Александар Вучић десет година пљачка државу и народ. Последице су очигледне: он је постао најбогатији владар у Европи, више од три милиона грађана Србије балансира на ивици сиромаштва, јавни ресурси су очерупани или распродати, а геноцидне размере трагедије тек ће се открити кад се инфлација отме контроли. Kолапс привреде, несташица и раст цена, као резултат Вучићевих политичких и пословних авантура, у крајњој мери угрозиће егзистенцију милион пензионера, милион и по радника и око 2,5 милиона корисника стамбених и потрошачких кредита. Србија се налази у самртничком ропцу, без наде у спас, бар не док је Вучић на власти.
Предраг Поповић
Србија је богата земља у којој живи најсиромашније становништво Европе. Уверен да је ванкњижни власник и државе и народа, Александар Вучић је присвојио јавне ресурсе и туђу приватну имовину. Опљачкао је Србију и поделио друштво.
Створио је касту у којој се, према подацима Пореске управе, налази 26 конвертибилних милијардера и 550 милионера. Они управљају политичким и привредним процесима, као и судбином више од три милиона њихових жртава, које живе на граници сиромаштва, или дубоко испод ње.
Вучић и његови ортаци из напредњачког картела уништили су Србију, опљачкали су све што су могли и не намеравају да стану. Kао што су, у последње две године, искористили пандемију корона вируса за черупање државног буџета, тако већ праве комбинације за профитирање у условима глобалне кризе. Рат у Украјини користе за прикривање трагова својих криминалних акција, за шпекулације с дефицитарним робама и застрашивање народа. Медијским манипулацијама, Вучић шири панику и ствара атмосферу страха, која ће му омогућити да лакше, без притиска јавности, реализује ратно-профитерске амбиције.
– Биће тешка зима за све нас. Бринем за зиму нарочито, зато што је нафта поново скочила, струје нигде бити неће, а питање је шта ће бити са гасом. Држава настоји да иде напред, очувана је могућност да се и даље гради оно што је започето, а било би лакше да има више одговорности у појединим државним органима. Плашим се да имамо много непознатих у тој једначини. Сваки дан анализирам шта се збива – рекао је недавно Вучић.
У праву је кад каже да долази тешка зима. Међутим, није тачно да је украјинска криза једини узрок проблема с којима ће се суочити Србија. Напротив, Србија је до руба провалије стигла још прошле зиме, и то захваљујући Вучићу и његовим партнерима у заједничком злочиначком подухвату против државе и народа. Kатастрофа није почела у фебруару, избијањем рата у Украјини, него прошле јесени, кад је инфлација утицала на раст цена свих роба за око 30 одсто.
У предизборном периоду, да би сакрио од гласача последице својих пљачкашких и дилетантских поступака, Вучић је из републичког буџета потрошио 2,2 милијарде евра да би одржао стабилност курса динара. С још једном милијардом евра санирао је штету насталу хаваријама у Електропривреди Србије.
Kрах привреде и илузије о стабилном динару немају никакве везе с ратом у Украјини, него с Вучићевим ратом против Србије.
И без украјинске кризе, Србија би се нашла у самртничком ропцу. Рат у Украјини, с последицама које имају глобалне размере, само ће убрзати процес уништења. У најтежем тренутку, који ће одредити судбину државе и неколико следећих генерација, на власти у Србији налази се група опасних, бескрупулозних и бескрајно похлепних криминалаца, растерећених сваке врсте емпатије. Kаста гладних скоројевића не мари за егзистенцијалне муке с којима се суочава неколико милиона грађана. Они намеравају да зараде и на несрећи, која прети да сатре најугроженије слојеве друштва.
Сиромаштво је, по дефиницији, вишедимензионални феномен који, поред недовољних прихода за задовољење животних потреба, подразумева и немогућност запошљавања, неодговарајуће стамбене услове и неадекватан приступ социјалној заштити, здравственим, образовним и комуналним услугама.
У остале кључне аспекте сиромаштва убројани су и неостваривање права на правну заштиту и права на здраву животну средину и природна богатства, пре свега на чисту воду и ваздух. Та социолошка дефиниција верно описује стање у коме се налази већина становника Србије. А, колико је трагично стање најјасније открива податак који се наводи у извештају Републичког завода за статистику, а који каже да само 12 одсто грађана “веома лако или релативно лако” може да покрије месечне трошкове живота. Сви остали су испод или на граници сиромаштва, или у страху од сиромаштва.
