У Украјини су у борбама против руске војске од самог почетка активни домаћи неонацисти, а у међувремену и страни држављани истог опредељења, с правом названи „Пси рата“.
Њих углавном одмах преузима у своје редове дотични бандеровски, дакле неонацистички пук „Азов“, подређен украјинском Министарству унутрашњих послова.
„Similis simili gaudet“, односно „Слични се сличнима радују“.
Мање је познато да ови десно-радикални екстремисти још од Мајданског пуча систематски, континуирано и интензивно индоктринирају децу, милитаризују их и одгајају у духу мржње према Русима и свему што је руско.
Том циљу служе и „летњи кампови“, које за њих финансира украјинска држава.
Деца су будућност сваког народа. Њима је потребна пажња и посвећеност, подршка и заштита, васпитање и много љубави. Она би од родитеља и уопште одраслих требало да уче о животу, о разликовању исправног и неисправног, добра и зла, о врлинама и манама, о поштењу и моралу, о одговорности за себе и друге.
Тиме деца, по правилу, одрастају у социјална бића, корисна себи и свом окружењу.
Позната је, међутим, и стравична злоупотреба деце нпр. својевремено од стране нациста (Хитлерјугенд) или пак у блиској прошлости од стране Хуту-милиција у Руанди („деца-војници“) односно у нашем времену од милитантних исламиста на читавом Блиском истоку, која их лишава детињства и сваке наде на будући нормални живот у социјалној заједници, јер их од малих ногу учи и дресира да буду пре свега насилници и убице.
То исто се већ око осам година дешава и у Украјини.
О томе се у масовним, тзв. Mainstream-медијима на Западу фактички ништа не може наћи, јер се не уклапа у црно-белу шему „Good boys/bad boys“, информације се могу наћи само циљаном претрагом интернета.
Тако нпр. у прилогу „Украјински логори за ферије: „Пуцајте на све сепаратисте!“, постављеном 25. марта 2022. (https://www.youtube.com/watch?v=7mtUtouL8q8) налазе се и следећи подаци:
„Усред једне шуме у Украјини тренирају осмогодишња деца са калачњиковима у рукама. Овде у летњем логору ултранационалиста подвргавају се деца војној обуци (…) Руслан Андрејко, члан десно-екстремистичке политичке партије „Свобода“ објашњава деци све о „перверзијама модерних бољшевика“, док их искусни војни инструктор Јури Черкашин потом поучава: „Ми никада не нишанимо на људе, никада. Али сепаратисте и окупаторе из Москве не сматрамо људима. Из тог разлога можете и требало би да на њих пуцате!“
(…)
Радикалне националистичке групације су одиграле важну улогу у украјинском конфликту и бориле се против побуњеника на истоку земље, које Москва подржава. Оне и даље имају добре везе са украјинском Владом, тако да за своје десно-екстремне дечије логоре добијају шта више финансијска средства од државе.
У Украјини је екстремни национализам у међувремену на дневном реду. У октобру су кијевски националисти и десно-радикални активисти славили 79 година од оснивања устаничке армије и хиљаде њих је парадирало улицама Кијева и скандирало „Слава Украјини!“. Од 2015. је тај „Дан бранитеља Украјине“ постао званични државни празник (…)“
Већ 19.11.2017. појавио се прилог „Играње рата за отаџбину“, аутора Михела Дрибергена, са фотографијама Алекса Масија у коме, поред осталог стоји и следеће:
„У камповима „Пука Азов“ уче деца и млади у Украјини, какав је то осећај бити војник. Већ од првог дана они вежбају да баратају калачњиковима.
„Пук Азов“ је једна радикална националистичка украјинска борбена трупа, основана 2014, да би организовала добровољце за борбу против проруских бунтовника на истоку земље. Подређена је Министарству унутрашњих послова. Њихов симбол је „Вучија удица“, једна хералдичка фигура, коју су раније нацисти радо користили, поред осталог и код „Хитлерјугенд“-а. Командант пука је десно-екстремистички политичар Андреј Билецки, који је од украјинског министра унутрашњих послова добио чин потпуковника.
„Да, Азов се може назвати радикалним“, каже један млади човек, по имену Голд, што је његово „борбено име“, дакле псеудоним, што многи овде практикују, а који води „Одељење за младе“ у пуку.
