Од 2012. до краја 2022. године, током досадашње владавине радикалских „деривата” под именом Српска напредна странка, а под командом суманутог Александра Вучића, у сталној коалицији са Дачићевим нео-национал-социјалистима (СПС), системска пљачка државе и грађана подигнута је на највиши ниво. За потребе темељне отимачине, Вучићу су пришли и удружени рецидиви претходне „демократске пљачке” некадашњи министри Млађан Динкић, Kори Удовички, Александар Влаховић и многи други, а са њима и читава армија разних економских аналитичара „пословних људи” блиских ранијим властима. Сви они су директно или индиректно „кумовали” мафијашкој пљачки Србије у протеклој деценији, од које се ова држава неће опоравити ни у наредној генерацији. Kако је „изнутра” изгледао досадашњи модел овако удруженог криминалног подухвата, како и којим методама је функционисала отимачина епохе, коју је још увек тешко сагледати, сабрати, а још теже разумети, из перспективе жртве, и колективне и појединачне.
Никола Влаховић
Пред сам крај претходне, 2022. године, током два дана (5 и 6 децембра), у хотелу „Метропол Палаце” у Београду, дешавао се двадесет други по реду „Београдски економски форум”, скуп који је тешко ставити у један оквир. Било је ту људи из европске обавештајне заједнице, економиста, превараната, стварних и лажних бизнисмена, или, како је то најавио је организатор: „импозантан број говорника високих и најутицајнијих представника Србије, држава из региона, важних представника међународне заједнице из области политике, пословања, науке, образовања, културе, медицине, као и из других области”.
Неко је у шали рекао: „Било је чак и жена!”. А, организатор је била грчка компанија ТГИ Гроуп Интернатионал, у власништву легендарног „Симе”, уствари Симеона Цомокаса, несуђеног другог мужа еx-yу старлете, Сузане Манчић, познатог широј јавности по залуталом видео снимку „у компромитујућем положају” са именованом госпођом.
Али, упркос изванредној важности овога скупа, који је привукао велику пажњу широког фронта дипломатско-обавештајног апарата евроатлантске коалиције, „Београдски економски форум”, остао је слабо или нимало забележен у Вучићевим простачким билтенима. У проамеричким медијима у Србији, преписане су само агенцијске вести или кратки извештаји о самом догађају.
Званичне теме поменутог „Форума” организатор је ставио у једну реченицу: најактуелнија питања везана за Србију и свет. А, у појединостима, то су била питања енергетике, повезаности на Балкану, кључеви за економски раст, стратегије за финансирање економског развоја, будућност малопродаје, инфлација, енергетска ефикасност, дигитализација и сличне уопштене фразе, које су као алгоритми, само добро упућенима давали важне информације.
Скуп су између осталих „увеличали” Дубравка Ђедовић, министарка рударства и енергетике, Јелена Беговић, министарка науке, технолошког развоја и иновације, Раде Баста, министар привреде, Мартин Дворак, заменик министра спољних послова Чешке Републике, Јанис Смирлис, генерални секретар за међународна економска питања министарства спољних послова Републике Грчке, Мајк Мишел, председник Савета страних инвеститора, Владимир Ђорђевић генерални директор компаније ВИСА, вицегувернерка НБС Ана Ивковић, Никола Димитров, бивши министар спољних послова Републике Северне Македоније, Емануел Жофре, амбасадор и шеф Делегације ЕУ у Србији као и многи други, знани и незнани (неки од тих „незнаних” имали су знатно „виши чин” од „знаних”).
Зашто је и коме овај „Београдски економски форум” 2022. био толико важан? Судећи према броју присутних посматрача из сенке, разних „солиста” и групних „певача” евроатланских служби, а судећи и према кандидованим темама за расправу, била је ово класична сондажа стварне економске, финансијске, привредне, па чак и културне и научне оријентације Србије, тачније, тестирање расположења представника тих делатности, у околностима кад је поверење ЕУ, НАТО пакта и САД у режим Александра Вучића, пао на најниже гране.
Обавештајне анализе са овог „економског форума”, тврди један домаћи бивши дипломата, такође посматрач целог догађаја, биће важан „тас на ваги” кад у првим недељама јануара месеца 2023. године буде донета коначна одлука о начину политичке ликвидације Александра Вучића. Тачније, и слика са „економског форума” може да допринесе о врсти последица које ће да сноси одлазећи диктатор. А, оне су неизбежне, питање је само хоће ли бити тренутне и бруталне, или ће бити „удаљен” и на неодређено време стављен да чека сусрет са судбином.
