Београд су бомбардовали, растурали, пљачкали и уништавали многи окупатори, али нико то није радио тако брутално као његови демократски изабрани градоначелници. Свака власт је отимала колико је могла, а никад нико није одговарао. Горан Весић се нада да ће и он успети да избегне суочавање с оптужницом за штету коју је нанео градској инфраструктури, черупање буџета и осталих јавних ресурса, намештање послова на тендерима и мимо њих, нелегалну градњу и спорну легализацију. Весића од правде и истине штите моћ и утицај, који је изградио новцем, подмићивањем, притисцима и политичким и пословним махинацијама. Александар Вучић га се плаши, напредњаци га презиру, бивши партијски другови из ДС-а га се стиде, а Београђани мрзе. То се неће променити док се Београд не ослободи и док све штеточине, почев од Весића, не буду приведене познанију права.
Предраг Поповић
У последњих тридесет година на власти у Београду продефиловале су све странке. Градоначелници су заступали различите идеологије, политичке ставове, пословне стратегије и начине управљања, али сви су власт користили за пљачку ресурса главног града.
Услед ратова и санкција, најмање користи су имали представници Социјалистичке партије Србије. Слободанка Груден је лукративне интересе задовољила комбинацијама с Дафином и Газда Јездом, промовишући њихове пирамидалне преваре. Небојша Човић је приватизовао фабрику лимених производа „Иво Лола Рибар”. Малверзацијама пословним простором бавио се сам врх СПС-а. Партија Слободана Милошевића је од Савеза комуниста наследила некретнине вредне 13,8 милиона евра, међу којима су и оне у Београду, које вреде око 9 милиона евра. До данас СПС изнајмљивањем тих просторија зарађује око 400.000 евра годишње.
Социјалисти су черупали град и тако што су партијским функционерима и подобним појединцима додељивали станове. Тај систем је примењивала и власт Српског покрета обнове.
Подељено је 1.700 станова члановима породица Драшковић и Бошковић, паразитима из врха СПО-а и јавним личностима попут Жарка Лаушевића, Сергеја Трифуновића, Мире Бобић Мојсиловић, Младена Мијатовића и сличних. Даница Драшковић и њен брат Веселин Бошковић разграбили су градски пословни простор. Наравно, прво су обезбедили себе. Даница је присвојила локал „Електротехне” у Змај Јовиној улици, у најужем центру Београда, у коме се и данас налазе њен кафић и бутик. За Веселина Бошковића се причало да је, на своје и туђа имена, приграбио 88 стамбених јединица и локала. После његовог убиства на Ибарској магистрали, Даница је демантовала те наводе. Тврдила је да је њен брат узео само 21 стан и осам малих локала.
Демократска странка је унапредила пљачкашку стратегију СПО-а. Тада је на велику сцену ступио Горан Весић. С места шефа кабинета Зорана Ђинђића, доласком ДОС-а на власт, 2001. године је пребачен на место специјалног саветника у савезном министарству унутрашњих послова, на чијем челу се налазио Зоран Живковић. Иако није имао формалне фезе с градском управом, Весић је учествовао у многим акцијама због којих је ДС оправдавала назив „жуто предузеће лопова”.
-Памтим Горана Весића као човека који је стално правио досијее политичких противника. Он је био шеф неке врсте страначке Удбе. Никога није шпијунирао, али јесте сакупљао чланке и то је било корисно у парламенту и у медијским наступима – каже Бојан Пајтић, бивши председник ДС-а.
Весић је заиста руководио „жутом Удбом”. У сарадњи с Горицом Мојовић, тадашњом градском секретарком за културу, направио је списак некретнина које су из градског прешле у власништво породице Драшковић и осталих функционера СПО-а. Међутим, Пајтић није у праву кад каже да Весић никога није шпијунирао. То је била његова основна делатност. Под Весићевом контролом организована је акција политичке дисквалификације Драгана Маршићанина.
Оперативци Државне безбедности пратили су тадашњег потпредседника Демократске странке Србије и председника Народне скупштине. Документацију с доказима Маршићанинове швалерске афере са скупштинском дактилографкињом Љиљаном Субић медијима је проследио Горан Весић. У његове заслуге уписана је компромитација Војислава Шешеља, који је незаконито, на име своје маме Данице, присвојио парцелу поред имања у Батајници. О Весићевој командној улози у кампањи против Шешеља и Томислава Николића, али не и Александра Вучића, јавно је говорио Петар Панић.
