Српски енергетски сектор, према најавама председника Александра Вучића, чекају велике и тешке реформе. Шта то тачно значи председник није навео,али имајући у виду анализу Норвежана које је као консултанте држава тајно ангажовала, није искључен уплив страног капитала у ЕПС. То ће бити могуће оног тренутка када се заврши започети процес трансформације у акционарско друштво.
Подсетимо, како је Нова.рс писала раније, Влада Србије склопила је са норвешком фирмом „Рyстад Енергy“ тајни уговор о консултантским услугама у енергетском сектору.
Норвежани су урадили анализу стања у тој области и дали предлог које би реформе по фазама требало спровести. Један од предлога који се помиње у оквиру треће фазе јесте и преиспитивање власништва, а може се закључити да се то односи пре свега на ЕПС.
Шта тачно подразумевају реформе за сада нико не зна прецизно, већ се само може претпоставити, будући да је крајем јула ове године почео процес трансформације ЈП „Електропривреда Србије“ у акционарско друштво, чиме је отворен пут за улазак приватног капитала у ово предузеће, да ли путем приватизације или стратешког партнерства.
Шта би се десило ако би ЕПС био приватизован?
Стручњак за енергетику Велимир Гавриловић наводи да постоје приче о припреми приватизације ЕПС-а, али да то никада није децидно речено.
„Више се ишло на неке информације попут тих инвестирања у неке производне капацитете, где би на појединим локацијама имали неког суинвеститора са ЕПС-ом, па би у том смислу у новим капацитетима било неко мешовито власништво“, додаје Гавриловић.
Ипак, додаје да све и да држава хоће да сада приватизује ЕПС, тешко да би га неко купио.
„Kо би га купио у овом стању и који бисмо ми новац могли да узмемо за то? А ваљда је поента да се заради ако већ мора да се иде у приватизацију. То да ли мора или не мора је друго питање“, истиче Гавриловић.
Приватник би радио оно што држава неће
Професор на Економском факултету Универзитета у Београду Љубодраг Савић сматра да би приватизација ЕПС променила доста ствари, будући да би приватник радио све оно што држава неће или не може.
“Kод приватног интереса битно је једино обезбедити рентабилно пословање компаније. Власнику су у том случају одрешене руке да преполови број радника, елиминише неке машине, можда и затвори неку производњу… И то значи да бисмо имали компанију која би сигурно производила мање електричне енергије и запошљавала мање људи. Добили бисмо добру утегнуту компанију која не би водила рачуна о интересима грађана”, додаје Савић.
Kако каже, то је једна страна решења проблема.
“Две су крајности – ништа не дирати или потпуно приватизовати. Друга опција омогућава раст БДП-а, али нема конкретних користи од тога, ту је добар пример Зиђин”, наводи Савић.
Истиче да је решење негде између.
“Али, ајде сад ти, мајчин сине, буди паметан, уз све отпоре и притиске, који постоје и од опозиције, запослених и грађана који не могу да плаћају високе цене струје. Kако оно кажу – тражили сте, гледајте. Ви сте власт освојили и од вас се очекује да овај ‘врућ кромпир’ охладите”, закључује Савић.
Може ли ЕПС-у да се догоди „чешки сценарио“? Професор Љубодраг Савић за Нова.рс наводи да је ЕПС деценијама запуштан проблем, а да се озбиљна реформа предузећа које је могло да остане у државном власништву по угледу на чешки ЧЕЗ, никада није десила из више разлога. “ЧЕЗ је најпре 1993. приватизован, али су Чеси врло брзо схватили да то није добро за државу И релативно брзо су поново преузели већинску контролу над компанијом која је данас пример коегзистенције ефикасног управљања и државне сфере. Дакле, то је могуће, али је суштина следеће: држава јесте већински власник, али држава не управља електропривредом Чешке. Резултат тога је податак који најбоље осликава све: за производњу једног киловат-сата се у ЧЕЗ-у користи двоструко мањи број радника него у ЕПС-у. Тај податак анализу усмерава у правцу ‘у ком грму лежи зец’”, додаје Савић.
Kако наводи Велимир Гавриловић, реформа у било ком сектору би требало да се ради у неким мирнијим годинама.
„Ми сада реформе очекујемо са ЕПС-ом који је на климавим ногама и који производи ненормалне губитке за буџет Србије“, каже Гавриловић.
Он додаје да се, према најавама, реформа вероватно односи више на нове инвестиције, будући да Србији недостају производни капацитети.
„Од тих најава, значајан је завршетак изградње новог блока термоцентрале у Kостолцу, реверзибилна хидроцентрала Бистрица, акумулациона хидроцентрална Бук Бијела, Ђердап ИИИ као један огроман пројекат. Такође, најављиване су неке гасне интерконекције са Бугарском. Ипак, ово су све пројекти на дугачком штапу. Нама је приоритет да нам предузећа преживе зиму у финансијском смислу“, истиче Гавриловић.
Ипак, проблем са свим овим пројектима је што би коштали много. А онда се поставља питање ко ће да обезбеди новац.
Gospodin ΛV nema dana, a da ne zamajava svoju glasačku mašinu- penzionera enormnim povećanjem penzija i to iznad dve cifre. Ipak on zaboravlja da naši penzioneri imaju u proseku najnižu penziju u regionu i šire. Još je on doprineo da prosek penzije od iznad 60% prosečne plate, kada je zasedao u fotelju koju i dan danas ljubomorno čuva, sada je taj prosek oko 40% proseka plate. Takođe, otimanjem dela penzije, spasio(?) je Srbiju, a ne seti se da vrati otetog, oteto je prokleto kažu. Penzije prošle godine je povećao za čitavih 5,5% i tek u decembru još za 9%, a troškovi života su porasli za više od 20%. U zemlji 25% stanovništva gladuje ili je na pragu siromaštva. Laži o nenormalnog porasta standarda njegovih glasača nekom će se obiti o čelenki, a da to ne budu bedni penzioneri. Ako ne može drugo da uradi, ne mora ni da laže. Sada će poćnu sa prenošenjem njegove laži njegovi klimoglavci Brnabić, Mali. Penzionere glava zaboli od svih tih laži.