Разлог ове необичне, обичном оку (и уху) неухватљиве дводневне драме у београдском хотелу „Метропол Палас”, некадашњем стецишту коцкара, политичара, шпијуна, лаких жена и пробисвета, био је склапање „завршног рачуна” који ће убрзо бити испостављен Александру Вучићу. Међу гостима су били и чланови будуће „владе у сенци”, па чак и привремене владе, у околностима да Вучић не прихвати повлачење.
Три месеца пре овог догађаја, тачније, 13. септембра 2022. године, финансијски „консиљере” Вучићеве парадржавне мафије, Синиша Мали, дрско се обратио јавности низом бестидних лажи у вези са манијакалним задуживањем већ презадужене и „под тапију” стављене Србије.
Два дана раније, 11. септембра, овај патолошки лажов и ноторни џепарош, ставио је свој потпис на кредит Уједињених Арапских Емирата, „тежак” милијарду америчких долара, само да би „угасио пожар бензином”, тачније, како би платио државни дуг од још милијарду долара који доспева током јануара месеца 2023. године!
Тај кредит из Уједињених Арапских Емирата ће бити искоришћен за рефинансирање државног дуга (другом повериоцу) који доспева у јануару 2023. Вучићев министар финансија, као прави „ђавољи благајник”, обратио се грађанима Србије као да су колективно малоумни, следећим речима: „Ми нимало не повећавамо јавни дуг, већ враћамо старе дугове!” Па му ни то није било довољно, него се спрдао са групом мизерних режимских „економских саветника” и победнички питао: „Kо може данас у свету да дође до кредита са три одсто камате?”
Било је то довољно да ММФ, Светска банка и ЕБРД пошаљу своје преговараче да „размотре случај” са две европске владе (француском и немачком), које су све до сада биле покровитељи Вучићевог диктата у Србији, па чак и привредно-економског хаоса који је производио последњих десет година.
Лажи Вучића и Синише Малог прешле су сваку границу. Јер је и граница јавног дуга у Србији реално прешла 60 одсто БДП (Вучићев рачуновођа не признаје да је то много преко 50 милијарди евра, али шта је за њега десет или двадесет милијарди горе или доле), што значи хаос на тржишту али и монетарни слом. „Апсолутно ништа не може да се закључи из апсолутних цифара дуга” говорио је Синиша Мали пред крај 2022, смејући се у лице највећим повериоцима Србије, онима који могу да сваког момента активирају блокаду државе.
И док се спрема читав списак потраживања, милијарде евра и долара које држава Србија треба да плати јер доспевају, они грађани Србије који су имали законско право на бесплатне акције Телекома Србије, а те акције нису продавали, добили су 220 динара за 31 акцију колико је сваки грађанин својевремено добио. Овај трагикомични „профит” последица је дугорочне пљачке овог јавног предузећа. Исто се десило и са пет акција Нафтне индустрије Србије, која је последњи пут исплатила дивиденду од по 35,5 динара бруто по акцији, односно око 30 динара нето.
Грађани који нису продали своје акције, и који до сада никад нису подизали новац од дивиденди, на својим рачунима би од до сада исплаћених дивиденди требало да имају укупно 5.030 динара.
Вредност једне акције НИС-а износи 674 динара, па у овом тренутку пакет од пет бесплатних акција које поседују грађани који их нису продали вреде 3.370 динара. Поред тога једна акција Аеродрома вреди 1.500 динара. Укупно гледајући, они грађани који су добили бесплатне акције и нису их продали до 2022, појединачно су последњих 13 година од приватизације неких од највреднијих државних компанија инкасирали по око 11.600 динара или нешто мање од 100 евра, када се сабере и тржишна вредност акција и укупно до сада исплаћен износ дивиденди.
Стручњаци Светске банке су израчунали да је то барем четири пута мање од онога колико су грађани могли да имају, да није било и четири велике отимачине „купопродаје акција” од стране власти и привилегованих режимских милионера.
Kако је пљачка грађана извођена на више нивоа, можда сликовито говори и случај другог (после Атине) највећег градског буџета на Балкану, оног београдског.
Наиме, током последњих две године, 2020. и 2021., директни корисници буџетских средстава Града Београда доделили су чак седам великих уговора у јавним набавкама чије процењене вредности нису биле валидне у време покретања поступка. Једноставно, процена вредности поменутих јавних набавки, направљена је од стране режима и појединаца „у личном контакту” и „непосредном погодбом”. Таквих „процена” у истом периоду, било је још тридесет, незнатно мање вредности од поменутих седам.
Посматрачи Европске комисије, задужени за праћење донаторског новца који буџет ЕУ даје Србији сваке године, као земљи кандидату за чланство, у свом извештају који Вучић крије од јавности, јасно кажу да је у чак десет великих ревидираних поступака јавних набавки „корисник пара” добио цену набавке какву је он хтео!
