Које функционере Српске напредне странке и своје пословне партнере је Александар Вучић ставио на листу за одстрел? Зашто се на удару вође нашао Остоја Мијаиловић? Какве гаранције за безбедност је добио Звонко Веселиновић? Какве поруке је Александар Вулин донео из Москве? Зашто Вучић није упутио изразе саучешћа Александру Дугину, оцу Дарије Дугин, коју су убили украјински терористи? Зашто је патријарх Порфирије за саветника узео хрватског драговољца Драгу Пилсела? То су неке од тема о којима пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев пријатељ и сарадник.
Напредњачки картел пуца по свим шавовима. Супротстављене политичке фракције већ пет месеци се боре за што већи утицај у следећој Влади, а недавно се заоштрио сукоб међу тајкунима блиским владајућој породици. Александар Вучић се јавно обрушио на Остоју Мијаиловића, Бобана Рајића и власнике „Millenium Team-а“ Ивана Бошњака и Стојана Вујка. Диктатор признаје да их презире, као и они њега.
Као повод за напад на тајкуне, које је сам створио, Вучић је искористио информације из хрватских медија о њиховим јахтама на Јадрану. Загребачки Јутарњи лист објавио је текст у коме се наводи да су Пакленски отоци и марина Палмижана на Хвару „омиљена одредишта јахти у власништву предузетника, спортиста и естрадних звезда из Србије“. У тексту се истиче јахта „Millennium ИИ“, чији власник је Иван Бошњак. Та јахта, произведена у италијанском бродоградилишту Азимут, дуга је 30 метара, има четити ВИП кабине на доњој и једну на главној палуби. Свака кабина има своје купатило. Елегантни ентеријер је направљен у судио Саллвагни Арцхитетти. Бошњаку није било тешко да за уживање у том луксузу плати осам милиона евра. Са својим партнерима Стојаном Вуком и Драганом Килибардом, сувласницима компанија „Millenium Team“ и КБВ, Бошњак остварује огромну добит у капиталним државним пројектима. „Миллениум Теам“ гради у „Београду на води“ и многим пројектима гасификације, које држава реализује у сарадњи са „Србијагасом“. У марини сплитског хотела „Ле Меридиен Лав“ налази се 25 метара дуга јахта Остоје Мијаиловића. И она је произведена у италијанском Азимуту, али нешто је скромнија, па кошта само пет милиона евра. Уз податак да је Мијаиловић ексклузивни увозник „Јагуар Ланд Ровера“, хрватски медији истичу да га, осим пријатељства, с владајућом породицом повезује и „партнерство са Андрејем Вучићем у осигуравајућем друштву OMR Group из Београда“.
Ми никоме не бранимо да иде у Хрватску на море. Па, ево вам га власник Новости и Политике, слика се у мајици с написом „Rovinj Croatia“, највише на свету воли Ровињ и Хрватску. Тамо су и други тајкуни, Остоја и ови из „Millennium-а“. Кад је објављено да летују у Хрватској, мислите ли да су склонили јахте? Нису и неће. Зато што су сви они зимзелени, а ја сам листопадни. Сутра ће да кажу како су и летовањем у Хрватској пружали отпор диктатору. Они не разумеју да ја с дозом гађења и презира гледам у њих. И обрнуто, и они у мене. Немам проблем с тим, нека иду где хоће с тим јахтама, с милионима које су узели од свог народа, а троше га негде друго – рекао је Вучић на конференцији за медије у Председништву Србије.
Вучић сваког августа на исти начин употребљава хрватске злочине у „Олуји“ за своје пропагандне трикове, којима покушава да се представи као да је прави Србин, такорећи радикал. Сценарио је увек исти. Исти је и главни јунак. Мењају се само споредни ликови, које главни јунак критикује јер иду на летовање у Хрватску. Некада је оптуживао Милана Јанковића, тзв. Филипа Цептера, и Ацу Лукаса. На мети Вучићеве критике био је и Новак Ђоковић, који је у Умагу позирао загрљен с тадашњом хрватском председницом Колиндом Грабар Китаровић баш 5. августа, кад се тамо прославља етничко чишћење Хрватске од Срба. Кад је схватио да пљувањем Ђоковића пљује у вис, снизио је амбиције, па сад вређа телевизијског водитеља Ивана Ивановића и Милана Поповића, бившег мужа Северине Вучковић. Са истим мотивима, Вучић је јавно дисциплиновао и Зорана Бабића, коме је на седници Главног одбора СНС-а, рекао да не иде на летовање код пријатеља на Брионе, нека нађе пријатеља у Сопоту. По том шаблону, сад је ударио на власнике „Millenium Team-а“, који имају статус солидно рангираних припадника дворске свите. Како у послу, нераздвојни су и на приватним журкама.