У октобру 2016. пук „Азов“ је основао политичку партију „Национална корпорација“. Ови „логори за младе“ су само један пример вођења рата од стране пука „на другом фронту“, како Голд назива свој десничарски акционизам. Овог лета су учествовали 400 деце и младих а само нешто више од половине су деца чланова пука. За време школске године посећују припадници „Азова“ шта више школске класе и око 600 деце је учествовало у њиховим једнодневним војним курсевима.“
Погледајмо, закључно, одломке из рецензије једног документарног филма под називом „Летњи рат“, приказаног на фестивалу „DOK.fest München 2020“. Аутор филма је политиколог и новинар Мориц Шулц (Moritz Schulz), аутор рецензије (објављене на порталу „Kinder und Jugend,. Filmportal“) је Холгер Твеле (Holger Twele):
„Откривено на филмском фестивалу „DOK.fest München 2020“: На двонедељним феријама у кампу „преваспитавају“ се деца у Украјини у патриоте.
„Аутор је снимио овај филм у оквиру својих других по реду студија на Филмској академији у Лудвигсбургу, у једном украјинском „логору за ферије деце и младих“, организованом од стране ултрадесничарског пука „Азов“ и финансираног од стране украјинске Владе.
Циљ ових спорних кампова је да се деца и млади подвргну двонедељном војном и идеолошком тренингу, који иде до крајњих граница физичке и психичке исцрпљености и који би требало да их трансформише у „праве патриоте, праве вође (фирере), у смислу праве традиције и правих идеја“ (…) Захтева се апсолутна послушност, никаква дискусија или шта више критика није дозвољена (…) Непријатељ је, наравно, Русија.
(…)
Западна публика, која се надала – исто као и режисер овог документарног филма – да ће се Украјина после револуције уклопити у либералну Европу, с правом је ужаснут гледајући ову систематску индоктринацију младих људи у смислу мржње и рата.
Јер ефекат овог двонедељног „преваспитавања“ је толико снажан, да понеки родитељи потом једва препознају сопствену децу. Процедура није никакав украјински проналазак, то је свуда у свету исто – прво се изузетно сужавају сва права и слободе, потом се сломи воља учесника.
(…)
После недељу дана родитељи смеју по први пут да виде своју децу и не мали број њих са сузама у очима тражи утеху, жели да се врати кући. На њих се, међутим, психолошки врло субтилно а политички наоко недужно врши огроман притисак, јер „они, који до краја остају, они су врло јаки“. А који десетогодишњак не жели да буде врло јак тј. да га сматрају млакоњом, слабићем? (…)“
Како назвати овај монструозни злочин, којим се невиној деци отима детињство, уче се мржњи и убијању, расизму и отуђењу од човечности, којим се свесно и циљано претварају у „кучиће рата“? И како назвати оне факторе моћи на Западу, који то не само толеришу, већ и активно подржавају, помажу?
Неколико речи о ономе „националном хероју“, кога следе и славе данашњи украјински неонацисти:
Степан Бандера је одмах по почетку Другог светског рата тј. напада Немачке на Совјетски Савез стигао у поседнути пољски Краков и почео да под заштитним именом „Конзул II“ ради за немачку контрашпијунажу („Абвер“). Немци су се надали да ће Бандера „Организацију украјинских националиста“ (ОУН) и „Украјинску устаничку армију“ (УПА) превести на немачку ратну страну.
И заиста су још пре напада на Совјетски савез у поседнутој Пољској од припадника ОУН основане борбене јединице под немачким вођством, као нпр. „Легија украјинских националиста“.
Бандера је припадао радикалном крилу ОУН и био је је од стране совјетске, руске и пољске Владе поред осталог оптужен да је још пре уласка немачких окупационих трупа, 30. јуна 1941, у Лвову организовао масакар око 7.000 људи, претежно Јевреја и комуниста.
Што се тиче њихових данашњих западних ментора, није згорега подсетити се на још неколико историјских чињеница:
Бандерини следбеници су били „одлучујући фактор при преврату у Украјини и очигледно једна врста пешадије Запада, јер као што је фински дипломата Петер Иискола на основу у међувремену објављених докумената обзнанио (2019.), само САД су до тада званично уложиле око 5 милијарди US $ у актуелни „Украјински пројекат“. Да ли се и ово данашње савезништво са неонацистима може назвати „неприродном коалицијом“, као својевремено у случају сарадње НАТО-структура са џихадистима, са исламистичким муџахединима у Босни и Херцеговини тј. на Косову и Метохији?
То не би било примерено, пре би се могло говорити о наставку сарадње.