У свих десет ревидираних поступака јавних набавки овог „огледног примера), додељени су уговори, а да техничким спецификацијама наведеним у конкурсној документацији нису уопште одређене комплетне техничке карактеристике радова и друге околности које су од значаја за извршење уговора.
Ни то није све, јер је ЕK (Европска комисија) уочила да чак у 13 ревидираних поступака јавних набавки нису ни објављени јавни позиви. У многим јавним набавкама банкарске гаранције као средство обезбеђења нису уопште ни постојале, или је банкарска гаранција издата на најкраћи могући рок, знатно мањи од уговореног.
Преваре и отимачине напредњачких термита, разрађене су до детаља, „на научној бази”.
Већина понуђача на јавним позивима (конкурсима) за јавне набавке, већ унапред зна да је посао дат „страначкој” фирми. Те информације потенцијална конкуренција сазнаје директно из централе СНС. Вучићеви „стручњаци” за пљачку развили су и систем „конфузних услова” , непрецизне ознаке робе и услуга, где нема логичне везе између садржаја јавне набавке и услова. „Непријатељском” понуђачу, дакле ономе ко није из напредњачког клана, подмећу се уговори који захтевају десет судских тумача за енглески, кинески, руски, украјински, словеначки, мађарски, румунски, турски и арапски језик, где морају да имају најмање десет адвоката од којих су бар два били саветници државних фирми у развоју пројекта (такав случај је био и код градње јавних гаража) или, рецимо, захтев да је у последње две године реализовао макар један пројекат у оквиру „Београда на води”, па чак и такав захтев да је понуђач био консултант за јавне набавке у најмање два комунална предузећа!
Ово је само један од хиљаду начина на који је напредњачка мафија пљачкала, присвајала и проглашавала својом читаву државу, све њене пројекте, све инвестиције, сваку профитабилну ставку, све оно што је у тако кратком року створило брутално богату, али простачку, полуписмену криминалну „елиту” којом се исто такви „Вођа” дичи, сваког дана, на свим ТВ каналима.
Ни нови Закон о јавним набавкама на коме је инсистирала Европска комисија, није донео велике промене. Разрађене су нове методе преваре и пљачке, још невероватније, још ефикасније. Наиме, Вучићево Министарство грађевинарства, где је уобичајено да се све обавља без јавног оглашавања, на хиљаде других наручилаца посла никада није поднело извештај о потрошњи новца, а не зна се ни ко управљање тим процесом.
Просечан број учесника на тендерима у Вучићевој Србији за последњих 10 година пао је са 9 на 2 процента, а на више од половину јавних позива јави се само по један учесник. Углавном члан Вучићевог СНС криминалног клана.
Дошло је дотле да је чак и ЦИА испостава у Србији, тачније, америчка невладина УСАИД, губила неке послове „испред носа”, што је довело и Ерин Меки, директорку ове организације за Балкан, да јавно завапи, како је „слобода избора важна, како у енергетици, тако и у медијима”, да је то кључ демократије…
По налогу из централе УСАИД у Вашингтону, Ерин Меки је добила задатак да покаже Вучићу где му је место, па је најавила да ће нови пројекат намењен јавним набавкама бити ускоро достављен властима у Београду (Меки је додала и ово: „Надамо се да ће пројекат, како буде одмицао, осветлити поступак јавних набавки у Србији, да се види како се троши јавни новац и како се спроводе јавне набавке, да видимо зашто нема јавних информација о тендерима и шта то држава ради уствари!”).
Где још Вучићев режим бесомучно пљачка и лаже народ, ако са лакоћом може да „пресвуче” и УСАИД?
Сигурно је да истакнуто место у пљачки буџета заузима и финансирање одбране, где је до сада трошено око два одсто БДП-а, већ трећу годину заредом, а у 2023. години ће овај буџет заузимати чак осам процената укупног буџета државе!
И како то Вучић ради већ десет година, и војни буџет и сам процес набављања наоружања и опреме је тајна за јавност. Вучић и њему троје најближих људи тргују оружјем и опремом, пресипају новац из буџета у приватне џепове, а све то правдају „међународном ситуацијом која се интензивира”, као у филмовима Емира Kустурице („Подземље”) или мађарског режисера Петера Бача („Kрунски сведок”).
Процес планирања се такође држи у строгој тајности, не због непријатељске шпијунаже, него ради лакшег лоповлука. На тај начин је све лакше, па и да се набавке за Војску Србије врше ван планова и стратешких докумената, искључиво личним погодбама и криминалним апетитима напредњачке мафије на челу са неприкосновеним „рачунополагачем”, А. Вучићем, који се и овде за све пита.
