нивоу трпи штете од неколико милиона евра.
Разлози за овакву ситуацију су разноразни, али доминатни разлог је тај што се већ готово деценију врши свесно уништавање копова угља. Ово се ради по директном диктату који је Вучић добио од својих налогодаваца са Запада, а како би се на крају са угља прешло на нуклеарну енергију.
Извођачи радова су најближи сарадници председника Србије који су добили могућност да недостајућу струју увозе ургентно када се не пита за цену. Уједно су они главни заступници нуклеарног лобија па ће тако након завршетка посла уништења наше производње струје добити велику провизију, што је принцип пљачке који је већ виђен у току приватизације када су појединци блиски тадашњој власти имали задатак да кроз куповину предузећа у ствари униште тржиште како би за неколико година ушле стране корпорације.
Међутим, у најгорем тренутку по ту организовану криминалну групу која уништава електроенергетски систем десио се овај рат у Украјини и озбиљан дебаланс у производњи електричне енергије широм Европе. Ово је отворило могућност да Србија у сред изборне кампање остане без довољне количине струје и да због тога Вучић изгуби неки проценат гласова. Због тога се сада панично покушава увоз не само електричне енергије, већ и угља како би се предупредила ова реална опасност.
Да је Вучић на било који начин знао или претпоставио шта се спрема сигурно би на сваки начин гледао да не дође у позицију опасности од увођења рестрикције електричне енергије. Очито су га догађаји ухватили неспремног или можда и немоћног да заустави захуктале пријатеље, браћу и кумове који су се свом снагом бацили на исисавање новца из сектора производње електричне енергије и онда сви они попут заљубљених тетреба нису чули ни видели било какву опасност осим зова бесомучне пљачке.
Примера Вучићеве тоталне дезоријентације је заиста пуно. Међутим, оно што је за мене потпуно невероватно је то што он и његови саучесници чак и у ситуацији у којој се налазе попут гусака загубљених у магли не одустају од пљачке и бављења криминалом. Напротив, раде несмањеним интезитетом, а чак су осмислили и нове начине да зараде.
Најновији је пример добро осмишљен план да на пшеници зараде минимум пола милијарде евра. У том смислу је прво подигнута медисјка прича како се сви отимају за брашно, а потом се појавио Вучић са сликама пуних магацина и са кампањом како народ неће бити гладан.
Наставак те приче је увођење забране извоза пшенице што се наравно објашњава великом председниковом бригом да нико не буде гладан. А прави разлог за овакав потез је то што услед рата у Украјини и санкција под којима је Русија ове године неће бити јефтине пшенице на европском тржишту па ће цена по тони бити минимум 500 евра. Србија може планирати да ће ове године имати принос од око четири милиона тона пшенице, а наше годишње потребе су максимално милион и по тона. Дакле, остаје више од два милиона тона за извоз и ту наступају председникови људи.
Услед забране извоза неће бити пуно заинтересованих да врше откуп од пољопривредника чиме ће се значајно оборити откупна цена која неће бити већа од 250 евра по тони. Откуп ће вршити само оне фирме које ће бити сигурне да ће добити дозволу за извоз, а то су фирме у власништву СНС картела.
Већ у јулу месецу та екипа ће имати од стране пољопривредника довежену пшеницу у остављену у силосе по цени 250 евра, а у августу ће добити извозне дозволе и продаће ту исту пшеницу по 500 евра за тону. Произвођачима ће од тих пара да исплате њихову цркавицу, а они ће бити богатији за најмање пола милијарди евра. Сличне операције спремају и за кукуруз и сунцокрет тако да укупно од пољопривреде Вучић и његови криминалци планирају да зараде више од милијарду евра. Испада да је ово ново ратно профитерство које планирају много уносније од шверца кокаина којим се већ дуго и успешно баве. Са кокаином имају и велике ризике док су овде направили такву причу где скоро па испадају народни хероји који спречавају глад.
Сви ови примери показују оно што сви већ добро знамо, а то је да Вучић и његови сваку прилику користе за крађу па ће тако и у тренутку када правна држава буде прорадила, а они буду хапшени, чак и у тој ситуацији гледати да макар украду значку од полицајца или хемијску са стола код тужиоца који их буде испитивао. Међутим, важно је уочити и још једну веома важну ствар.
Иако нон стоп прави слику о себи као о врло обавештеном и аналитичном човеку, извесно је како се Александар Вучић не налази у кругу људи који имају било какве релевантне информације о глобалним кретањима. Такође, извесно је да у свом тиму нема никога ко се бави озбиљним стратешким промишљањем и планирањем.
Нажалост, али Србија је под овом влашћу претворена у државу која живи у имагинаријуму па зато и не треба да чуди да је најважнији председников сарадник његова саветница за медије, Сузана Васиљевић која га прати на свим путовањима и присуствује буквално свим састанцима како би га сликала из сваког угла. Ал ето она нема капацитет да га посаветује око земног гаса или било чега другога што је стратешки важно за опстанак народа и државе.
Ова загубљеност и дезоријентисаност Александра Вучића морала би се искористити да се покрене талас опште грађанске непослушности која ће довести до промене власти потпуно независно од резултата избора који су већ сада покрадени.
Добар пример је недавни скуп у Београду на којем је готово двадесет хиљада људи послало поруку да не дозвољава да Србија уведе санкције Русији по моделу по којем је испод жита Вучић увео санкције Белорусији. Тим примером би требали да се воде и пољопривредници и да тако спрече ову пљачку која им се спрема.
И генерално, све те речице незадовољства треба да се улију у једну велику бујицу која ће да однесе сво ово друштвено и политичко смеће које нам се нагомилало деценијама у назад.
