Од 1. до 30. октобра 2022. обавиће се редован Попис грађана Републике Србије, који се одржава на сваких 10 година. Овај се одржава са годину дана закашњења и изазива, можда и по први пут, доста неспокојства међу становништвом.
Попис сам по себи није споран и користан је кад држава функционише у интересу грађана. Од велике је користи како за државу, тако и за науку, образовање, информисање грађана… Овај попис спроводи се на основу Закона о попису становништва, домаћинства и станова 2022, који је усвојен 2020, а потом мењан 2021, због промене термина одржавања пописа са 2021, на 2022. годину.
Ако упоредимо прописане обрасце пописа из 2001, 2011. и 2022. видећемо да се за 20 година значајно проширио опсег питања, а ове године, по први пут имамо детаљан попис имовине кроз упитник за домаћинство и стан.
С једне стране, природно је очекивати да са развојем технологије, начина обраде и укрштања података може да се добије више корисних статистичких информација, али исто тако са друге стране, системи заштите података морају бити далеко софистицаранији и комплекснији. Без обзира на све то, могућности злоупотребе или крађе података не смемо изгубити из вида, нарочито у тренутку када смо сведоци да је суверенитет државе Србије значајно пољуљан.
Кад се томе дода чињеница да је директор Завода за статистику Миладин Ковачевић, који ведри и облачи у свим режимима од Слободана Милошевића, преко Вука Драшковића,Чеде Јовановића и Расима Љајића до Александра Вучића и Ане Брнабић, који је доказано био спреман да се штелује шта се штеловати треба – оваја попис ми додатно не улива поверење.
#ЕУ за мене? Нека, хвала!
На конференцији за медије Републичког завода за статистику говорио је и Martin Klaucke, шеф операције Делегација ЕУ у Србији. Шеф које операције, право је питање.
Оно што одмах боде очи у кампањи и на пописном обрасцу је финансирање пописа средствима из ЕУ. Попис је трошак за државу који се покрива из буџета Републике Србије и само одатле може да се финансира, а тако стоји и у Закону о попису. Одакле држави паре за попис, то је друга тема, али је напросто недопустиво да #ЕУ било шта ради за мене на обрасцу који расписује држава Србија!
Прочитах негде и слажем се: изгледа да није газда онај ко је на папиру, већ ко инвестира. А инвестира Европска унија.
Од #ЕУ ми не треба баш ништа! Хвала им лепо и далеко им лепа кућа! Не желим да видим, нити је дозвољено, да се рекламира једна пролазна политичка дружина (тоталитарна, антицивилизацијска и срећом на умору) на обрасцу који је држава Србија прописала.
„Злочин и казна”
Сад кад смо установили ко је, заправо, наручилац посла, хајде да видимо шта ми, грађани, све морамо да дамо од података под претњом прекршајне одговорности у износу од 20 до 50 хиљада динара у случају да:
– не желимо да учествујемо у попису
– не желимо да дамо податке о одсутним члановима домаћинства
– не желимо да дамо све информације
– уколико дамо нетачне информације
Ово последње је посебно занимљиво, јер, како ће Завод за статистику, ако не укршта податке са осталим базама података из државног апрата, знати да ли су пописивачи обманути или нису? Или ипак укрштају податке? Ако укрштају податке за статистичку обраду, шта ће им подаци од грађана ако их могу добити у интерном саобраћају, под условом да је тако нешто уопште законски дозвољено?
Као и ранијих година, једино оно што је сваком нормалном човеку мило и што одређује његов национални идентитет, као и његов верски идентитет – то, по Уставу, није обавезно (Члан 43. и 47.). Добро, Устав увек треба поштовати док се не унапреди или не донесе бољи. У овим условима наш Устав је велика брана за тоталну контролу над грађанима и очување територијалног интегритета земље. Без обзира на Уставну обавезу, попис се неће спровести на територији АП Косово и Метохија. Што се мене тиче, на ова два питања на која не морам да одговорим, радо ћу одговорити.
Изгледа да сам баш неки контраш!
Шта је спорно
По мом мишљењу, спорно је и следеће:
1) ЈМБГ – није статистички податак, већ врло важан лични податак, такозвани „кључ” за умрежавање различитих база података; овај податак узиман је и на претходним пописима, само тада га није прикупљао #ЕУ за мене.
2) Податак о адреси сталног становања привремено присутног лица – није статистички податак (питање ПЛ1); На пример, ђаци и студенти ће бити пописивани два пута: код куће и у домовима, па би овај податак могао да буде од користи за укрштање. Међутим поставља се логично питање: ако је неко на адреси боравка по закону дужан да пружи тачне податке о свим члановима домаћинства, зашто се онда ђаци и студенти пописују два пута и код куће и у ђачким и студентским домовима?
3) Податак о називу и адреси школске установе (питање 16.1) није статистички податак; не видим никаву сврху да се прикупљају ови подаци који постоје у базама података надлежних министарстава. У закону није наведено да се прикупља назив и адреса, већ само место образовне установе. Зато се овај податак ни не мора дати.
4) Податак о називу фирме и адреси фирме у којој радите – није статистички податак, већ врло конкретан, приватни податак, при том и често променљив. У закону није наведено да се прикупља назив и адреса, већ само место фирме. Зато се овај и податак не мора дати. Због чега се то све укршта, са којим правом и што је најважније, са којим циљем?
Како се пописом долази до нашег имовинског стања
Неки људи су се врло потрудили да оправдају попис по сваку цену, као нпр. Борис Теодосијевић, професионални тренер пословних вештина. Између осталог, он тврди (у једном од бројних коментара) да нас пописивачи не питају за имовинско стање.
Ако мало боље погледате Упитник за домаћинство и стан, који се први пут појављује и практично је најважнији део пописа, видећете да ће нас питати за власништво над некретнином, колико стан/кућа има квадрата и, наравно, адресу становања.
Простим укрштањем ова три податка добијамо образац за израчунавање вредности некретнине за сваког становника:
Локација – тржишна цена по квм (х) број квадрата х коефицијент старости објекта = вредност објекта
Ето конкретне и битне информације о имовинском стању и дубоког задирања у приватност.
Како да заштитимо остварену слободу
Долазимо до кључне дилеме: шта ако заиста, после свега што смо доживели и проживели у земљи Србији у протеклих 30 година немамо поверења, не у државу и њене институције, већ у поштење и сувереност извршних власти и да баш због тога не желимо да учествујемо у попису или у једном његовом делу?
У том случају, може се посегнути за чланом 46. Устава Републике Србије којим се јемчи слобода мишљења и изражавања, а тиме и наше право на приватност, које се појединим питањима из пописа потенцијално нарушава. Ако никога не угрожавамо, то право не може нико да нам наруши, јер се тиме врши дискриминација и крше се људска права загарантована члановима 19,21,23,43 и 46. Устава Републике Србије. То треба на тај начин и да се евидентира од стране пописника приликом пописа.
Посебно је важно да Европска конвенција о људским правима из 1950. године, коју је Србија ратификовала, даје могућност да се о неким стварима не изјаснимо:
Слобода изражавања
1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примање и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе.
Члан 10 Европске конвенције о људским правима
У сваком случају, и да се посегне за кажњавањем „непослушних” , прописана прекршајна казна се не мора платити, већ се могу на суду образложити своја уставна права.
Већ сам писао о томе како је држава Србија доживела крах након непоштовања сопствене одлуке о забрани Европрајда 2022. Шта можемо другачије да очекујемо овог пута, кад нам се Европска унија рекламира на државном обрасцу?
Слобода нам није дата, она се увек изнова осваја.
Срећно нам било!