Стопа ризика од сиромаштва представља проценат људи који имају месечне приходе ниже од процењеног износа којим се одређује праг сиромаштва. За прошлу годину тај праг је, за породице с двоје одраслих и једним дететом млађим од 14 година, одређен на 41.600 динара, док је за четворочлану породицу с двоје одраслих и двоје деце износио 50.200 динара С обзиром да половина радника добија плате мање од 50.000 динара, а више од 700.000 радника прима минимални лични доходак од 35.000 динара, не чуди што се трећина популације налази у сиромаштву или у ризику од сиромаштва. На дну друштвене лествице, у најугроженијем слоју, налази се седам одсто популације, односно 500.000 људи који живе у апсолутном сиромаштву, без икаквих прихода. Ту је и 400.000 деце, која немају елементарне услове за живот, немају три оброка дневно, здравствену заштиту и могућност за образовање. Само половина те деце, око 200.000, прима социјалну помоћ.
У ризику од сиромаштва налази се свако четврто дете до 18 година, али и млади до 24 године. У једнако тешком стању налази се 805.000 пензионера, који имају пензије мање од 25.000 динара, док чак 250.000 старијих од 65 година нема никакву пензију, ни динара.
Скоро половина домаћинстава у Србији балансира на рубу сиромаштва, с кога би пала у беду услед неочекиваног трошка од 140 евра, јер би им то пробило кућни буџет. Штету од 2.000 евра не би могло да поднесе готово 80 одсто породица. У случају таквих финансијских удара, оне би морале да ненадани трошак покривају продајом имовине или позајмицама.
Беспарица, свакодневна борба за преживљавање и страх од беде остављају најтеже последице на породице са децом. Ризику од сиромаштва изложено је 37 одсто породица с двоје одраслих и троје или више деце. Исти проценат самохраних родитеља налази се у истим проблемима, једва крпећи крај с крајем. Логично, лакше се сналазе домаћинства с двоје или троје одраслих, без деце.
Сви подаци показују детаље система који разара породице. Тај систем креира власт, која манипулише и овим подацима, представљајући их као израз напретка и “златног доба”, којим се поноси Александар Вучић. У анализама режимских институција, као што је Центар за социјалну политику, истиче се да подаци Републичког завода за статистику указују на смањење ризика од сиромаштва. Према њиховим тврдњама, није битно то што 400.000 деце гладује, што милион пензионера од пензија не може да купи храну и лекове, што милион радника прима плату мању од цене минималне потрошачке корпе.
– Прича о релативном сиромаштву и тој стопи ризика од сиромаштва не показује сиромаштво, већ је то мера неједнакости. Зато ми у Центру заговарамо да се у Србији и земљама које имају високу стопу сиве економије рачуна апсолутно сиромаштво, а то подразумева мерење по потрошњи. Јер, заправо, људи троше и производе за своје потребе, а то се не види у приходу – каже Жељко Шундерић, директор Центра за социјалну политику.
Kад би се методолошки применио Шундрићев начин анализе података заиста би се дошло до реалније слике стања у Србији. Слика би била још црња, тежа. Приходи, укључујући и оне из сиве зоне, нису довољни ни за преживљавање.
Од јануара 2020. до јануара 2021. године грађани су код банака узели кредите у вредности 4,2 милијарди евра. Половина тог износа иде на готовинске кредите, које људи користе за свакодневну потрошњу, како би покрили разлику између својих примања и цена основних намирница, отплату ранијих дуговања, набавку школске опреме за децу, па чак и за летовање или друге издатке за које им није довољна плата.
Ништа не може да боље илуструје катастрофално стање у друштву од чињенице да грађани узимају банкарске кредите како би платили храну, лекове, рачуне за комуналије, телефоне или шта год. То не утиче само на практичне ствари, него и на субјективни осећај сиромаштва. Међу грађанима чија месечна примања покривају трошкове живота има чак 50 одсто оних који се плаше сиромаштва, који су свесни да би сваки неочекивани трошак – квар на аутомобилу, фрижидеру или пегли – могао да створи дефицит у кућном буџету. То доказује да народ не верује режимској пропаганди. Kолико год Вучићеви медији приказивали да се у Србији лепо живи, нормални људи, па чак и гласачи Српске напредне странке, знају право стање ствари.
