Непосредан повод за оставку шкотске премијерке Никола Старџн је њено упорно промовисање “културе брисања” и политике идентитета па је тако дозволила осуђеном силоватељу Ајслу Брајсону да се прогласи женом и буде смештен у женски затвор
Премијерка Шкотске Никола Старџн је поднела оставку због упорног инсистирања на политици трансродног идентитета и да се свака особа легално може изјаснити којег је пола упркос њеном природном идентитету. Она је тако у западном свету постала прва жртва у новије време доминантне такозване културе поништавања и политике полног идентитета.
У минулих осам година колико је била на челу владајуће Шкотске националне партије (СНП) и локалне шкотске владе, њена званична функција је Први министар, Старџн је предводила непрекидну кампању за независност, отцепљење Шкотске и била је шампион глобалистичке политике. У основи била је виђена као један од најупорнијих адвоката такозване глобалне Дубоке државе.
Није, међутим, успела и пред њену оставку, током ове недеље, британски медији су објавили резултате најновијег истраживања према коме 56 одсто Шкотланђана не жели да се отцепи од Уједињеног Краљевства а 44 процента подржава.
Непосредан повод за оставку шкотске премијерке је њено упорно промовисање „културе брисања“ и политике идентитета па је тако дозволила осуђеном силоватељу Ајслу Брајсону да се прогласи женом и буде смештен у женски затвор. Иако није објављено, показало се да то и није први случај мада о томе још није донесена законска регулатива. Тај закон је у међувремену блокирао британски премијер Риши Сунак, на шта он има право. Пробуђено је велико незадовољство јавности али она није хтела да попусти.
Повод али не и једини разлог
Али, већина политичких хроничара верује да тај случај јесте био повод али то није једини разлог. Старџн је током своје власти нагомилала много проблема унутар Шкотске и према њој је јавност све више градила озбиљан отпор. Шкотска је у дубокој кризи, од функционисања здравственог система до образовања. Накупило се много проблема.
Откривено је неколико случајева преваре са државним фондовима, нејасног бескаматног кредита од 110.000 фунти који је њен супруг, који је био и председавајући њене партије, Питер Мурел дао сопственој партији а полиција истражује где је нестало и 600.000 фунти из фонда за кампању независности. Старџен је у шкотском парламенту рекла да се не сећа тог новца. Полиција и даље истражује тај случај. Користила се и прљавим кампањама против других људи, пре свега бившег лидера СНП-а Алекса Салмонда, а утврђено је да је неколико пута лагала у Парламенту.
Испоставило се да су се те малверзације прикривале њеном агресивном кампањом за независношћу Шкотске и инсистирањем да се о томе одржи још један референдум. У Шкотској је 2014. одржан референдум о независности и већина Шкота је одбацила независност. Дотадашњи лидер Алекс Салмонд је због тога поднео оставку јер његова политика није добила подршку на референдуму и њега је заменила Старџн која је одмах кренула са кампањом за нови референдум. И то је изазвало много незадовољства и Шкоти су говорили да не могу сваки дан да гласају.
За своју кампању је највише користила брегзит. Већина грађана Шкотске није гласала 2016. за излазак из Европске уније (ЕУ) и то је Старџн користила као аргумент да Шкотска треба да буде независна и остане у ЕУ. Потом је интензивно користила епидемију корона вируса и доносила засебне мере у Шкотској, независно од централне владе у Лондону, како би показала како је Шкотска већ независна земља. Мере су биле драстичније него у целој Британији па је и то изазвало незадовољство јавности.
Упркос незадовољству јавности Старџн је одредила да се нови референдум о независности одржи октобра 2023. године. Али, Врховни суд је поништио ту њену одлуку јер према законима о томе одлучује централна влада у Лондону. А Лондон је против одржавања референдума.
Старџн је изјавила да подноси оставку јер жели да проводи више времена са децом своје сестре, која се бави читањем судбине. Старџн у свом браку нема деце. Наравно, како пишу медији, нико јој то не верује.
