Необично би било замислити блаженопочивше Патријарха Павла, или Патријарха Иринеја да препоручују рок-песме за слушање. Ипак, дошла су нова времена, па је нови Патријарх Српски Порфирије направио своју листу (https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1133257/patrijarh-porfirije-omiljene-pesme-muzika) за потребе српских медија, где каже: „Као прву сам предложио песму Роберта Планта, то јест Led Zeppelin, и песму „Imigrant Song“. Стихови: „Настављамо да снажно замахујемо веслима, наш једини циљ је стићи обале Запада“ – те речи су безмало пророчке. Истина, 1970. године Плант и Led Zeppelin певају о Нордијцима који беже од несреће, рата и разних других тешкоћа, али то само потврђује да смо пред апсурдом и страхотама страдања једнаки – и северњаци и јужњаци, и Швеђани и Суданци. Видимо и на улицама Београда да велике сеобе, велике миграције, не престају. Многи људи пролазе и кроз нашу земљу идући ка Западу. Низ тема за размишљање доноси ова песма емиграната и на неки начин нас опомиње. То је, у ствари, вапај, јецај или боље рећи крик Роберта Планта који је, као што видимо, и данас и те како актуелан.“
Владимир Димитријевић у књизи „Пут за Нигдину – рок музика и доба нихилизма“, који је 2007. објавио Лио из Горњег Милановца о омиљеној рок-групи Патријарха Порфирија Лед Цепелину пише веома детаљно, поготово о везама Џимија Пејџа и водећег сатанисте Алистера Кроулија, што можете прочитати у наредним цитатима из те књиге.
„Наравно, кључна појава постхипијевске ере био је Led Zeppelin. Гитариста Џими Пејџ на сцени је био моћан, и његово свирање је било у класичном рок-стилу, прави фалички култ, а музика наслеђе црначког ритма и блуза (оног џонсоновског, наравно, алко-нарко-женскарошког и луталачког, као што и врапци знају, веровало се да је највећи блузер свих времена, „вуду дете“, како га је звао Хендрикс, Роберт Џонсон продао душу ђаволу да би био најбољи гитариста.)
Гејвин Беделеј, у својој сатанистичкој историји сатанизма, каже:„Као и кад је у питању Роберт Џонсон, чуле су се широм гласине да је Zeppelin склопио савез са ђаволом, тражећи од кнеза таме да им наштимује инструменте и заузврат му дајући своје душе. Мит је закључивао да само сатанина помоћ може да објасни тако огромну популарност коју је бенд стекао тако изненада, и сексуалну моћ коју су модерни фрулаши стекли над младим цурама. Исте ове легенде везивале су се за музичаре од Роберта Џонсона до Елвиса Прислија и даље, али мит о савезу са ђаволом у вези са Цепелинима нарочито је дуго трајао.” Томе је, наравно, допринела чињеница да је Пејџ био кроулијевац, који је говорио: „Мислим да је Кроули веома важан данас. (…) Не можете игнорисати зло, ако, попут мене, изучавате натприродно. Имам много књига на ту тему и посетио сам многе сеансе. Настављам да истражујем. ”Пејџ се,приликом уређивања Кроулијеве куће Боускин, саграђене на темељима цркве изгореле у пожару, консултовао са једним познатим црним магом. Прво издање трећег албума Цепелина на корици је имало Кроулијев credo: „Чини оно што хоћеш.” У филму посвећеном бенду, „The Song Remains the Same ”, извесне сцене (између осталог, Пејџ који изучава стелу испред Кроулијеве слике) снимљене су у Кроулијевој кући. Симбол „ZOSO ”, са најпознатијег свог албума, Цепелини су преузели из дела енглеског окултисте и црног мага, Остина Османа Спера, који је себе предавао духовима да би, преко њега, они слали поруке свету (тзв .„аутоматско писање”.)
Пејџ је тврдио да је скоро у трансу написао „Stairway to Heaven”. Извесно време дружио се са Кенетом Ангером, који му је тражио музику за „Успон Луцифера”. Онда су се посвађали, па је Ангер претио Пејџу проклетством.
Џон Бонем, бубњар бенда, угушио се после пијанч ења у Кроулијевој – Пејџовој кући. Бенд се, после свега, распао 1980. године.
Остале су чињенице – да је Пејџ својој кћери дао име Скарлет по „Скерлетној жени“, једном од кључних појмова кроулијанизма; да је Пејџ имао низ упозорења, о која се оглушивао, све до Бонемове смрти: 1973. године повредио је леву руку; године 1975., уочи турнеје, врата воза сломила су му домали прст, врло битан за свирање гитаре; те исте године, Плант умало није погинуо с породицом, а био је тешко повређен; године 1977. ,за време турнеје по САД, Плант је добио тешку инфекцију грла, и није могао да пева, док је Пејџ доживео колапс на сцени; те исте године Планту је умро син. Тек онда постаје јасно куда води такав начин живота, у коме је Пејџ упражњавао хероин и сексуалне односе с девојчицама од четрнаест година, басиста Џон Пол Џонс имао хомосексуалне односе, Џон Бонем, стално пијан, јурио да силује жене и туче људе „у пролазу”, а певач Плант све то правдао речима да је „рокенрол животни стил да се живи добро и да се има згодна женска“.
Интересантно је да песма коју је одабрао Патријарх Порфирије — Imigrant Song — потиче баш са трећег албума Лед Цепелина и то као водећа песма тог албума, познатог и по томе што су на обе стране плоче стављена гесла Крулијеве филозофије „Чини оно што хоћеш“ и „Нека буде овако“.