Јер украјинска националистичка организација УПА, која је за нацисте формирала и једну СС-дивизију (која се до данас од њих отворено слави) је наиме и по завршетку Другог светског рата наставила са терористичким нападима на совјетске државне службенике и пре свега на Јевреје, који су преживели Холокауст. Она је била при томе подржавана како од британске тајне службе СИС, тако од 1949. године и од америчке ЦИА, која је нпр. још 1953. падобранима убацила 75 наоружаних припадника УПА у Украјину.
Закључно, пар речи о једној проблематици од општег значаја. Прилично сам сигуран да „Велики брат“ помно прати и региструје све јавне иступе (не само) критичких српских аутора. То је, иначе, у принципу врло иритирајући осећај, но мислим да теоретски има и једну, условно речено, позитивну димензију.
Наиме, да увек постоји нада да би сви ти врли надзорници могли по могућству да нешто науче, да почну да размишљају. Јер у овом прилогу нпр., као и по правилу, нигде нема мржње, деструктивних мисли или позива на некакво насиље, већ само здравог разума, чињеница, само истине и позива на промену погрешног развоја ситуације и на конструктивни дијалог.
Још само пар чињеница, које обеснажују могући приговор, да је моја горња констатација о „Великом брату“ производ некакве параноје или пак преувеличавање значаја српских аутора.
Глобална међународна афера, коју је покренуо Едвард Сноуден (Edward Snowden) обелоданивши чињеницу, да америчка тајна служба НСА својим компјутерским Призм-програмом (Prism programming) шпијунира буквално читав свет, још увек потреса међународну политичку сцену.
Мање је међутим познато, да су три бивша висока НСА-функционера већ 2001. обзнанила ову праксу, која је започела још почетком седамдесетих година прошлог века, као и да је дотични Призм-програм само један од стотина сличних, који су све време у употреби.
Разлози за овај „акт велеиздаје америчке правно-државне демократије“ од стране три некадашња светска шпијуна из САД, из командне централе НАТО-конгломерата, етичке су природе:
Вилијем Бини (William Binney) образлаже: „Ова тајна сила угрожава демократију, не само у САД“. Томас Дрејк (Thomas Andrews Drake) опомиње: „Пандорина кутија је широм отворена“. Џ. Кирк Виби (J. Kirk Wiebe) упозорава: „САД су на путу да постану „Царство зла“.
А можда је разлог за њихову (сваке хвале вредну) храброст био и растући страх од Орвеловог „Великог брата“, од надолазећег и све одсудније претећег тоталитаризма једног новог типа.
САД већ (најмање) четрдесет година прате, прегледају и контролишу, сакупљају и чувају, користе и већ у принципу злоупотребљавају податке о појединцима, организацијама и фирмама, с временом и о корисницима интернета, о електронској пошти, о банковним подацима и рачунима, о употреби кредитних картица и токовима новца, итд. и то не само у сопственој земљи, већ и широм света.
То значи, да је слободни грађанин на путу да постане (или је већ постао) прозирни поданик без приватне сфере, подложан свакој врсти манипулације и потпуно зависан од добре или лоше воље својих манипуланата (= владара).
Да ли је то демократија? Да ли је то уопште спојиво са људским достојанством?
Прва упозорења да тајна служба НСА фактички и неприметно преузима власт у САД, разједа демократију изнутра и претвара је у макулатуру, у спољну чауру једног само још аутократско-диктаторског погледа на свет, у маску и фарсу, стигла су већ 1975. од Комисије демократског сенатора Френка Черча (Frank Church), која је истраживала илегалне радње масовног шпијунирања америчких грађана.
Он је тада изјавио: „НСА је у стању да створи основу једне тоталитарне државе и ако ова организација падне у погрешне руке, онда ће то бити један пут без повратка.“
Математичар Вилијем Бини, који је више од тридесет година развијао одговарајуће компјутерске програме за НСА и на крају каријере био у рангу генерала, каже на то: „Черч је имао право и то се управо и дешава, само у до сада непојмљивим димензијама. Са сваким новим Сноуденовим открићем постаје све јасније, колико смо у међувремену близу руба понора“.
Последица рада Черчове Комисије је, додуше, била да је убрзо био донет закон, који је требало да контролише растућу моћ тајних служби и који нпр. за сваку акцију прислушкивања/шпијунирања захтева претходно одобрење једне правне институције, једног суда.