Симбол слуганства глобалистичкој политици
Највеће шансе да њу замени има садашња министарка финансија Кејт Фобс, која је у јавности постала позната као противник истополних бракова и популаризације ЛГБТ понашања.
Старџн је била симбол тоталитарног владања и слуганства глобалистичкој политици. Уз бившу премијерку Новог Зеланда Џасинду Ардерн она је била гласноговорник те такозване глобалистичке агенде. Обе су симболи глобалистичког поретка и тоталитарног владања. И једна и друга су морале да оду због неподношљивог незадовољства јавности. У случају Николе Старџн показало се да је слуганство Дубокој држави и глобалистима само покриће за огромне промашаје у унутрашњој политици.
Старџн оставља Шкотску у огромним економским и системским проблемима. Све је то било јасно одавно али се све, уз подршку медија и лобистичких центара у Бриселу и Вашингтону, скривало глобалистичким агендама, од климатских промена до корона вируса а понајвише сепаратизмом и претњама Уједињеном Краљевству. Али, те обмане ипак нису могле помоћи.
Њен одлазак је зато симбол пораза глобалистичке агенде у Шкотској. И то је само почетак јер и у осталим деловима Краљевства као и у Европи је та агенда веома присутна.
Највећа жртва европске интеграције
Вредило би подсетити да је Уједињено Краљевство, у свакодневној комуникацији познатије као Велике Британија, специфична федерација коју чине Енглеска, Шкотска, Велс и Северна Ирска. Од 1997. када је на власт дошао лабуристички премијер Тони Блер, који је шкотско-ирског порекла, на снази је широка аутономија свих тих федеративних чланица, нешто као у бившој Југославији. Све те чланице, сем Енглеске, су добиле локалне парламенте и владе. Најшира аутономија је дата Шкотској која је по правима била полунезависна земља и са централном владом дели практично само спољну политику и одбрану. Шкотска има и потпуно одвојен школски и правни систем који је по моделу Француске а не Енглеске. Таква широка аутономија је оснажила сепаратистичке идеје и од тада је вођена агресивна политика одвајања од Британије. Шкотска има пет милиона становника али заузима трећину територије Велике Британије и налази се на веома важном стратешком положају.
Шкотска је уговором приступила Британији 1707. године. Први референдум је био и пре добијања аутономије. Било је то 1987. а најозбиљнији 2014. године. На оба референдума су сепаратисти поражени. Да би се ублажиле оптужбе како Британија „пљачка“ Шкотску одавно је уведена интерна, локална валута шкотска фунта која је имала интерни курс према званичној енглеској фунти. Та шкотска фунта може да се користи у целој земљи али не важи изван Краљевства.
Упркос дугогодишњем заједничком животу није нестао анимозитет према Енглеској и Великој Британији. За занимљиву илустрацију је и пример када је чувени глумац Шон Конери добио титулу Сера краљица Елизабета је морала да дође у Единбург да му је додели. Тај анимозитет је нарочито коришћено у разним глобалистичким плановима. Олакшавајућа околност су биле јаке везе Шкотске са моћним центрима у Вашингтону и у Бриселу. Тако је Шкотска била шампион глобалистичке политике и простор за експерименте за у основи непопуларних мера. На пример, у Шкотској је прво у свету уведени забрана пушења и експерименти са климатским променама.
Најнеобичнији је случај са брегзитом. Под утицајем званичног Вашингтона и Брисела Шкоти су гласали против изласка из ЕУ а истовремено они су међу највећим жртвама европске интеграције пре свега због политике рибарства због које је Шкотска остала без скоро 500 милиона фунти годишњег прихода.
И шта би оставка шампиона глобализма могла да значи за Велику Британију?
Као симбол пораза глобалистичког таласа у Шкотској она би пре свега могла да значи опомену и онима у Лондону и онима у Европи и још једно подсећање да народно стрпљење има своје границе и да против народног расположења ипак нико не може.