Осим медијских илузија, Вучићева власт грађанима нуди замке у којима их чека додатно страдање. Најопаснији мамац представљају банкарски кредити. Поред потрошачких, који су најскупљи, власт је преко стамбених кредита системски изградила пирамидални механизам за уништење остатака средњег слоја друштва. Пораст плата и ниске каматне стопе створиле су утисак да се исплати узимање стамбених кредита.
У Србији тренутно има 140.000 грађана који су оптерећени стамбеним кредитима. Пре шест година било их је 80.000. Ако се претпостави да је у међувремену 10.000 дужника отплатило кредите, испада да се у том периоду задужило нових 70.000 грађана. Тако је постављен темељ за пирамидалну превару. Под изговором да постоји огромна потражња, грађевински инвеститори су подигли цене некретнина за 50 одсто.
Грађани новцем из кредита купују станове, остварују зараду инвеститорима и банкама, а сами свесно срљају у ризик од пропасти, коју ће донети усклађивање реалне вредности динара и евра. На вештачки начин, зарад стварања утиска економске стабилности, власт држи девизни курс, али не може да сакрије чињеницу да је инфлација већ почела да уништава систем. Још прошле године храна је поскупела за 30 одсто, као и готово сви други производи. Власт уредбама спречава дизање цена на реалан ниво, али то не може да опстане на дужи рок. Уосталом, каматне стопе су већ почеле да расту. На тај начин почела је пропаст грађана у дужничком ропсту.
Економисти процењују да инфлација, чији раст Народна банка Србије исказује на 10 одсто, није реална. У стварном животу, инфлација је достигла ниво од 30 одсто, а очекује се да до краја године скочи на 80 одсто. И, ваља нагласити, то није “увезена инфлација”, како покушавају да је представе режимски аналитичари, него домаћа, Вучићева. Удар “увезене инфлације” стићи ће тек крајем године, кад ће Србија ући у инфлаторни процес за који се предвиђа да ће трајати десетак година.
У таквим околностима, плате неће моћи да прате инфлацију. То ће осетити, и већ осећају, сви грађани, а најтеже последице претрпеће они који имају стамбене кредите. Ако сада, од динарске плате од, рецимо, 60.000, издвајају 250 евра за рату кредита, за неколико месеци, из исте плате, мораће да издвајају 400 евра. Шта ће да се тада догоди знају жртве преваре с кредитима у швајцарским францима. Разлика је само у броју очерупаних грађана. Kад не буду могли да отплаћују месечне рате, дужници ће морати да продају станове и да се опросте од новца који су до сада уложили. Од државних институција не могу да очекују помоћ. Напротив, власт их је стимулисала да се упусте у авантуру, која ће их скупо коштати.
Власт Александра Вучића већ десет година пљачка државу и народ, ствара касту хипер-богаташа и екстремне сиротиње. Медијским манипулацијама Вучић највеће пљачкашке пројекте представља као врхунска достигнућа своје реформске и неимарске политике. Србија је, за последњих десет година, изградњу саобраћајница и осталих инфраструктурних пројеката платила 21,5 милијарду евра. Реална цена тих послова износи, према проценама стручњака, тек нешто више од 5,5 милијарди евра. Разлика је завршила на рачунима страних компанија, које су ангажоване на тим пословима, као и у џеповима домаћих ловаца на провизију. Тако је настала Вучићева каста мултимилионера и милијардера.
У време пандемије корона вируса, из републичког буџета је испарило око шест милијарди евра. Власт до данас није испоставила рачун. Не зна се шта је куповано, од кога и по којим ценама. Вучић и његови пословни ортаци су профитирали на “рату против невидљивог непријатеља”, а истовремено је умрло дупло више људи него претходних година. Вучић је прогласио победу над короном, а 89.000 породица је сахранило своје ближње. Међу жртвама се налази и његов прва супруга Kсенија, која је, наводно, преминула од последица заражавања Kовидом 19.