Упозорена је Вучићева влада од стране бројних добронамерних фактора да су евроатлански „партнери” приметили огромне скокове у војном буџету током године, који се утврђују сумњивим ребалансима буџета и који говоре да његов режим ради нешто криминално.
Једна независна анализа нацрта буџета за 2023. годину, показала је да Србија за сектор одбране планира да издвоји чак 1,4 милијарде евра, убедљиво више него Хрватска, која у те сврхе планира до 1,1 милијарде, Босна и Херцеговина којој та ставка буџета за наредну годину износи 145 милиона евра или Црна Гора која ће определити 67 милиона евра. Ни у једној од ових држава није прецизирано колико ће тачно новца бити потрошено на наоружање, осим у Србији где је куповина оружја обухваћена веома широком ставком „опрема и машине”, за шта је планирано 514 милиона евра, али није објашњено на шта се тачно то односи.
Вучић оволике трошкове правда сталном пропагандом о угрожености државе, помиње рат, помиње мир, истиче како је тај мир сигуран само док има оружја и док прети „преко плота” свима у комшилуку. На исти начин и „комшилук” ради пропаганду, али много, неупоредиво мање отима из буџета за одбрану.
Јер, јавност преко највећих режимских билтена, као ни преко телевизија са националном фреквенцијом, још увек није обавештена да ће сваки грађанин Србије из свог џепа идуће година дати преко 200 евра. Тачније, Министарство одбране и Војска Србије сваког грађанина буџету за 2023. платиће толико или још више, зависи на коју ногу ће устати диктатор, док га не свргну они који су га као кукавичје јаје подметнули Србији 2012. године.
Министарство одбране ће у наредној години на располагању имати близу 170 милијарди динара или скоро милијарду и по евра! Прошлогодишњим буџетом било је око 700 милиона евра, и све је потрошено на функционисање Министарства одбране и Војске Србије. Јавност такође не зна да су плате мученика и најамника у Војсци Србије више него јадне, мизерне, упркос бахатом, староримском разбацивању новца од стране режимске банде, да је током 2022. године дошло до масовног напуштања ВС и МО, од стране како „обичних радника” тако и стручњака, па чак и најбољих официра и подофицира. Али, што је стање горе и што Вучић више прави инсценирана ванредна стања и призива ратове, цена те његове забаве је све већа. А, плаћа је сваки грађанин, онај који би сутра, за не дај боже, опет остао усамљен, без лоповске „елите”, негде на неком фронту, у рату који није ничим изазвао, а који су му опет подметнуле лоповске „патриоте”.
Да је овде реч о чистој, садистичкој пљачки грађана, државе и њених ресурса, јасно је и на основу бројних доказа да Вучић и њему подређена лоповска машинерија, током протекле деценије није бирала „висину загрижаја”. Сваки квадратни метар државе, сваки евро или долар, сваки па и најмањи профитабилан посао није сме да им „умакне”.
Један, прави „кокошарски” лоповлук из 2017. године, речито говори у прилог овако незапамћеној грабежљивости властодршца и његових трабаната.
Те године је новац из буџета локалних самоуправа пребачен у приватне (напредњачке) џепове, на тај начин што је скоро истовремено 15 војвођанских општина расписало тендере за спаљивање животињског отпада, а услови су били да у свих 15 тендера буду потпуно исти услови, па се испоставило да се на свих 15 тендера јавила само једна приватна фирма, „Еко-вет плус” из Врбаса, основана „наменски”, те исте године. Два државна предузећа, која су се тиме годинама бавила и која су до тада сарађивала са тим општинама (у питању су били „Напредак” из Ћуприје и „Протеинка” из Сомбора), на тендер се уопште нису ни јавила, јер им је „стављено на знање” да је посао дат „Вучићу”.
Тако је посао вредан 53 милиона тадашњих динара (по тадашњем курсу око пола милиона евра) добио извесни Бранислав Радишић, власник поменуте приватне фирме, у чврстим односима са високим функционерима Српске напредне странке.
Ланац веза, почев од општинских челника, преко директора Научног института за ветеринарство Мирослава Ћирковића – једног од 250 потписника тадашње инсцениране јавне подршке кандидатури Александра Вучића за председника Србије.
Само у овом „подухвату” било је елемената више кривичних дела, али је то тек један од неколико хиљада „послића” који је својевољом и незајажљивим апетитом за пљачку, извео Александар Вучић, тачније, његови криминални „делатници” на терену.
Један кафански мудрац, бивши високи службеник југословенске (савезне) владе, изговорио је у сумрак Вучићевог пирамидалног експеримента и његове бригаде лоповских „експерата”: „Мале би биле и три овакве Србије, колико они могу да опљачкају”.