Тај ФИСА-закон (Foreign Intelligence Surveillance Act) је ступио пре 35 година на снагу и – испоставио се као још једна демократско-правна макулатура, као маска и фарса. Одговарајући ФИСА-суд се наиме састоји од једанаест судија, који тајно заседају у Вашингтону и чије пресуде су исто тако тајне, недоступне било каквој контроли или пак некој другој правној инстанци.
При његовим заседањима је присутна само једна интересна страна, искључиво представници америчке Владе, који подносе захтеве за шпијунирање. Само у последње три године је било (званично) поднето 5.180 таквих захтева и – сви до једног су били одобрени.
Чему дакле једна правна институција, један суд, када је једна интересна страна емпиријски увек и 100% „у праву“? Када чак за чудо не постоје ни уобичајени изузеци, који би потврдили правило?
Да ли је уопште могуће, да постоји једна непогрешива држава? По сваком закону вероватноће – не, као што је немогуће да постоји један непогрешиви човек, па макар носио и титулу римског папе.
Примедба: ФИСА-суд је, иначе, и крајем 2013. још једном „правно“ потврдио, да „Национална безбедносна агенција (НСА) може да настави прикупљање података о телефонској комуникацији свих Американаца сваког дана (подвучено од стране аутора).“
Правни систем САД потврђује, значи, увек изнова да сопствени грађани смеју да буду „легално“, сваког дана и 24 часова дневно шпијунирани, контролисани, надзирани – да ли је то демократија и слобода, да ли је то поштовање људских права?
Да ли је, даље, неопходно подсетити на емпиријско сазнање, да страни зависници/поданици империјалних сила искуствено много мање профитирају од позитивних страна дотичних система а много више трпе њихове лоше стране?
Шта дакле могу да очекују људи, који нису грађани САД?
Вилијем Бини каже: „Сви контролни механизми су већ 2001. дефинитивно стављени ван снаге, када је Џорџ В. Буш постао председник, и ја сам тада дао оставку.“
Његов бивши сарадник Томас Дрејк то потврђује: „Тада смо сви ми постали саучесници Беле куће у Вашингтону и САД су постале једна држава, која све и свакога контролише.
Џ. Кирк Виби додаје: „Тада је заменик председника Дик Чејни јасно рекао, ‚Америка мора да пређе на ‚мрачну страну‘ и ту смо у међувремену и стигли. На мрачну страну.“
И – САД у међувремену шпијунирају и покушавају да контролишу читав свет. Тренутни показатељи, моментално чињенично стање не изгледа баш охрабрујуће.
Бини потврђује:
„НСА поседује у овом тренутку око 40-50 билиона телефонских разговора и мејлова – како све умешане особе са свим личним подацима, тако и садржај истих – сачувано у својим компјутерима. Тренутно се гради један гигантски компјутерски центар у Јути а у Тенесију се развија најбржи супер-компјутер на свету. Само у Јути је капацитет рачунара толико велики, да се ту читава глобална комуникација света у (најмање!) следећих сто година може сместити, анализирати и вредновати. Капацитети НСА-мегакомпјутера се више не мере у килобајтовима, мегабајтовима и гигабајтовима, већ у јотабајтовима, то је јединица са 24 нуле иза себе! Један јотабајт износи, дакле, 1.000.000.000.000.000.000.000.000.
Сноуден је потпуно у праву, довољно је да човек данас нпр. случајно позове неки погрешни телефонски број и НСА је тада на основу тог незамисливог обиља информација у стању да сазна све о његовом животу, да реконструише сваки појединачни дан!
За то чак нису више потребни људи, радна снага, подаци се од стране компјутера скупљају и аутоматски упоређују, доводе у везу и вреднују. Убрзаним развојем ‚вештачке интелигенције‘ ти процеси постају све бржи и ефикаснији.“
Ови амерички дисиденти су иначе потврдили, да су и остале тајне службе „НАТО-демократија“ упућене у ово чињенично стање, да су учествовале у читавом пројекту „Великог брата“ и да и даље учествују.“
Сложићемо се, претпостављам, да у овом скоро незамисливом технолошком капацитету и у колико енормној, толико и злонамерној вољи да се сваки човек на земљи претвори у „стакленог и роботескног поданика“ орвеловског типа, има места и за српске, па ма колико значајне или безначајне ауторе.
Но као што је већ било напоменуто, увек постоји нада да би сви ти врли надзорници могли по могућству да нешто науче, да почну да размишљају. Можда и о једном изузетно болном питању, наиме:
Ко од невине украјинске деце прави „кучиће рата“?
Извор:
ИСКРА