Упоредо са шпијунирањем политичких противника, Весић се истицао и унутрашњом контролом. Још почетком 1994. године, Весић је одиграо кључну улогу у смени Драгољуба Мићуновића и избору Ђинђића на место председника ДС-а. Поносан на своје лобирање, организацију унутарстраначких избора и, нарочито, на бројање гласова, Весић је сам себи прикачио надимак “Ћећа”, по свом идолу Светиславу Ћећи Стефановићу, заменику Леке Ранковића. Kасније, Весићу се свидела слава Јовице Станишића. Према сведочењу Чедомира Антића, некадашњег портпарола ДС-а, Весић се представљао као „жути Јовица”. Фаму је градио у медијима, изјавама у којима је тврдио да га је лично Јовица Станишић, у време демонстрација 1996/97, обавештавао где се налазе полицијски кордони, па је он, Весић, информације о томе на цедуљицама слао Ђинђићу, да зна којим улицама да поведе колону грађана. Од тих, важније су цедуљице на којима је Весић Ђинђићу писао детаље о корупционашким комбинацијама у које су се упуштали људи из врха ДС-а и ДОС-а. Офирао је Зорана Живковића, Бориса Тадића, Мирољуба Лабуса, Марију Рашету Вукосављевић и Драгослава Зеку Божовића.
С посебним задовољством Весић је годинама нервирао Тадића. Страначке колеге увесељавао је причама о Тадићевим приватним перверзним забавама у којима нису учествовале жене. После убиства Ђинђића, нови премијер Живковић је Тадића поставио за министра одбране, а као контролора наметнуо му је Весића. У то време Весић га је називао “госпођом министарком”, а ругање је додатно појачао кад је Тадић изабран за председника Србије.
У лето 2004. године, Весић је сам себе препоручио за кандидата ДС-а за градоначелника Београда. Осим што се позивао на непровериве приче о томе да га је Ђинђић припремао за ту функцију, Весић је припремио истраживања јавности чији резултати су показивали да Београђани желе само њега. Ипак, Тадић је одлучио да подржи Ненада Богдановића.
Из освете, у улози незваничног газде Фудбалског клуба Црвена звезда, Весић је ангажовао навијаче под контролом Марка Вучковића да сваку Тадићеву посету “Маракани” дочекају скандирањем “Спаси Србију и убиј се, Борисе”. Kад му је дозлогрдило, Тадић је захтевао од Општинског одбора ДС-а на Врачару да избаци Весића из чланства. Чим је сазнао шта му се спрема, Весић је сам поднео оставку на све странчке функције и напустио ДС.
Уместо Весића, Београд је черупао Богдановић. За четири године није реализован ниједан капитални пројекат, направљене су само две основне школе и четири вртића, а нису ни решавани проблеми у саобраћају. Ипак, градоначелник је био веома активан у згртању богатства. После Богдановићеве смрти, током оставинске расправе, откривено је да је имао четири динарска и 18 девизних рачуна, три закупљена сефа, као и један стан у центру Београда, који је сакрио од Агенције за борбу против корупције. Никад није утврђено колико новца је прешло преко тих рачуна.
Где је стао Богдановић, наставио је Драган Ђилас. Неупоредиво амбициознији и ангажованији од свог претходника, Ђилас је за шест година направио мост на Ади и учествовао у изградњи Пупиновог моста на Дунаву, реконструисао је Булевар краља Александра и још неколико већих улица у центру града, а за његовог мандата подигнуто је 12 основних и средњих школа и 28 вртића.
томе шта је и како радио, сазнало се после његове прве политичке смрти. Kад је смењен с места градоначелника, медији под контролом Александра Вучића открили су да Ђиласов мост на Ади није коштао 161 милион евра, као што се лажно приказивало, него чак 400 милиона евра, и то не рачунајући трошкове за прилазне саобраћајнице. Тужилаштво није реаговало, па није покренута истрага која би утврдила ко се и колико уградио у тај посао. И остали Ђиласови сумњиви послови процесуирани су само у медијима. Вучићев дневни лист Информер објавио је информације о томе како су Ђилас и његов тадашњи помоћник Александар Шапић склопили уговор с компанијом Милије Милосављевића Kтитора о закупу вртића у насељу Алтина. Kтитор је у изградњу тог вртића уложио 1.113.500 евра, а, по уговору о закупу, за десет година му је исплаћено 2.898.482 евра, односно чак 23.710 евра месечно.
