Општа је сагласност, и у самој Европи, да је поред Украјине највећа жртва украјинске кризе управо Стари континент, и ЕУ као његова доминантна интеграција. Европа је преко ЕУ практично извршила колективно самоубиство, и политичко и економско, и постала потпуно неважна у међународним односима. По први пут у минулих 200 година није креатор историје
Како се то могло догодити, и зашто?
У тражењу одговора најчешће се наводи чињеница да је пре свега Западна Европа практично под америчком окупацијом још од 1945. године. Али упркос томе, минулих деценија је ипак успела да одржи јак привредни развој и колико-толико буде део светског поретка. Другим речима, ово није довољно објашњење.
Основни инструменти деструкције, тачније, америчке деструкције Европе, јесу Европска унија као организација, и јединствена валута, евро, који у име долара доминира финансијским системом. Уосталом, и сама европска интеграција је изворно амерички пројекат.
И поново, све је то и до сада било. Основни проблем су промене и криза у свету које су корак по корак почеле да удаљавају кључне европске земље од Америке. То америчка пословна и политичка елита није могла да дозволи, па је Европа увучена у кризу у Украјини и тако преко Украјине поново окупирана. Али овога пута много драстичније и деструктивније.
Америка је, у ствари, у хибридном, и не само хибридном, рату против Европе, и посебно њене најмоћније земље, Немачке. Минирање гасовода Северни ток више није хибридни рат, то је директна ратна објава Немачкој.
Нова европска реалност
Увек, међутим, постоји и будућност, па је ипак најважније питање шта би све то могло да значи за Европу и Европску унију, и шта је њихова будућност.
Америка и земље ЕУ су, уз рат против Европе, истовремено и део рата против Русије у Украјини, од чијег крајњег исхода зависи и сама будућност Европе. Победа Русије и пораз Украјине, а тиме и целог Запада, значили би потпуни распад досадашње политике, пре свега, Евопске уније. У ствари, довели би до распада Европске уније и интеграције каква је до сада постојала.
После Украјине, на ред долази стварање нове безбедносне архитектуре целе Европе и нових односа Запада и Русије, а на агенди ће бити и судбина НАТО-а. Али, то креирање безбедносне и самим тим политичке архитектуре ће доминантно водити онај ко победи у сукобу у Украјини. А то је, како се признаје и на Западу, по свему судећи Русија и њена визија односа у свету.
Европа, међутим, у тим новим процесима неће имати битног, запрво, скоро никаквог утицаја. Русија је, и то више није тајна, преломила и њу више уопште не занима шта каже Европа, Европи се више у Москви не верује баш ништа. Русија будућност види у новим глобалним интеграцијама, пре свега у Евроазији, и по моделима БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу (ШОС).
Зато је бесмислено уверавање европских лидера како ће сарадња са Русијом бити успостављена када се рат у Украјини заврши. „Неће да може.“ Европа је издала Русију а у руској култури је да не мења одлуке, и да памти оно што је било.
Посебан случај је Немачка, која за своје постојање понајвише дугује управо Москви.
После Другог светског рата, вреди подсетити, тадашњи британски премијер Винстон Черчил је тражио да Немачка као држава више никада не постоји. Предлагао је да се од ње формира осам квазидржавица ограниченог суверенитета. Ту идеју је прихватио и амерички председник Рузвелт, само што је предлагао шест таквих ентитета. Томе се одлучно противила Москва, те су формиране само две Немачке. Подељена земља, али ипак Немачка.
И када је Москва неколико деценија каснија пристала на уједињење Немачке цели Запад, посебно Европа, тражили су да се то не дозволи. Према неким изворима, тадашња британска премијерка је чак тражила да Москва барем задржи своју војску у Источној Немачкој, ако већ не може да спречи уједињење, али и то је одбијено. И тако је дошло да уједињења и формирања најмоћније европске земље. Као „захвалност“, савремена Немачка је кроз кризу у Украјини постала један од лидера непријатеља Русије. По трећи пут за 120 година. То Русија неће заборавити.
