Никола Петровић, кум председника Александра Вучића и један од најмоћнијих људи у држави, пословно је сарађивао са Дејаном Станимировићем званим Маркос, криминалцем укљученим у међународни шверц дроге, открива КРИК. Станимировић је убијен 2020. у Колумбији, у кући Хосеа Висента Ривере Мендозе познатог као Војник – бившег шефа паравојне групе „Јунаци равнице“ (Хероес дел Ллано) и осумњиченог нарко-боса. Председников кум за КРИК тврди да свог бившег пословног партнера памти као каратисту, као и да су изгубили контакт пре 16 година.
Када је Колумбија у пролеће 2020. затворила границе због пандемије коронавируса, бивши шампион у каратеу Дејан Станимировић звани Маркос нашао се у гостима код шефа паравојне групе Хосеа Висента Ривере Мендозе, пише КРИК.
Ривера је Станимировића угостио у свом дому у градићу Гвамал, удаљеном око четири сата вожње од престонице Боготе. Прослављао је рођендан свог посинка 31. марта 2020. и тог дана је сатима пио алкохол са гостом из Србије. Журка се, међутим, завршила крвопролићем у којем су обојица страдала. Станимировић је убио Риверу, након чега је слављеник убио њега, пише у документацији коју поседује КРИК.
Њих двојицу спајала је једна ствар: полиција је сумњала да су били укључени у послове шверца кокаина. Ипак, због чега је Станимировић посетио Риверу, у каквим су односима били и зашто су ушли у сукоб кобне ноћи, до данас није познато.
То, међутим, није једина тајна коју је Станимировић однео у гроб.
Станимировић, који се према подацима из Еуропола бавио међународним шверцом дроге, у Србији је имао пословних веза са једним од најмоћнијих људи. Новинари КРИК-а и ОЦЦРП-ја открили су да је Станимировић имао заједничку компанију са Николом Петровићем, кумом председника државе Александра Вучића.
Њих двојица били су сувласници телекомуникационе компаније „Бел Мобиле”. Није познато како је дошло до овог пословног партнерства које је трајало шест година – фирма је угашена 2010.
Петровић новинарима КРИК-а није објаснио детаље, али је кратко навео да је у то време Станимировић био успешан спортиста.
„Господин којег помињете је у време када смо пословно сарађивали био светски првак у каратеу. Шта се са њим дешавало после ја заиста не знам, јер га нисам видео од 2007. године. Нисам ни знао да је, као што кажете, убијен“, навео је Петровић – иако су се вести о Станимировићевој смрти месецима појављивале у домаћим медијима.
Председников кум новинаре је оптужио да га прогањају.
„До сада сте обрађивали период до 2012. године, везујући сва дешавања у мом пословном и приватном животу за долазак на власт Александра Вучића, а сада сте почели да сежете и даље у прошлост, па ме не би зачудила ни питања која би се односила на Ваша сазнања о мојим малверзацијама у вртићкој групи или о познанствима са компромитованим пионирским предводницима“, навео је Петровић у писаном одговору.
Ово, међутим, није први пут да новинари откривају пословна партнерства председниковог кума са особама које су биле под сумњама да су укључене у криминал.
Пре две године ОЦЦРП и КРИК открили су да је Петровић купио авио-компанију од Станка Суботића – контроверзног бизнисмена који је пословао са осуђеним нарко-босом Дарком Шарићем. Новинарска организација БИРН објавила је фотографије на којима се Петровић грли са Звонком Веселиновићем, најутицајнијим српским криминалцем са севера Косова.
У Србији су границе између организованог криминала и политике замагљене до те мере да је тешко разликовати политичаре и државне службенике од криминалаца, каже за КРИК Бојан Елек, заменик директора Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП).
„Везе између људи на власти и организованог криминала у Србији кључни су фактор спречавања развоја и демократизације земље у последњих тридесет година“, каже Елек. „Ове везе поткопавају напоре државних органа у борби против организованог криминала и нарушавају поверење јавности у институције и демократију“.
Јавне и тајне фирме
Никола Петровић припада уском кругу особа од поверења председника Александра Вучића, што га чини једним од најмоћнијих људи у земљи.
Током година, његова моћ и богатство расли су паралелно са каријером његовог кума – убрзо пошто је Вучић дошао на власт 2012, Петровић је постављен на место директора „Електромреже Србије“, профитабилног државног предузећа које се бави преносом електричне енергије.