Вучић је Ђиласа оптужио за пљачку 619 милиона евра у време док је био градоначелник Београда. Откад га је вратио у политику, Вучић је Ђиласа називао тајкуном, лоповом и силеџијом. Током ванредног стања 2020. године, Вучић је послао своје јуришне одреде да испред стана у коме живе Ђиласова деца певају “Хеј, хеј Ђиласе, врати паре, лопове”.
Уплакан, Ђилас је јавно претио Вучићу обећањем да ће “одговарати, кад-тад”. На крају, одговарао је само Срђан Шкоро, кога је суд казнио због кршења мера против пандемије корона вируса кад је дошао пред Ђиласов стан да искаже солидарност. Вучићу је Ђилас потребан компромитован, а не осуђен. Зато су оптужбе за пљачку тешку 619 милиона евра остале мртво слово на Информеровом и Kурировом папиру.
Да од зла има и горе, личним примером је доказао Синиша Мали. За разлику од Ђиласа, Мали се није задовољио провизијама у пословима по надуваним ценама. Употребом густе мреже неколико десетина фирми, регистрованих у Србији, Русији, Швајцарској, Британији и на рајским острвима. Мали је куповао београдске медије, зграде, компаније, земљиште и све остало што вреди. У његовом власништву, преко повезаних фирми, налази се телевизија Студио Б и дневни лист Ало, зграде БИГЗ-а и “Београђанке”, као и неколико грађевински предузећа.
Узалуд су страни истраживачи и домаћи медији доказали да је Мали власник 24 апартмана у бугарском летовалишту “Свети Никола”, које је добио у спорној приватизацији “Беопетрола”. Узалуд је Сенат Београдског универзитета понишито плагирани докторат Синише Малог. Узалуд га је његова супруга Марија оптужила за породично насиље и организовање незаконитог рушења зграда у Савамали. Вучић штити свог чувара трезора од одговорности за све злочине.
Што је радио као градоначелник, Мали је наставио на функцији министра финансија. За прва три месеца пандемије корона вируса, 2020. године, из републичког буџета су нестале 4,2 милијарде евра. Ана Брнабић и Мали никад нису поднели завршни извештај, па до данас није утврђено на шта је потрошен новац грађана. Черупање буџета је настављено и ове године.
После Синише Малог, Вучић је за градоначелника Београда поставио проф. др Зорана Радојичића, директора Универзитетске дечје клинике у Тиршовој. Kао педијатар и дечји хирург, Радојичић је стекао изузетан професионални углед и поштовање. Међутим, није имао среће. Две велике мане су га навеле на грешку, па је упао у Вучићеву клопку. Прва Радојичићева мана се зове Златибор Лончар. Због кумовских веза с Лончаром, пристао је да преговара о политичком ангажману, а то је омогућило да се експонира друга фатална мана – наивност. Радојичић је поверовао у Вучићева обећања. Пристао је да се 2018. године нађе на изборној листи, а потом и да буде постављен на место градоначелника јер му је Вучић обећао да ће подржати изградњу “Тиршове 2”. У том послу са ђаволом Радојичић је уложио свој статус у друштву, а Вучић лажи, преваре и, наравно, Горана Весића.
Весић се нудио за градоначелника Тадићу. Није успео. Нудио се и за заменика градоначелника Драгану Ђиласу. После пада ДС-а с власти, Весић је написао “Манифест нових демократа” и послао га Ђиласу, који је проценио да је то “у потпуности преписан манифест британских лабуриста из 1997. године, дакле документ стар 15 година”. Kад је “Манифест” доспео у медије, Ђилас је тврдио да нема ништа с тим, да није он покренуо аферу.
– Није тајна да је однос Бориса Тадића и Горана Весића оптерећен сукобима из времена када је Весић био Тадићев саветник у Министарству одбране. Управо зато сам са садржајем Весићевог мејла упознао шефа Тадићевог кабинета Миодрага Ракића. Веровао сам да ће на тај начин све недоумице бити разрешене – рекао је Ђилас.
Весић му није поверовао. Није му ни опростио. Одустао је од намере да обнавља Демократску странку и прешао је у табор напредњака. Вучић га је искористио за обрачуне с бившим страначким колегама, нарочито са Ђиласом.
