Дана 12. септембра 2022. у Београду је започела хомосексуална недеља. Готово рутиски, као да је реч о некој вишедневној међународној конференцији. Нити се организатор освртао на општу друштвену напетост тим поводом нити су власти коментарисале догађај. Што би рекао Хомеини поводом случаја Ружди – стрела је одапета и лети према циљу. Заправо, последњих недеља вођене су жучне расправе у јавности само поводом „шетње“, која би требало да тријумфално оконча седмодневно окупљање заступника хомосексуалне идеологије из целог света. Изгледа да је сам догађај неупитан, те да је споран само његов завршни чин.
То је већ Вучићев рукопис. Тако је било са Бриселским споразумом, са Рио Тинтом, са прихваћеном обавезом признања „Косова“, са десетином других подухвата домаћег самодршца. Велики мајстор манипулације најпре заврши посао па се обрати јавности када мора, када информација већ увелико цури и када је крајње време да народу обзнани на какве су га муке ставили белосветски хохштаплери. Тако своје вајкање на ситуацију у којој се опет нашао између чекића и наковња преокреће у симулацију која би на крају требало да му донесе поене. То је његов лични win-win исход: први, ако не могу да пацификујем побуну против шетње, пацификоваћу побуну против целе недеље; други, ако организаторе не могу да задовољим шетњом, задовољићу их недељом.
Не постоји ни једна врста западне експанзије на Србију, али ни генерално, а да се у овај посао не уведе реторика вредности коју по правилу следи њихово насилно утеривање. Ту се најчешће користе људска права, демократија и владавина права. Широк је спектар активности које прати претња „вредностима“ То може бити свакодневна медијска употреба речи у функцији убеђивања, њихово коришћење као арбитрарног критеријума у преговорима свих врста – од размене роба, преко условљавања у приступним преговорима са ЕУ и уцењивања у случају Косова и Метохије, све до укључивања у образовни процес. Укратко, овде је реч о вредностима као политичким инструментима а не о њиховом иманентном значењу. Није другачији случај ни са хомосексуалним покретом генерално, а посебно поводом његове београдске манифестације.
Његови заговорници обилато се служе савременом идеологијом људских (основних) права. Ту се највише помињу слобода мисли и изражавања, организовања и јавног окупљања. Не постоји начелан проблем практиковања тих слобода, али постоји конкретан проблем њихове злоупотребе. Свако друштво и држава суочива се са тиме. Против злоупотребе основних права постоје две врсте њиховог ограничавања. Прва је начелно ограничење слободе поједница слободом другог појединца. Начело гласи: не чини оно што не би желео да други теби чини. Друга врста ограничења садржана је у државном механизму забране практиковања неког од основних права и слобода за које (практиковање) постоји процена државног органа да би могао нанети штету јавном интересу.
Када говоримо о београдској хомосексуланој манифестацији (као целини а не само шетњи), актуалне су две опасности јавног карактера о којима је власт дужна да води рачуна: прво, то је питање безбедности; друго, то је питање здравља.
Самим тим, оно што је карактеристично за модерне светоназоре – њихова међусобна толеранција, у свету прогресистичке технологије нема неку „вредност“. Према томе, страх од хомосексуалне експантије, иако недовољно рефлектован, има подлогу у интуицији и примарном сазнању већине становништва, посебно унутар друштава са преовлађујућом скалом традиционалних вредности. У таквом друштву држава мора да буде спремна на правно засновано ограничење оних врста манифестација које извесно упућују на агресивну експанзију, ширење страха и провоцирање сукоба. То свакако не би било кршење било чијих уставних права.
Када је реч о здравственим разлозима, они су пристутни већ чињеницом да је Светска здравствена организација пре пар месеци прогласила ванредну здравствену ситуацију поводом ширења мајмунских богиња. Као што је познато, људи који припадају хомосексуалној популацији су убедљиво највише угрожени овом заразом (око 95% укупних случајева) и највише је преносе. Ником неће бити јасно зашто се председник Србије није позвао на ову, ситуационо најзначајнију, чињеницу као повод забране манифестације. Њени организатори су се хвалили да ће у Београд доћи око 20 000 учесника од којих је највећи број хомосексуалан. Бојим се да је изненадно ћутање о овој околности свих медија, председника, других јавних лица, људи од струке не рачунајући јасно упозорење проф. Зорана Радовановића, последица утицаја великог хомосексуалног лобија који негира први разлогe за забрану. Реч је о исувише јаком лобију који би допустио дистрибуцију поменутих чињенца и одговарајуће упозорење јавних власти.
Најзад, када је о Србији реч, овде, поред два општа разлога, постоји и посебан разлог моралне природе за државну забрану целе манифестације. Србија је земља у чијем једном делу, окупираном Косову и Метохији, српско становништво живи у режиму апартхејда. То је одсуство свих могућих права, а посебо права на безбедан живот. У Србији се не може ни разговарати о таквом сувишку некакве људскоправашке авангарде а да се не помисли на Ораховац и Велику Хочу где је слобода кретања концлогорског карактера. Зар не делује бизарно, да се у тој земљи одржава манифестација натегнутих и сумњивих постмодерних права, и да је ту манифестацију одобрила њена влада.
Ако се размотре изречене чињенице и тврдње, закључак је да је у овој најновијој афери у Србији највише одговоран званични политички чинилац. Он напросто не ради свој посао већ се у лику унутрашњег суверена довија како да се извуче од одговорности. У случају премијерке пак имамо и случај конфликта интереса, јер је она у име владе прихватила кандидатуру Београда (ово не могу без остатка да тврдим, јер је тај чин сакривен у намерној информационој магли). Ако је заиста тако, она је ушла у конфликт интереса подржавајући као декларисана лезбејка велику хомосексуалну акцију.
Сада се пред нашим очима догађа ријалити спољне десуверенизације владајуће гарнитуре у Србији. После јасне изреке председника државе да ће се забранити манифестација (намерно нејасно – недељу или шетњу), настао је цунами претњи, како из земље тако и из иностранства, да ће се све одвијати по плану. Најављен је долазак „шездесет европских политичара“ упркос речи шефа државе. Ово је могуће само у једној пропалој држави, која се повлачи испред званично анонимног непријатеља као да је у питању светска сила. Али, у овом случају не треба мешати државу и њену дилетантску и још корумпирану јавну управу. Основ државе је народ, а њени званичници су само његови представници. Када своју јавну службу ставе у функцију личних и саможивих групних интереса, онда народу остаје још само природно право на грађанску непослушност.