Попут Бошњака и Вујка, милионе евра од народа узео је и Остоја Мијаиловић, чачански тајкун у успону. Мијајиловић се винуо у врх политике, спорта и бизниса кад је напустио Нову Србију и Вељу Илића, па прешао у Вучићев картел. Постао је члан Главног одбора СНС-а, да би после кратког стажа у Управном одбору ФК Партизан прешао на место председника Кошаркашког клуба Партизан. Мијаиловићева фирма „British Motors“ добро је зарађивала у пословима с државом. О томе говори продаја 18 џипова „Ранге Ровер“ београдском јавном предузећу Паркинг сервис средином 2020. године. Конкурсни услови у тој јавној набавци прилагођени су карактеристикама возила која је нудила фирма Остоје Мијаиловића. Уговор о лизингу, који је потписан на 48 месеци, вредан је 610.169 евра. Узалуд су опозиционари указивали да је систем електронске контроле непрописног паркирања, тзв. Око соколово, могао да се инсталира на Фијатовом „Пунту“, а не на луксузним џиповима „Land Rover Discovery“.
Такође узалуд, опозиционари су захтевали да тужилаштво спроведе истрагу и утврди порекло тих џипова. Милош Павловић из Народне странке је упозоравао да постоји могућност да је, заправо, та возила полицији поклонила фирма ГИМ, иза које је стајао Бранко Стефановић, отац тадашњег министра полиције Небојше Стефановића. Од зараде на продаји наоружања из „Крушика“, ГИМ је поклонио МУП-у 49 „Ланд Ровера“. Влада, МУП и тужилаштво до данас нису објавили да ли су та возила додељена београдском Паркинг сервису.
Остоја Мијаиловић се није оглашавао поводом те спорне јавне набавке. За разлику од српских, није игнорисао хрватске медије. Демантовао је партнерство с Андрејем Вучићем у осигуравајућој кући OMG Group. Биће занимљиво видети да ли ће демантовати и гласине о његовим приватним несташлуцима, које је недавно пласирао Александар Вучић.
Да ли је Остоја на крстарење по Јадрану повео Сашу или Адама? – питао је Вучић после седнице ГО СНС, на којој је јавно прозвао Мијаиловића.
Подло, у складу са својим карактером, Вучић је инсинуирао да Мијаиловић преварио свог дечка Сашу Ковачевића са извесним Адамом, новом чачанском естрадном звездом. Сви прозвани учесници романтичног геј троугла гласно ћуте.
Ћути и Бобан Рајић, кога је Вучић такође оптужио да новац, зарађен у Србији, троши у Хрватској. На српској јавној сцени, у политици и бизнису, Рајић није постојао до 2019. године. Тада је његова фирма „Медиа 026“ из смедеревског села Вучак, основана годину дана раније, купила Вечерње новости за 2,5 милиона евра. Рајић је у мају ове године постао власник 50 одсто компаније „Политика новине и магазини“. Купопродају је организовао Мирослав Богићевић, за кога се верује да је био незванични власник руске фирме „Еаст Медиа Гроуп“. Богићевић је тих 50 одсто власништва над Политиком купио од немачког WAZ-а средином 2012. године, а за званичног власника је поставио извесног Александра Трбовића, чије име је стајало у Агенцији за привредне регистре све до овог маја, кад је уместо њега уписана „Медиа 026“ доо Вучак.
Рајић је, према подацима из привредног регистра, власник предузећа „Рајић инвест“, „Медиа 026“ и РЦБГД. До септембра 2019. године био је власник, а потом директор компаније „Цока“. Рајић је био и директор смедеревске фирме „Дунав“, у чијем Надзорном одбору је био члан Игор Исаиловић, адвокат Синише Малог и пословни партнер Ане Брнабић. Портал раскринкавање.рс објавио је информацију да је Рајић ангажовао Исаиловића да оснује фирму „Медиа 025“, која је купила Вечерње новости.