Противприродни савез
Европа је природно везана за Русију и Исток, Азију. А Америка сада ту природну везу раскида, што је њен стратешки циљ, али и уз свесрдну подршку Брисела и европских елита. Још горе тек долази, јер Америка захтева да Европа после Русије раскине и са Кином. Без Азије и веза са Русијом и Кином, Европа нема будућност. Само веза, сарадња Европе, тачније Немачке и Русије, може да обезбеди мир у Европи.
Америчким ратом против Европе и бескрајним санкцијама, ЕУ је Русији увела више санкција него сама Америка. Због тога ће врло брзо осиромашити. И када Америка извуче сав преостали новац из Европе, и као велика сила успостави нове односе и са Русијом и са Кином, као великим силама, вашингтонска елита ће напустити Европу. Америчка политика само следи трагове новца а Европа, привредно опустошена и политички маргинализована, новца више неће имати. Остаће сама, напуштена.
Доћи ће и до распада Евопске уније. Та интеграција неће моћи да преживи пораз у Украјини. Са њеним распадом, биће доведено у питање и постојање НАТО савеза. То је већ очигледно. Француска и Немачка већ стварају засебне блокове који ће имати и оружане формације.
Француска покушава да кроз нејасну Европску политичку заједницу формира војну силу под својом контролом, а Немачка истовремено предводи Декларацију о новим засебним оружаним снагама коју је подржало 12 чланица ЕУ, као и Британија и Турска. То су наговештаји распада и ЕУ и НАТО.
Велике земље Европе имају, наравно, и велику акумулацију богатства и могу још да издрже, и зато ће самоубиство дуго трајати. Али, и то може да се потроши много брже него што се очекује.
Уз то, ЕУ практично функционише на новцу Немачке. Али тог новца је све мање, или га више нема. А без немачких пара нема ни ЕУ.
Европа и европске земље треба да се ослоне на сопствени развој а не да чекају друге. Али, како изгледа, оне немају снаге да изађу из тог зачараног круга. Бескрајне санкције Русији и ускоро Кини су управо симбол немоћи и очаја.
Напретка сваког друштва нема без јаких институција, заштите власништва и визије развоја. Све заједно то чини такозвано демократско уређење. Свега тога у ЕУ више нема. Рат у Украјини је довршио тај процес самоуништења „старе даме“.
Посебан проблем су интелектуалне и пословне елите које би требало да изнесу обнову Европе. ЕУ је наметањем унификације свега и свачега уништила интелектуалну елиту а пословна култура се претворила у бескрајне преваре. Пословна култура је уништена бесомучним штампањем пара, а добијање бесплатног новца као и гомилање дугова који се не враћају и правдају лажима постали су основна делатност уместо производње и развоја.
Бриселска бирократија покушава да купи политичко време генерисањем амбијента страха, од Русије до неке нове епидемије, и неком врстом религијског убеђивања јавности да треба да се жртвује. Покушава да се спаси и новим кандидатима за чланство. Статус кандидата су добиле Босна и Херцеговина и Украјина, говори се чак и о такозваном Косову. То је невиђена гимнастика и, на неки начин, нова фаза лудила. Кандидати постају земље које не постоје.
Али, већ сада у ствари, ЕУ у реалности не постоји, то је само унија страха од будућности, блок неизвесности, и унија дугова. Дугови су оно што још увек држи ЕУ на окупу.
Да ли је Европа могла другачије? И да ли је Немачка могла другачије? Тешко да су могле. Америка је одавно успоставила доминантан модел деструкције друштва, створена је не само политичка, него и интелектуална мрежа самоубиства. Уз то, што је кључно, ту је евро који је везан за амерички долар и та веза је везала руке политичким властима јер је пословна и финансијска елита у савезу са Америком. Једноставно, понор Европе је одавно уобличен.
То је сурова европска реалност, ма како изгледала нестварно.
