Прошле године, када је тадашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије био проглашен за патријарха, изнели смо овакву оцену о њему и прогнозу о његовој делатности на челу Српске православне цркве:
„Митрополит Порфирије није помиритељ, ујединитељ или излечитељ, већ је у оквиру патријаршиског система, где је савршено прилагођен и плива као риба у води, ноторно контроверзни клирик, пандан многобројним ‘контроверзним бизнисменима’ из световног домена, средине која данашњим црквеним функционерима није нимало страна. Анализа видљивих последица Порфиријеве досадашње делатности говори све о њему и његовој подобности. На пасторалном плану, његови резултати су ништавни или неоспорно штетни.“
Па даље наводимо, алудирајући на задатке црквено-политичког тандема у врховима Цркве и државе, чија се усклађеност још тада непогрешиво назирала:
„Главни задатак обојице јасно је зацртан. То је предаја и аминовање предаје Косова. И један и други доведени су и постављени, имајући у виду посебне склоности и карактерне мане свакога од њих, да би се уклопили на обављању тог примордијалног, нечасног задатка. Порфирије је зналачки изабран (не од колега епископа наравно, а свакако још мање од Светога духа) да би том скандалу дао једну вишу форму и ноту. Али не на вулгаран начин – јавно га благосиљајући, што би се вратило као бумеранг, него суптилније, тако што ће — демобилисањем Светосавске цркве да скандал не анатемише и да му се не супротстави — скандал цинично прећутати да би га затим језуитском казуистиком покварено изгладио.“
Тада нисмо могли ни да претпоставимо редослед, и да ће издаји Косова претходити одрицање од Македоније. Али управо углављена македонска коцкица, као увод у оно што следи, ретроспективно се савршено уклапа у мозаик бешчашћа који смо тада скицирали:
„Осамнаести фебруар [датум 2021. године када је Порфирије постављен на српски патријаршијски престо] је тужан дан у повести помесне српске Цркве и српске државности, до неба хваљене од стране отпадника на лицемерној комеморацији од пре само неколико дана [т.ј. на прослави Дана државности Србије исте године непосредно пре тога]. Коцкице се склапају и долазе на своје место за коначно и приближно истовремено дириговано разарање Државе и Цркве. Попут две куле у Њујорку, обе древне грађевине миниране су од врха до дна и све што се сада чека је притисак дугмета на даљинском управљачу.“
Подмукао и лаконски начин како је Македонија, са својим вишеслојним духовним, историјским и културолошким значајем за српску Цркву и српски народ, напречац, без чак ни привида саборности у одлучивању, самовољним чином Порфирија и његовог црквеног политбироа, била изопштена из српског цивилизацијског круга и предата у руке дрским самозванцима, наговештава вероватан начин како ће и косовска операција бити изведена. Као и у случају македонске, све ће се догодити на препад, без икакве расправе и по начелу свршеног чина. Као и акт отписивања Македоније, и предаја Косова биће дочекана прво запрепашћеним муком, затим комбинацијом беспомоћне неверице и поданичких рационализација.
Биланс Порфиријеве издаје (спроведене уз сагласност колега у мантији који се морално не разликују од њега) може се сажети у неколико простих и очигледних теза. Целокупна црквена и народна баштина на простору Македоније предата је лажној црквеној организацији и лажном клиру који се никаквим томосима никада не могу легализовати, зато што се њихово постојање и статус у потпуности темеље на одлукама Дрезденског конгреса Комунистичке партије Југославије 1928. године, касније спроведених по директивама тајне службе богоборачког комунистичког режима. Признањем стања у Македонији насталог на овакав начин, Порфирије и његови саучесници отворили су Пандорину кутију са потенцијалом да се Српској цркви и култури нанесе још далекосежнија штета применом управо створеног преседана на извођење сличних сценарија у Црној Гори, Босни, вероватно у Хрватској, и свакако на Косову. Усклађивањем званичног става Српске православне цркве са регионалном политиком српских властодржаца и са тежњом страних геополитичких чинилаца да се српски фактор, подједнако духовни као и политички, у највећој могућој мери ослаби и сузбије, Порфирије је дао кључан допринос преуређењу балканског простора на трајну и тешко надокнадиву штету Српске православне цркве и народа који је сачињава.
Али упоредо са велеиздајом извршеном на најширем црквеном и националном плану, на ужем плану је на делу издаја која ће се подједнако лоше одразити на Српску цркву и њен народ. У својим политичким комбинацијама, лажни апостол љубави је хладно и не обазирући се пустио низ воду лојалне служитеље Српске цркве у Македонији који већ двадесет година трпе немилосрдни прогон македонских власти и расколничких структура у спрези са њом. Тај детаљ је привукао мало пажње, али по последицама је од примордијалног значаја. Канонска Охридска архиепископија на територији Македоније, у богослужбеном јединству са Српском православном црквом, где је сав православни народ без обзира на етничко изјашњавање могао да учествује у благодатном црквеном животу, волшебно је нестала да би била замењена истоименом структуром коју је 9. маја декретирао Фанар, уз благослов непосредно после тога Српске патријаршије. Где су јерарси и клирици који су до пре неколико дана у Македонији били верни Српској православној цркви? Апостол љубави постављен на српски патријаршијски престо није их ни поменуо нити се њиховом даљњом судбином бавио.
Тиме је увео још један злослутни преседан који ће у предстојећим догађајима скупо коштати Српску цркву и народ. Ко ће се после овога жртвовати за црквено и народно јединство када друга подручја у канонској надлежности Српске православне цркве ускоро буду дошла под удар унапред припремљених расколничких и сепаратистичких гарнитура? Зашто би се ико излагао прогону и годинама чамио у тамницама знајући да ће, као клирици и народ у Македонији, бити остављен на цедилу истога тренутка када се промени партијска линија београдске Патријаршије?
Као што је за очекивати од људи без морала и без црквене или националне свести, велеиздаја на крупном плану порађа издају свуда и свега чега се дотакну. Подли третман Охридске архиепископије (оне канонске и праве) деловаће као мина са одложеним дејством када под политичким притиском на ред буде дошло отцепљење других делова Српске цркве, а то по својој унутрашњој логици истовремено значи и програмирано отуђење и асимилација делова српског народа. Деморалисани поступком црквеног врха на челу са Порфиријем према лојалним јерарсима, клирицима и народу у Македонији, други православни Срби који ће се ускоро наћи на удару пре ће се определити за труле компромисе него што ће на страшном месту постојати.
За народе предодређене за одстрел, то је неизбежна последица када су им погрешни људи постављени на погрешна места у погрешно време.
