Фарса о државном удару и хапшењу Златановића, све личи на ЦГ из 2016

Оптужбе које ових дана слушамо о покушају рушења уставног поретка, екстремизму, припреми преврата и томе слично, подсећају на „аферу државни удар“ у Црној Гори из 2016. године.

Стејт департмент је средином јануара ове 2023. године помпезно најавио иницијативу „Без праведног разлога“. Како је речено, америчка администрација ће у наредном периоду појачати напоре да се широм света подигне ниво свести о тешком положају политичких затвореника и њихових породица. И то није све, Вашингтон планира да се енергично ангажује у циљу ослобађања свих неправедно (прецизније: без праведног разлога) заточених појединаца у глобалним размерама, те ради сузбијања незаконите па и квазизаконите политичке репресије тамо где она постоји.

Убрзо после обзнањивања поменуте иницијативе од стране САД званичника, одржан је 15. фебруара протест за одбрану Косова и Метохије испред седишта председника Србије (неформално званог „Председништво“). На том окупљању грађана није било ексцеса, нити је током самих говора било експлицитно упућених претњи од стране говорника било коме. Било је несумњиво јаких изјава, које многима свакако нису по вољи, али у њима се не препознаје ништа противзаконито.

Афера Сретење
Упркос томе, уследила су хапшења. Њима су изложени и људи као што је новинар Дејан Петар Златановић, за кога ниједна информација која је доступна јавности не указује да макар и индиректно може да се повеже са противзаконитим делима, почињеним далеко од места одржавања протеста, која полиција повезује са њим. Ако је неко наоружан индивидуално кренуо на протест, то окупљање не чини нелегалним, нити његове организаторе одговорним (поготово не све, односно и оне који немају баш никакву везу са особом која је нелегално носила оружје). Јер да је тако, у прошлости би бројна окупљања била проглашена за побуне, а руководства многих партија (укључујући и људе који су сада на челу СНС-а) нашла би се пред судом.

Када ствари сагледамо из тог угла, кристално је јасно да оптужбе које ових дана слушамо о покушају рушења уставног поретка, екстремизму, припреми преврата и томе сличном, неодољиво подсећају на „аферу државни удар“ у Црној Гори из 2016. године. Да се подсетимо, тада је режим Мила Ђукановића измислио насилни покушај преузимања власти од стране дела опозиције, како би у околностима масовних хапшења и привођења на дан избора, лакше наместио (покрао) гласање. Уосталом, познато је да исти они тзв. маркетиншки стручњаци коју су тада саветовали црногорског председника, тајно или јавно и даље асистирају Вучићу (упркос причама да то више није случај).

Лов на Русију
То што се догодило у Подгорици а сада је у мини варијанти репризирано у Београду, Американци су начелно оценили као велику опасност за грађанска права и демократију у својој актуелној иницијативи „Без праведног разлога“. Како се наводи у контексту борбе против прогона неистомишљеника владајућих структура, у земљама без стварне функционалне демократије, баш то се неретко дешава. „Неке владе злоупотребљавају своје правне системе да се обруше на мирне демонстранте или критичаре власти користећи се измишљеним оптужбама као што су тероризам, екстремизам, сајбер злочини, лажне вести или хулиганизам“.

И шта сада када се описано (све указује да је тако) дешава у Београду предузимају представници прекоморске силе о којој је реч? Да ли је Стејт департмент, или макар свемоћни амбасадор Хил – који и те како интервенише када треба подржати тзв. геј параду или на неки други начин наметнути оно за шта се Америка залаже – било како реаговао? За сада није, нити има индикација да ће то учинити. С друге стране, прозападни медији на које САД структуре имају неспорни утицај, као и њима блиске НВО, повеле су кампању – ништа мање од тога – против Русије у вези са дешавањима у Београду и ван њега на Сретење.

Антируски модалитети
Да будем прецизан, нису западни фактори ту кампању отпочели, нити у њој предњаче. Из режимских кругова и њима блиских средстава информисања – као део акције дистанцирања од Русије а можда и припреме терена за увођење санкција тој традиционално пријатељској земљи – лансирана је, без икаквог доказа, прича о умешаности Москве у оно што је, такође без икаквог основа, названо покушајем државног удара. А онда су се у то укључили и они који се, наводно, залажу за владавину права и европске вредности, и свему су дали нови полет.

Чиниоци блиски Америци и ЕУ, који делују против Русије у вези са поменутим дешавањима, деле се на оне који то раде агресивно колико и српски режимски експоненти (појединачно аналитичари и новинари, или читави медији), и оне који поступају много паметније, софистицирано критикујући помало и официјелни Београд док примарно циљају Русију. Први, као да се ради о текстовима и говорима у вези са монтираним процесима у тоталитарним системима, без доказа тврде да Кремљ намерава да изазове велике турбуленције у Србији. Други полазе од тога да је Вучић кренуо у обрачун са русофилијом (или како кажу путинофилијом) коју је дуго сам неговао и за то му – ради „ЕУ перспективе Србије“ – пружају охрабрење и подршку, шта год му иначе замерали.

Сламање Србије
Тако ствари стоје. На нама је да се упитамо где је у свему томе правда, борба пртив системских злоупотреба, истина? Западни фактори који се буне против нечије изложености репресији, па и медијским осудама „без праведног разлога“, показују нам да су они стари (колико год се умивали и шминкали), које смо имали прилику много пута да видимо, од Чилеа до Авганистана, преко Гвантанама до Вијетнама. Нису се променили. И даље причају о људским правима и демократији, док су спремни да прихвате (штавише и покрену) гажење било кога и било чега што није у складу са њиховим (гео)политичким циљевима.

Данас се на крст разапиње Русија и све што има везе са њом, колико и српски национални интереси, те они који од њих нису спремни да одступе. Медијска линчовања су за сада у првом плану, али хапшења која су се догодила када се ради о људима који, према информацијама доступним јавности, ништа друго нису радили осим што су износили своје ставове (друга ствар је незаконито поседовање и ношење оружја, али и ту су сумњиве приче о конкретној намери да се оно употреби) указују да се режим спрема да иде много даље како би спровео косовску капитулацију, уз тотално ниподаштавање уставног поретка Србије.

У томе ће, готово и да нема сумње, имати подршку многих западних центара моћи који причају о својој демократској традицији, али нису одмакли од (нео)колонијалне праксе. Свесни су да је без бруталности тешко изгурати оно што су испланирали у вези са заокруживањем отмице Косова, увлачењем Србије у НАТО, увођењем санкција Русији. Српски народ им се већ деценијама опире и успева некако да избегне потпуни национални слом, али остаје нам да видимо да ли ће тако бити и сада, када све мање скривено – стиче се утисак – против себе има и оне који су дужни да штите његове интересе. Али оно што је већ јасно, ствари су озбиљно, екстерно и интерно, кренуле у опасном правцу.