Иницијатива за опстанак пољопривредника ускоро ће се поново обратити Влади Србије у вези са испуњењем захтева пољопривредника који, према речима председника Скупштине тог удружења Милете Сланкаменца, као и ратара са којима смо разговарали, нису испуњени.
„Сада тражимо да видимо шта ћемо даље, планира се нови буџет, ребаланси. Прича мора да се заврши са тиме шта ћемо даље, да видимо шта ћемо на јесен, с обзиром да је суша катастрофална. Такође, занима нас и дугорочна стратегија за пољопривреду, јер нама предстоје гладне године. То је сада више него очигледно“, додао је.
Он је напоменуо да пољопривредници један аграрни буџет потроше за свега три месеца и то само на струју, те да уколико Влада испуни услове, ништа се не мора ускомешати, истакавши да се то не би догодило ни први пут да је држава имала воље за разговор.
„Све су нас лагали, и стање је веома лоше последњих 10 до 12 година. Тада смо имали 14.000 динара субвенција по хектару а данас немамо ништа, а цене су ненормалне. Сви репроматеријали поскупели су од 50 до 300 одсто. Самом забраном извоза, због бирачког тела, држава је направила озбиљну грешку. Када је требало да се ради жетва извоз је забрањен. Ми то никоме нисмо могли да продамо и онда смо га предали локалним откупљивачима. Сада је цена 46 динара плус ПДВ, а ми смо добили 36 динара са ПДВ-ом“, каже пољопривредник Ђока Ћурчић из Вилова.
„Прекрупа је 41 динар, а литра млека 38 динара. Нема никакве логике да сировина буде скупља од готовог производа“, описује Галић ситуацију, због које су многи продали краве и угасили производњу.
Истиче да је суноврат у претходних годину дана убрзан, а у претходних шест месеци интензиван.
„За годину дана концентрат је са 36 скочио на 52 динара, док цена млека није отишла горе за тих 16 динара, већ свега 2-3 динара. Све је поскупело, укључујући гориво. Људи не виде перспективу у томе. Број крава ми је смањен за 50 одсто, а да литра млека буде и 100 динара, не бих више ово радио, 365 дана тешког физичког посла“, додаје Галић.
Према његовим речима, за 100 литара млека добију око 4000 динара, а када се од тог износа одузме цена хране, ветеринара и других трошкова, на годишњем нивоу им не остане ништа.
„Тако ће убрзо бити и са свињама, и свињског меса неће бити на зиму, људи су потаманили. Не може жива мера да буде 250 динара а у месарама 900 динара свињски бут, неколико пута скупље. Није логично да ја који храним имам далеко мање од оног који преради“, објашњава.
А свињско месо, надовезује се Ћурчић, у великој количини је недавно увезено из Шпаније. Многи сељаци су спали на свега неколико свиња за сопствене потребе. А, како наглашава, Мошорин, који је био један од „најјачих“ у Србији у производњи млека, данас је краћи за 1.500 – 2.000 крава, које су продате на клање.
„Дешава се то да је сточни фонд уништен, остала је можда трећина. Људи немају средстава да држе краве, све је, укључујући и храну скупо. Сељаци не могу ништа. Не можеш радити сам против себе, односно у минусу, не исплати се. Људи зато масовно продају стоку и то је то“, коментарише Жељко Ћурчић, пољопривредник.
Он очекује да ће људи наставити и даље са смањивањем обима посла, да ће урадити јесењу сетву, али да за пролеће неће имати финансијска за репроматеријал, будући да је семе скупо, а њихов производ јефтин.
„Држава гази сељаке јер нам забрањују извоз у тренутку када би ми требали да узмемо неке паре. Онда узме наше жито и продаје га дупло скупље. Ту нашу зараду, коју бисмо требали да добијемо, нама узму“, додаје.
А требало би да буде супротно, напомиње, односно да сељаци буду субвенционисани, да имају мотив да раде и да могу да зараде, али су за сада приморани да се сналазе и раде са стране, дижу кредите и на тај начин сами себе укопавају.