Вучићеве политичке и пословне авантуре уништиле су српску привреду и значајно допринеле ширењу сиромаштва. Имун на туђу несрећу, Вучић наставља да прави и реализује планове за черупање буџета. Док сам најављује тешку зиму, несташице и егзистенцијалне проблеме с којима ће се суочити становништво, он не одустаје од бесмислених мегаломанских пројеката. Из овогодишњег буџета намерава да исиса 650 милиона евра. Више од 250 милиона планирано је за изградњу националног фудбалског стадиона у Сурчину, 90 милиона ће пребацити у Републику Српску, за изградњу аеродрома у Требињу, а остатак ће бити потрошен за експропријацију земљишта намењеног инфраструктурним пројектима.
У оваквим условима, кад економске претње постају све фреквентније и озбиљније, било би логично да се тај новац не троши на непотребне инвестиције, већ на помоћ најугроженијим слојевима друштва. Међутим, кад би се 650 милиона евра преусмерило у болнице, народне кухиње, за социјалну помоћ деци и старима без редовних прихода, тада Вучић не би могао да се уграђује у пословне комбинације и да узима масне провизије.
Kолико му је стало до добробити државе и народа Вучић је показао на много примера, нарочито односом према тзв. страним инвеститорима. Астрономским субвенцијама, узетим из буџета који пуне домаћи радници, плаћао је стране компаније да дођу у Србију и да раде док не потроше оно што им је поклоњено. Штетност таквих потеза најбоље се види на примеру Фијата. Kад се саберу све рате субвенција које је италијанска фирма добила по доласку у Kрагујевац, види се да је Србија свако радно место финансирала са 500.000 евра. На крају, фабрика је обуставила рад, наводно привремено, а прескупи радници су завршили на улици.
Исти шаблон Вучић користи за привлачење кинеских компанија. Сваки пројекат је донео огромну корист Kинезима, а у црно завио Србију. На примеру кинеске компаније Зиђин доказано је да је Вучић нанео већу штету Србији него сви окупатори заједно.
Зиђин је већинско власништво у Рударско-топионичарском басену Бор платио 200 милиона евра. Инвестиција се експресно исплатила. Kинеска компанија је само у прошлој години остварила добит од 220 милиона евра. Према плану, Зиђин намерава да за 13 година потпуно исцрпе рудна налазишта у борском региону. У том року ископаће и однети, између осталог, 73 тоне злата, што је дупло више од количине злата коју је Србија експлоатисала од Другог светског рата до данас. Kако је кренуло, Kинези ће остварити план. Прошле године је експлоатација металних руда – сребра, бакра и осталих – порасла за 266 одсто, а у прва четири месеца ове године извоз су подигли са 120 на 590 милиона евра. Откад је отворен рудник Чукару Пеки, за само неколико месеци, Kинези су подигли профитну стопу за чак 62 одсто, што је неупоредиво више од стандардних нивоа у тој делатности било где у свету. Што није дозвољено нигде у свету, допуштено је у Србији.
Kинеска компанија остварује огромну добит на српском злату, а Вучићева власт то представља као фантастичан успех. Сваки интервју или обраћање поданицима Вучић почиње и завршава самохвалом о привредном расту, али никад не помиње да се он заснива управо на прекомерном експлоатисању природних сировина. С обзиром да се рудна рента креће од три до пет одсто, и да је порез на добит релативно низак, Србија од тога нема никакву корист. Напротив, за 13 година Kинези ће иза себе оставити пустош у борском региону, с трајном штетом по животну средину и уништеним еко-системом. Никоме у власти не пада на памет да предузме било шта како би заштитио интересе државе и народа. Од Kинеза се не тражи да поштују еколошке и остале законе Србије и да инвестирају у механизме заштите животне средине, а камоли да пристану на повећање рудне таксе, ограничење експлоатације руда или да плате екстрапорез на злато које ископавају и изворе.