Рајићева пословна каријера доказује да је Вучићев бес сасвим оправдан. Уместо што носи мајицу „Rovinj Croatia“, Рајић би требало да на грудима има апликацију на којој пише: „Волим само свог творца и сведржитеља Александра Вучића, амин“. Такве мајице требало би да носи већина напредњачких тајкуна. До јуче су били конобари, пекари, лимари, аутомеханичари, поштени пролетери и мали предузетници. Данас, кад их је Вучић увукао у свој картел, постали су тајкуни. Вучић је то урадио по принципу који је познат сваком српском сељаку: прво уштројиш, онда товиш. Вучић је тако уштројио многе политичке противнике, бизнисмене, полицајце, судије и новинаре, па од њих направио задригле богаташе, којима је испунио све снове. Кад види ко су и какви су припадници нове напредњачке тајкунске касте, Вучић признаје да осећа гађење и презир. Исти осећај и њих обузме кад виде њега, листопадног диктатора. Како и не би, кад их јавно прозива и брука због онога што је и сам радио.
Да подсетимо, Вучић је политичку трансформацију и први корак ка трону направио баш на хрватском приморју. У то време, 2004. године, Вучић није имао новца ни за телефонске рачуне, а камоли да купи јахту. Међутим, имао је богате и утицајне пријатеље попут Миодрага Костића, власника МК Комерца. Костић је тада позвао Вучића на крстарење од Будве до Дубровника. У Цавтату им се придружио тадашњи амерички амбасадор Вилијем Монтгомери. Уз вино и месечину, која се пресијавала на морској пучини, склопили су договор о трговини. Вучић је пристао да разбије СРС и патриотски блок, па да растерећен шешељизма, кад дође време, погура Србију према Европској унији, наравно без Косова и Метохије.
Од тада, много тога се променило и у Америци и у Србији, али процес и даље тече у договореном смеру. Вучић успут наставља да тргује јавним ресурсима, туђом имовином, па и судбинама. Сад прави комбинације с давно уштројеним и утовљеним Звонком Веселиновићем. Вучић од Американаца тражи да не дирају Веселиновића, потребан је за заједничке манипулације око Косова, да диже и спушта тензије. Као доказ Веселиновићеве лојалности, Вучић је америчким газдама понудио уверавање да ће имати његову подршку кад Србија званично уведе санкције Русији. Пошто очекује уличне изливе незадовољства народа због те одлуке, Вучић признаје да му је потребан Веселиновић, како би његови људи обављали прљав посао који је некада радила група Вељка Беливука. С друге стране, Вучић је уверио вођу косовског клана да нема разлога за бригу због тога што је стављен на америчку црну листу. И Вучић се десет година налазио на црној листи, а види га сад, најзначајнији је амерички слуга на Балкану.
Истовремено, Вучић покушава да докаже лојалност и савезницима из Русије. У сваком обраћању јавности, Вучић истиче да је имао више сусрета с Владимиром Путином него сви претходни председници Србије заједно. Осим тога, Путин му је доделио орден какав је, пре сто година, добио још само Никола Пашић. Ипак, кад Сергеј Лавров, руски шеф дипломатије, каже да председници Вучић и Путин „често разговарају телефоном, упоређују позиције и усклађују кораке“, Вучић одмах нареди Зорани Михајловић да то демантује. Не сме сам да демантује Лаврова, а значајно му је да се дистанцира од њега како не би наљутио Американце. И то говори много о Вучићевим интелектуалним капацитетима. Он је заиста уверен да може манипулисати Американцима и Русима, да они не знају кад их и како лаже. Као што Зорану Михајловић користи за додворавање Американцима, тако је Русима послао Александра Вулина.