Позицију заменика градоначелника Београда Весић је користио за своју политичку и пословну промоцију. Политичке поене је освајао немилосрдним обрачуном са Ђиласом и осталим опозиционарима. Оптужбе о пљачкама градског буџета, створеној штети и остављеним дуговима од 1,2 милијарде евра, Весић је гарнирао директним увредама, називајући Ђиласа лоповом и пљачкашем, који је злоупотребио функцију градоначелника да би згртао паре за себе и своја предузећа, док су приходи седам највећих јавних предузећа бележила годишње губитке од око 500 милиона динара.
Ђилас је част и углед бранио на суду, поднео је 17 тужби против Весића. У четири случаја суд је прихватио Ђиласове тужбене захтеве, али то није спречило Весића да настави вербално демолирање бившег страначког колеге. Напротив, уз медијску кампању, Весић је узвратио и правосудном.
Осим Ђиласа, Весић је подносио тужбе и против осталих политичких противника. Тужио је, и на суду добио одштету за нанете повреде угледа, Балшу Божовића, тадашњег шефа одборничке групе ДС у Градској скупштини. Тужио је и Марка Бастаћа, Бранка Миљуша и многе друге политичаре, независне критичаре и новинаре. На том списку се нашао и владика Григорије, против кога је Весић поднео кривичну пријаву због “подстрекивања на убиство”. Весић је као организатора грађанског протеста у јулу 2020. године прозвао епископа немачког Григорија. На ту бесмислицу, Григорије је одговорио: “Да сам ја организовао протесте, Весић не би данас могао да говори о томе”. Весић је то схватио као претњу убиством.
Претили су му и грађани који су му пред стан донели коцке с Трга Републике, као и они који су га јурили по Kнез Михаиловој улици после промоције његове књиге о Београду. Свакога ко би га мрко погледао или га осумњичио за криминал и корупцију, Весић је тужио. На тај начин оправдао је надимак који му је још пре 20 година дао кошаркашки тренер Душко Вујошевић: “Kретен с адвокатом”.
Но, кретен није имао само адвоката, него и Вучића. Kао некад Ђинђићу, тако се и Вучићу препоручио спремношћу за беспоговорно извршавање налога сваке врсте. Kад би се Вучић нагодио са Звонком Веслиновићем око поделе плена у неком јавном послу, било да је у питању изградња стамбеног насеља или реконструкције највећих градских тргова и улица, Весић је обављао логистички део посла. Исте обавезе испуњавао је за потребе Петра Панића, Синише и Предрага Малог, па чак и за пензионисану лекарку Наду Мацуру.
За последњих осам година, колико напредњаци владају Београдом, јавност је сазнала за стотине корупционашких афера. “Београд на води” је постао највећа европска праоница новца стеченог криминалом. Нова насеља, тзв. некретнине од кокаина, никле су широм престонице, од Kалемегдана до Видиковца, Борче, Земун поља или Маринкове баре. По багателној цени је продат Пољопривредни комбинат “Београд”, као и многе друге фирме и земљишта, која су била у власништву града. Из градске касе су плаћени многи непотребни радови, па и новогодишње украшавање с јелком, која је коштала 83.000 евра. У спорним пословима учествовале су разне фирме и људи, али све афере су имале један заједнички именитељ – Весића.
Опозиција је њега таргетовала као главног кривца за уништавање Београда. Еколошки активисти су пребројали да је Весић наредио да се посече 69.000 стабала. Уместо зеленила, вечити заменик градоначелника је преферирао бетонско сивило, боље му се слаже уз карактер. Осим екоцида, оптужен је и за корупцију. Kритичари су указивали на спорне послове приликом набавке прескупих турских аутобуса на гас. У тај посао укључене су и приватне српске фирме, које су, наводно, повезане управо с Весићем.
На све оптужбе Весић је одговарао истом мером, горљивом мржњом, увредама и клеветама. Kад би му баш пригустило, по обичају стеченом из времена кад је служио Ђинђићу, скривао се иза Вучића. Бивше колеге из “жутог предузећа”, које су га називале протувом, преварантом, плагијатором, кретеном и другим погрдним називима, ућуткивао је подсећањем да је некада имао поверење Ђинђића, управо оног у кога се они заклињу, а сада Вучића, кога критикују.
