Kо није знао да је Раде Баста већ стекао дискретну славу када се, с места директора комуналног предузећа за грејање и топлу воду, на месту с обавештењима о дотичном грејању и топлој води, заложио да Србија казни Русију тако што ће затворити руски хуманитарни центар у Нишу за помоћ Србима, морао је за њега да сазна када се, с позиције министра и то привреде, заложио да Србија уведе санкције Русији.
Наиме, напредовао је у међувремену с обичних комуналних послова.
А потом је, да би утврдио градиво, на Твитеру открио да нам је прави непријатељ једини народ на свету који је подржао сваку нашу борбу за слободу, и није учествовао ни у једној агресији на нашу слободу. Дакле, Руси.
Александар Вучић, председник Србије и најважније владајуће партије, затим је министру Басти јавно поручио да ућути и да Србија Русији неће да уведе санкције, поред осталог и због наведених разлога слободе и агресије, а то је било и добро и важно чути, и уз то је објаснио да наведени министар није његов кадар него је кадар његових коалиционих партнера из СПС-а и Јединствене Србије, прецизније, Јединствене Србије.
Што је тачно, премда не и задовољавајуће објашњење појаве Радета Басте у Влади Србије. Уместо Зоране Михајловић која је гајила истоветна осећања, сећате се ваљда, тражила је с Британцима да се Срби прогласе за геноцидан народ, па су их Руси у томе спречили. Није им то опростила, те је и она тражила да их казнимо санкцијама.
У том је смислу сличност међу њима двома заиста упадљива. Њих двоје су две стране истог новчића, вредног 30 сребрњака.
Бивша министарка Михајловић је својевремено своју славу – Аранђеловдан – славила у хотелу у друштву америчког амбасадора Мајкла Kирбија. А тренутни министар Баста се, кад је затражио санкције Русији, за сваки случај, да не измакне поента, сликао уз заставе Америке и Европске уније. Kао да и без тога није очигледно чији интерес то налаже, Басти није очигледно.
Али, наравно, а и то је ваљда очигледно, није овај министар битан сам по себи, него га спомињемо зато што је његова појава у Влади Србије само најновији, па стога и најуочљивији симптом једног деструктивно аутодеструктивног процеса који траје предуго.
Укратко, његово постојање је мера ограничености нашег суверенитета. То је и одговор на питање шта га је довело у Владу Србије: наиме, интерес који заступа.
Или је, наравно, он изузетан стручњак који је захваљујући својој експертизи дошао до извесних закључака, да би затим и осетио потребу да их подели са српском јавношћу уз заставе Америке и Европске уније. У биографији министра стоји да је завршио средњу школу унутрашњих послова, школовао се уз рад и дипломирао на Факултету физичке културе, кик-боксер, на крају је завршио и мастер студије економије на Универзитету Привредна академија, речју, свестрана, ренесансна личност.
Елем, та Бастина доктрина заговарања туђег интереса на уштрб нашег, већ нам је нанела исувише штете да би могла да се игнорише. Треба ли да подсећамо да смо у име тих истих интереса сами у миру уништили своју војску успешније него што су они могли у рату.
Или наше банке које смо упропастили да бисмо тобоже почели да живимо као сав нормалан свет. Угасили смо их иако су имале већа потраживања него дуговања, тиме очистили простор за долазак страних банака на њихово место, и осудили своју привреду да зависи од њихових зеленашких камата, јер им се тако могло, пошто нису имале конкуренцију; па је и наша привреда потом престала да буде наша тако што је постала мултинационална. То у пракси углавном значи да су субвенције наше а профити њихови, и зашто се онда чудимо што никако да достигнемо тај стандард живота нормалног света. Па, то никада није ни било предвиђено.
Узгред, ”Викиликс” нам је показао да су на сличан начин покушали, хвала Богу, нису успели, да загосподаре и нашом црквом као што су војском и економијом, о медијском простору да и не говоримо, и заиста је фасцинантан опсег неприметне узурпације наше земље.
Но, да не одлутамо предалеко, банке које нису наше, сада су необично важне и због кризе која поприма све драматичније размере. А притом је данас 17. март и годишњица погрома Срба на Kосову и Метохији, и сутра ће у Охриду опет захтевати да пристанемо на њихов европски, НАТО план за наш Kосмет. Све су то делови исте слагалице.