Вулин је из Москве донео добре и лоше поруке. Добра је, бар за Вулина, што му је руски министар одбране Сергеј Шојгу доделио орден за заслуге у унапређењу војне сарадње Србије и Русије. Остале поруке су лоше, бар за Вучића. Две и по милијарде евра, колико има депоновано на рачунима у две московске банке, и даље су тамо, нису заплењене, али Вучић не може да их скине или пребаци у неку другу, не само западну, него ни у кинеску банку. Тај новац представља незванични депозит без кога ће Вучић остати кад уведе санкције Русији. Вулин није успео да у Москви нађе саговорника на ту тему, некога ко би хтео и могао да реши Вучићев проблем и омогући му да извуче новац из Русије.
Према Вулиновом извештају, на ту тему није хтео да разговара ни Лавров, кога Вучић перцепира као либералног, прозападног партнера. Вучић у ту групу сврстава Дмитрија Медведева, Анатолија Чубајса и најкрупније олигархе. Позиције у власти и стечену имовину неки од њих покушавају да одрже јаким, често и неодмереним ратнохушкачким изјавама, а неки бекством у иностранство. Тренутно, опозиција не постоји. Западна расистичка пропаганда успела је да хомогенизује руски народ, па и Путинови политички противници не долазе до изражаја. Ипак, то не значи да у Русији нема борбе за власт.
Напротив, Путинова позиција није сигурна. Али, он није угрожен од либералних појединаца и странака, као што се погрешно тврди на Западу и Србији, него од војске. У врху руске војске значајан утицај има група генерала која није задовољна Путиновом ратном стратегијом. Уместо изнуравања Украјине и Европе економским, односно енергентским средствима, генерали се залажу за жесток удар на Украјинце, да се „спржи Кијев“ и по кратком поступку реши проблем.
Путин притисак војске амортизује позивима на стрпљење, али то даје све слабије резултате, нарочито после убиства Дарије Дугине. Сад генерали подсећају Путина да је жртвовао 130 руских грађана у московском позоришту Дубровка, не желећи да попусти терористима. Од Путина се тражи да на исти начин одговори Украјинцима на терористички акт у коме је убијена ћерка Александра Дугина. Путин, засад, одбија такву стратегију, зна да тиме фактички препустио власт војсци.
Док Путин води рат против НАТО-а, Сједињених Америчких Држава, Европске уније и Украјине, Вучић брине само за оно што једино воли – за паре. Кад би могао да тај новац изнесе из московских банака, Вучић би истог часа увео санкције Русији. Иако не помиње тај мотив, Вучић свакодневно уверава америчког амбасадора Кристофера Хила да је само питање дана када ће Србија усагласити спољну политику с Европском унијом и увести санкције Русији. Вучић тврди да ће то бити први задатак нове владе и новог скупштинског сазива. Уколико Социјалистичка партија Србије одбије да учествује у томе, биће расписани ванредни парламентарни избори, после којих ће СНС изабрати нове коалиционе партнере прозападне оријентације, па ће заједно обавити тај задатак.
Неумерен у свему, Вучић не нуди Хилу само политичке гаранције, него и морбидне доказе личног анимозитета према свему руском, па и према невиним руским жртвама, као што је Дарија Дугина. Приликом последњег августовског сусрета, Вучић се Хилу похвалио како је увек изражавао саучешће америчким грађанима, Џоу Бајдену због смрти сина Боа, па и породици НБА звезде Кобија Брајанта. Но, не само што није изразио саучешће оцу Дарије Дугине, већ њено убиство назива „погибијом“, у складу са западњачком терминологијом.
И тај случај илуструје природу Вучићевог карактера. Аутор овог текста је два пута разговарао са Александром Дугином, 1994. и 1995. године. Оба сусрета су одржана у просторијама Српске радикалне странке, у организацији Александра Вучића. Тада је Вучић описивао Дугина као „најзначајнијег мислиоца и политичког стратега модерне Русије“ и „највећег пријатеља Србије“. Вучић је, тада, проценио да ће имати политичку и медијску корист од хвалоспева о Дугину. Исто тако, данас процењује да ће имати корист од тога да се Американцима хвали како Дугину није изразио саучешће због смрти ћерке.