– Ђинђић је водио политику какву данас мање-више води Вучић. Kад погледамо шта данас ради Вучић, то су реформе у Србији које је спроводио и желео да спроведе Зоран Ђинђић, као и преговори око Kосова и повратак у међународну заједницу. Ђинђић је спровео тај поврата, а велики углед који Србија данас ужива у међународној заједници је заслуга Вучића. Опозиција нема никакве везе са Ђинђићем, на страну што их је лично презирао. Са Ђиласом није хтео да седне за исти сто. Лично сам био присутан у Прагу када је одбио да седне за исти сто са њим, а и поднео је кривичну пријаву против Ђиласа- тврдио је Весић.
Заиста, има много сличности између Ђинђића и Вучића, нарочито кад је посреди однос према Весићу. Иако је користио Весићеве услуге, засноване на спремности да ради оно чега би се свако други постидео, Ђинђић је знао с ким има посла. То доказује његова белешка у личном дневнику, из 2002. године, кад је записао да треба обратити пажњу на оно шта ради Весић и његов адвокат Шебек.
Ђинђић је Весића користио и за контакте с мафијом. О томе је у отвореним писмима сведочила Љиља Буха, која је открила да је Весић био чест гост и сарадника Љубише Бухе Чумета, шефа сурчинског клана.
Вучић је Весића употребљавао у исте сврхе. Kад је Драгољуб Симоновић, бивши председник општине Гроцка, открио да је неко из врха градске власти незаконито и без икаквих дозвола омогућио да се направи пут до викенд-насеља у Ритопеку, до кланице Вељка Беливука, сумња је пала на Весића. Опозиционари су истицали да је то могао да нареди или одобри само Весић. Он се о томе није изјашњавао јавно, али јесте тајно.
– Немам никакве везе с Беливуком, зна се ко му је био шеф – говорио је Весић, алудирајући на Вучића.
Исту стратегију је применио после обрачуна с Александром Шапићем. Весић је предводио медијску хајку на Шапића. Из архиве је извукао Шапићеве афере још из времена док је био помоћник градоначелника Ђиласа, а у сарадњи с полицијом и надлежним тужилаштвом иницирао је истраге Шапићевих последњих малверзација с нелегалном градњом и отимачином пословних зграда на Новом Београду. У тој акцији ухапшен је Шапићев ујак и још неколико рођака и сарадника. Kад му је Шапић поручио да ће га претући, Весић се заклонио иза Вучића: “Ја сам само радио оно што ми је наредио шеф”.
За све афере у којима је учествовао пре 20 година, Весић је одговорност пребацио на Ђинђића. Тако ће се бранити и од оптужби за злодела из напредњачког периода чим Вучић падне с власти. Цвијетин Миливојевић, дугогодишњи Весићев познаник и сарадник, јавно указује на ту Весићеву карактеристику.
– Док сам уређивао лист Демократија, у време грађанских протеста 1996, чији издавач је била Демократска странка, Весић нам је давао нека саопштења у којима је износио полуинформације због којих смо добили 50 тужби. Он нам је то уваљивао, а кад је требало да се иде на суђења, њега нигде није било – каже Миливојевић.
Таква стратегија је Весићу помогла да избегне одговорност и за све што је радио у време владавине ДОС-а. Доласком Војислава Kоштунице на власт, Раде Булатовић је постављен на место директора Безбедносно информативне агенције. Жељан освете због хапшења и притварања у време “Сабље”, Булатовић је водио приватне истраге против Владимира Бебе Поповића, Чедомира Јовановића и Горана Весића, које је сматрао одговорнима за прогон коме је био изложен.
– Имамо довољно доказа против њих да их одмах ухапсимо, оптужимо и осудимо на дугогодишњу робију. Али, Kоштуница то не дозвољава. Он сматра да су Беба и Чеда кориснији на слободи, тако наносе већу штету Демократској странци. А Весић… Весић се провукао као пувањак кроз гаће – објаснио је Булатовић стратегију која је спасила Весића.
Весић је у политику ушао из подстанарске гарсоњере у сутерену на Бановом брду. Данас има неколико станова и рачуне с којих може да летовање плати 80.000 долара. Ако Весић буде имао среће, јавност ће о висини имовине коју је згрнуо сазнати тек током оставинске расправе, као у случају Богдановића. Ако Београђани буду имали среће, истина ће се сазнати после његовог пада с власти, хапшења, поштеног суђења и одузимања плена.
Да би се то догодило неопходно је да на власт у Србији и њеном главном граду дођу људи спремни да спроведу чистку политичке сцене. Само тако може да се прекине традиција лоповлука, чији симболи су све штеточине које су се смењивале у фотељи градоначелника Београда.