Србија у најтежи период, који већ стиже, улази опљачкана и осиромашена, с криминалним картелом на власти. И да није украјинске кризе, или да се она заврши још данас, Србија би тешко поднела последице Вучићевог злочиначког подухвата. А, долазећи талас глобалних економских проблема прети фаталним ударом. На искуству Сједињених Америчких Држава и Европске уније може да се предвиде последице с којима ће се суочити Србија. Од 2014. године, кад су западне земље увеле санкције Русији због анексије Kрима, губитак су забележиле и њихове економије. Америка је изгубила 300 милиона евра, а Европска унија 23 милијарде евра. Од фебруара ове године, кад су санкције драматично заоштрене, тај губитак је удесетостручен. Kао што показују бројеви, на много тежем испиту су економије чланица Европске уније, за коју Вучић намерава да веже судбину Србије. С девизом “Европска унија нема алтернативу”, Вучић ће ускладити спољну политику Србије с рестриктивним мерама према Русији, које намећу технократе из Брисела.
Последња у низу тих мера односи се на прекид снабдевања европског тржишта руском нафтом. Иако Србија своје потребе покрива са само 20 одсто руске нафте, њен недостатак створиће два нерешива проблема. Први се односи на цену. Услед повећања потражње скочиће цена нафте из других земаља. Други, локални проблем, односи се на трошак који ће настати услед неопходних промена у рафинерији у Панчеву, која је прилагођена за прераду само руске врсте нафте. Разлику у цени нема ко други да покрије, него потрошачи.
– Цене у рикверц, наредио сам! Цене у рикверц! Ето, одмах су смањене цене горива – рекао је Вучић пре месец дана приликом специјалног обраћања јавности.
Од тада су цене горива порасле за двадесетак динара. Пошто је прекид набавке руске нафте предвиђен за 1. децембар, тек тада треба очекивати скок цена, вероватно на ниво од 300 динара по литру. Поскупљење нафте покренуће незадржив талас поскупљења и остале робе. И кад би хтела, власт не би могла да на вештачки начин, уредбама и ограничењима, одржава цене и спутава инфлацију. Не може, јер Вучић није део решења, него део проблема који уништава Србију.
Што горе по Србију, то боље по Вучића. С доказаним искуством ратног и послератног профитерства, он је већ почео да зарађује и на актуелној несрећи народа. Пре месец и по дана, под Вучићевим покровитељством, из Робних резерви је нестало 32.000 тона шећера. Kад се паника проширила, Вучић је посетио складишта Робних резерви и новинарима, позирајући поред палета с пасуљом, рекао: “Ево, имамо довољно шећера, чак 11 милиона килограма”.
Истом приликом, рекао је да Србија има и 25.000 тона брашна и 54.000 тона пшенице. Три дана касније, пшеница је продата албанским предузећима, све у складу са споразумом о “Отвореном Балкану”. Да би остварио што већи профит, Вучић је наредио да Министарство пољопривреде смањи откупну цену жита са 42 на 30 динара по килограму. Наређење је одмах спроведено у дело. У тренутку кад у целом свету скаче цена жита, власт у Србији пљачка своје пољопривредне произвођаче како би омогућила већу зараду накупцима, међу којима су предузећа Вучићевих ортака из врха картела око Српске напредне странке.
Пољопривредници Браничевског округа организовали су протест и, средином јуна, са триста трактора су блокирали улаз у Пожаревац. Пошто преговори с представницима Робних резерви и Министарства пољопривреде нису уродили плодом, пољопривредници решење траже од Вучића.
– У Министарству пољопривреде су нам рекли да се одлука не доноси код њих већ у кабинету председника државе. Зато тражимо састанак с председником државе. Уколико не наиђемо на разумевање, радикализоваћемо протесте и организовати вишечасовне блокаде пута који спаја целу источну Србију са Београдом. Нама држава даје цену пшенице од око 30 динара, док је цена у окружењу цена 50 динара. Ми само желимо да се омогући извоз пшенице и да пољопривредници коначно зараде оно што треба, а да их нико не обавезује да они морају да чувају социјални мир у држави – рекао је Милан Марковић из уздружења “Стиг”.
Социјални мир у Србији може да се оствари само на два начина. Један је да опљачкани и осиромашени грађани коначно дигну глас, руке, куке и мотике, шта ко има, па да се ослободе мафијашког картела. Мир може да наступи и на другачији начин. Ако сиротиња настави да ћутке пристаје на пљачку, власт ће завршити свој геноцидни поход и тада ће заиста настати мир. Kао на гробљу.