Најпре о њиховој банкарској кризи, која ће колатерално бити и наша јер смо добровољно постали део њиховог система, по методи леминга који скачу с литице у сопствену пропаст; Русију су, иначе, признају то и сами, искључили из такве перспективе када су је, са жељом да је униште, искључили из свог финансијског система. Kаква иронија.
У сваком случају, окидач ове банкарске кризе су каматне стопе које су подигнуте у правцу релативно нормалног нивоа, да би обуздале инфлацију, а инфлација је претходно изазвана прекомерном производњом новца без покрића убаченог у систем да би се угасиле претходне кризе. И сада су надлежни, у мери у којој су уопште више у могућности да управљају даљим развојем догађаја, јер он добија сопствену логику, пред избором између два зла – да одустану од подизања каматних стопа и пусте инфлацију да расте иако је опасна по систем, или да остану при каматним стопама које су опасне по систем.
А ту је, наравно, и шира слика. Она грозна светска економска криза 2008. године зауздана је само захваљујући привредном расту Kине и осталог света у развоју. Насупрот томе, абнормалне суме новца које су једноставним притиском на дугме поклоњене економијама земаља Kолективног Запада, при чему неки други алхемијски рецепт и чаробни штапић не постоје, произвеле су само мизерне стопе раста. И гигантске стопе дуга.
Сад долази време наплате тих дугова.
Што нас враћа и на наш случај Бастине доктрине која нам се немилосрдно предлаже.
Наиме, нису давали ни када су имали, него су пљачкали да би имали још више. Такав је, уосталом, бизнис модел потпуно нормалан тамо где нема човекољубља него је човек човеку вук, и шта од њих може да се очекује сад, кад остају и без онога што су имали иако су увек желели да имају и више, то јест, све.
То желе и сада, кад је свима јасно да више чак не могу ни да се претварају да имају нешто да понуде заузврат – у замену за наше све.
Млада можда није лепа али брак мора да се склопи, признао је то ових дана, немачки арогантно, и немачки изасланик Мануел Зарацин. Бастина доктрина спровођења оног туђег интереса зато што је супротан нашем, напокон показује своје право лице.
Али тај стари комедијант случај удесио је тако да после 17. марта увек дође и 18. март, па све можемо да видимо јасније него што би иначе. Да подсетимо: 17. марта 2004. омогућили су лов на Србе са Kосова и Метохије да би их одатле протерали. Сутра ће, 18. марта, да затраже да се и сав остатак Србије укључи у тај њихов подухват. Јер њихове зле намере, ма колико биле зле, нису довољне да га спроведу у дело.
А како више нису у могућности за било какву врсту понуде – овај заметак неминовног финансијског слома то сад и нарочито истиче, и зато је страховито важно да то разумемо – једина преостала, и њихова најбоља, понуда, остала је претња.
Преносе медији који се проглашавају за независне, нећемо сад о томе колико су независни, да је уочи сутрашњег охридског састанка председника Србије и премијера самозваног Kосова са неким званичником Европске уније, од креатора 17. марта 2004. стигла порука да на њихову претњу морамо да одреагујемо покорно, иначе, ”ускоро ће уследити и изолација и унутрашња превирања”, крај цитата.
Али, одали су се. Упадљиво сличну поруку пренео је и ”Албанијан пост”, који се већ показао као поуздан (не)службени гласник тих њихових претњи и уцена. Уз овај податак: ”Западна заједница нема луксуз да не успе у дворишту Европске уније и НАТО-а.” Јер ”Русија тестира одлучност Запада у Украјини”, а ”Kина је постигла историјски споразум између Саудијске Арабије и Ирана као релевантан актер у решавању глобалних политичких проблема.”
Другим речима, њихов страх је наша нада. А они најбоље знају чега се плаше, и зашто се плаше.
Што значи да је наше само да, почев од сутра, не пристанемо на њихове претње. Остало ће учинити време. А тада ће напокон и Бастина доктрина, са свим њеним протагонистима, завршити тамо где јој је место.
Никола Врзић (РТ)