Људи су само потрошни репрометеријал у Вучићевој фабрици политичких превара и мафијашких злочина. То су на својој кожи већ осетили Вучићеви политички очеви и оци Војислав Шешељ и Томислав Николић. То сад осећају кумови Небојша Стефановић и Славиша Кокеза, а треба да се на ударе припреме Мијаиловић, Бошњак, Вујко, Рајић и сви остали напредњачки тајкуни. „Ја створио, ја убио“, омиљена је Вучићева крилатица, коју је позајмио од Тараса Буљбе. Вођа непредњачког картела је уверен да сви његови рођаци, кумови и сарадници све дугују искључиво њему. У Вучићевој свести, њихов новац је његов. Без њега, не би било ни њихових компанија, пословних комбинација, лимузина, јахти, хотела и хацијенди. Вучићев нервни систем тешко подноси чињеницу да његови тајкуни опуштено троше огромне количине новца отетог од народа. Још теже му пада свест о њиховој зимзеленој природи. Кад дође до смене власти, Вучић ће да падне, они ће остати где су сада, само ће провизије и рекет плаћати следећем господару. Зато се и сада, док су на власти, узајамно презиру и гаде.
Кад прође напредњачка пошаст, против Вучића ће гракнути сви политиканти из ДС-а, ДСС-а, СРС-а и осталих странака, које је он окупио на својој депонији паразита и штеточина. Моћи ће да се бране од одговорности само нападом на вођу, коме су верно служили и који им је омогућио да постану министри, директори, тајкуни… Тако ће да се перу и медијски промотери напредњачког зла. Драган Ј. Вучићевић ће признати да је свиња, а, јелте, нико не може да окриви свињу што се ваља у блату, таква је. Жељко Митровић ће тврдити да није знао шта ради, неко му је сипао неки отров у дрогу. Миломир Марић ће доказивати да се увек герилски борио против Вучића. Заиста, само је Марић Вучићу у лице помињао да му је прави отац Фахри Муслиу и да му је син Данило био играчка у рукама криминалаца.
Вучић је српско правосуђе претворио у најзначајнији део организованог криминала. На кључна места у тужилаштвима и судовима поставио је људе од свог поверења, спремне да извршавају све налоге. Вучић годинама хапси, тужи, заступа странке у поступку, некад окривљене, некад тужиоце, доноси и објављује пресуде, све уз подршку абонената из корумпираног и криминализованог правосуђа. Због тога, заслужио је да му, кад падне с власти, суде исте те судије. Тога се највише плаши, зна с ким има посла. Вучић је управо на томе, док је био у опозицији, градио наду да ће бити кажњени зликовци из сваке владајуће вртешке. Као примере истицао је судије Горана Чавлину и Нату Месаровић. Чавлина је, у време Слободана Милошевића, по тужби тадашњег председника владе Мирка Марјановића, осудио Зорана Ђинђића на годину дана затвора, условно, због изјаве да је „Прогрес“ страним компанијама продавао жито из робних резерви.
Исти Чавлина је у ноћи 1. априла 2001. године донео решење о одређивању притвора Милошевићу. Око два сата после поноћи, Чавлина је угасио последњу цигарету, бившем председнику државе је показао празну кутију „Беста“ и рекао: „Идемо, Слобо, ионако више нема цигарета“. Милошевић је рекао да му верује, пошто га зна као поштеног човека, који је у јулу 2000. избачен из правосуђа због јавне подршке прогоњеном судији Мирославу Тодоровићу. Милошевић је веровао и судији Нати Месаровић, која је потписала другостепену пресуду Славку Ћурувији.
Пресуда којом је власник Дневног телеграфа осуђен на шест месеци затвора није извршена, пошто је у међувремену ликвидиран. Као што је била добра за Милошевићево, Месаровић је била добра и за Тадићево и Коштуничино правосуђе, па је добила прилику да добије и прочита пресуду окривљенима за убиство Зорана Ђинђића. За Вучића, а и за Србију, било би боље да му не суде његове судије. Да, он је то заслужио, али Србија мора да заслужи спровођење комплетне чистке напредњачких кадрова у свим институцијама. Само тако може да се изврши деконтаминација од Вучићеве заоставштине.
Око Вучића су сви зимзелени, само је он листопадни. А, пад му се ближи. Кад падне, пашће као клада од које ће његови зимзелени страначки и пословни ортаци, тужиоци, судије и новинари направити струготину. Тако су прошли сви диктатори, то чека и листопадног Вучића.
