„Године 2019. данска посланица Ида Окен (дипломац Швабове школе младих лидера) објавила је есеј о животу 2030. Његова суштина је једноставна: ‘Не поседујем никакву имовину. Немам аутомобил. Немам никакве справе или одећу… Све те ствари су постепено постале бесплатне и не морамо ништа да купујемо.’ Даље, она пише о виртуелном одсуству приватног стамбеног и личног простора, односно приватности живота. Јувал Харари, израелски пропагандиста трансхуманизма, отворено говори о потпуној контроли становништва од стране нових лидера као њиховом главном задатку“.
„Све је ово гореје од Орвела и Замјатина заједно, они су говорили о антиутопији, а овде говоримо о правом пројекту са знаком плус“. „Оно што је више пута речено – у апсолутно сиромаштво и бесправност (а човек лишен имовине и приватности је већ апсолутно лишен права), људи морају да иду добровољно и са радошћу, јер напредују. И наравно, обавезна вештачка интелигенција (алгоритми) која боље од мене зна шта ми се свиђа“.
ФОТО: Н.С.
Алгоритам ће бити вештачки као рука тржишта – невидљив. „Па, он би и требало да буде невидљив. Иако не само да сви то увек виде, већ многи чак знају тачно презиме, име, патроним особе којој ова рука припада, у сваком случају“ – сматра Армен Асријан.
Неко ће рећи: никад се не зна шта пише у том есеју! Међутим, две ствари се морају приметити. Прво, аутор је дипломац Школе младих глобалних лидера, која постоји од 1992. године.
Јувал Харари, израелски пропагандиста трансхуманизма, отворено говори о потпуној контроли становништва од стране нових лидера као њиховом главном задатку
Друго, Окенов есеј се поклопио са масовном кампањом на Западу убеђивања обичних грађана да је дељење аутомобила боље од поседовања аутомобила, да је изнајмљивање куће боље од поседовања стана или кућа, итд. Боље је не имати него имати и бићеш слободан. А корпорације које ће до овог тренутка бити ликвидиране ће прогутати државу – последњу, иако слабу, заштиту маленог човека – доделиће му месечни основни доходак и обезбедити му наочаре „проширене стварности“.
„Одузимање имовине и живот на основу основног дохотка („сиромашан, али срећнији него раније“), каже Шваб, те сугерише још неколико ствари. Пре свега, значајан пад животног стандарда: мањи обим и смањен квалитет конзумиране хране. То се оправдава борбом за животну средину. Такође планирају да драстично ограниче могућност кретања људи: туризам ће постати луксуз доступан само богатима. Осим тога, живот ће се одвијати „испод шлема“ – свакочасовна друштвена и информативна контрола. Екстремни случај је систем друштвеног рејтинга у Кини.
Још један знак живота у планираном друштву је нагли пад нивоа образовања. На крају крајева, ако роботи (вештачка интелигенија) постану главни фактори производње, онда је висококвалитетно образовање непотребно људима.
Велики део образовања губи квалитет, ово образовање се поједностављује и осиромашује. Адекватну слику света замењује мозаик. С друге стране, постоји концентрација јаких универзитета. На Западу су то приватни универзитети, у Русији је, очигледно, ова улога предодређена московским и петербуршким универзитетима. То су супер-универзитети на којима се прирема елита, односно интелектуални и идеолошки браниоци постојећег поретка“.
Ова примитивизација образовања, која се дешава широм света, одражава страхове светске елите од могуће појаве алтернативне елите. Током 1950-их и 1960-их, када је образовање било масовно и релативно пристојно, западна елита се суочила са могућношћу појаве алтернативне елите. Контрола над информацијама подразумева контролу над високим образовањем и образовањем уопште.
Односно, овде имамо два најмоћнија фактора који доводе до класне сегрегације у области образовања. То је резултат знања као једног од главних фактора производње и потребе за новим облицима друштвене контроле. Ово би, према плановима интелектуалних центара актуелне светске елите, требало да реши проблем спречавања настанка нове елите. Али историја показује да се нове елите не појављују у интелектуалном окружењу. Када концентрација „дивљих људи” на друштвеним или физичким границама старог друштва пређе одређену норму, долази до раскола у владајућој елити.
Улазимо у свет у коме нема ни реда ни хаоса, зона „између” – како би рекао Умберто Еко, у „хаосмосу”, нема адекватног апарата: разумљивог, оперативног, за проучавање ових процеса. Наука двадесетог века није сумњала у њену одрживост, открила је и формулисала законе природе, односно обављала је функције моћи у околном свету. Чак и појам „статистика” код нас потиче од „state”, односно од „државе”.
А сада нема закона, државе су се истопиле – догађа се „поређење засновано на концептима“. Одлучујућу улогу у томе имају неке наднационалне структуре. Не само ТНК – транс-националне корпорације, већ и разне врсте заједница са високим степеном унутрашње аутономије. „Пет очију“ или, на пример, криминалне структуре. Сви они стварају своје истраживачке структуре, своју историју. То су глобални процеси који додатно руше укупну слику света. И зато субјективност долази до изражаја, преобликујући узрочне везе. Ово је ера турбуленција, Пригожиновог „поретка из хаоса“.