По одласку са функције крајем 2016, Петровић се посветио приватном бизнису у истој области. Богатство је увећао захваљујући и томе што се на рачуне његових компанија сваке године сливају милиони евра из државног буџета, јер држава од његових фирми откупљује струју.
Истовремено са видљивим пословима у Србији, оснивао је тајне офшор компаније у иностранству.
Неке од његових скривених послова разоткрили су новинари ОЦЦРП-ја и КРИК-а. Тако, у међународном новинарском истраживању „Отворени Луксембург“ новинари су открили да је Петровић у јануару 2019. отворио фирму у Луксембургу преко које је потом покренуо бизнисе у Србији – производњу соларне енергије, трговину фармацеутским производима, па чак и авионски превоз. Управо авио-компанију је купио од Станка Суботића, бизнисмена са криминалним везама, и то доста испод цене, показали су подаци из овог новинарског истраживања.
Другу офшор компанију Петровић је имао на Британским Девичанским Острвима и преко ње рачун у Швајцарској. Ову фирму није пријавио Агенцији за спречавање корупције иако је био у обавези да то уради, открили су новинари у другом глобалном истраживању „Пандорини папири“.
Петровићево пословно партнерство са Станимировићем није било скривено иза офшор компанија, али до данас није било познато у јавности.
Њих двојица били су сувласници фирме за телекомуникације „Бел Мобиле“ из Београда. Новинари су у пословној документацији пронашли уговор који показује да је Петровић 2004. године постао један од власника фирме – када је преузео већински удео од 51 посто.
Чиме се све бавила компанија није познато, али документа говоре о томе како су Петровић и Станимировић покушали да из власништва избаце оснивача фирме – такође контроверзног бизнисмена.
Преузимање фирме
У години велике кризе у земљи изазване распадом Југославије, ратом и хиперинфлацијом бизнисмен Зоран Марковић вратио се из Канаде у Београд са идејом да покрене, како је касније сам испричао у једном интервјуу, пејџинг систем који је у Канади у то време увелико функционисао.
Уз далеко познатију фирму „Бел Пагетте“, 1993. године основао је и „Бел Мобиле“. Компанија је почетком двехиљадитих, како је описују оскудни новински текстови из тог времена, била интернет провајдер и требало је да у подручјима у којима нису постојали услови за фиксну телефонију исту замени бежичним системом.
Марковић је 2002. године продао четвртину власништва Дејану Станимировићу, види се у пословним документима. У наредним годинама, препустио му је и управљање над фирмом – пребацио је на Станимировића још један део власничког удела и поставио га за директора.
Марковић је тада имао и друге обавезе.
Влада га је поставила за директора државне фирме за производњу слаткиша „Хиссар“ како би је припремио за приватизацију. Ствари су, међутим, кренуле наопако. Марковић је 2003. године ухапшен и оптужен за злоупотребе у фирми. Након суђења које је трајало 10 година осуђен је условно – јер је себи обезбедио пословно путовање у Канаду без сагласности управног одбора.
Истог месеца када је Марковић изашао из притвора, марта 2004, Никола Петровић потписао је уговор и постао један од сувласника „Бел Мобиле“. Станимировић му је продао 26 процената власништва, док је приближно толико купио од четвртог мањинског сувласника. На овај начин, Петровић је постао већински власник што је заведено у пословном регистру више од годину дана касније.
Петровић и Станимировић су, како се види у документацији, покушали да Марковића избаце из фирме. У јулу 2004. сазвали су скупштину оснивача и на њој одлучили да Марковићу одузму његов део власништва и међусобно га поделе. Повод је био, како пише у записнику са скупштине, то што Марковић наводно није „испуњавао обавезе из оснивачког акта предузећа“, пише КРИК.
Ово им, међутим, није пошло за руком. Агенција за привредне регистре није желела да усвоји њихову одлуку, па је Марковић остао власник фирме.
Овакво присилно партнерство није било функционално. Компанија је запала у финансијске проблеме и дугови су се гомилали. Рачуни су јој због тога блокирани 2007, а три године касније фирма је отишла у стечај. Исте године, 2010, је и угашена.
Чак и више од десет година касније, Марковић не жели да говори о овом случају.
„Не интересује ме било какве изјаве да дајем. Доста сам због тога надрљао у животу и молим вас немојте ме звати”, рекао је Марковић, а потом телефон додао супрузи која је новинаре упозорила да га више не зову.
„Он се сада узрујава, молим Вас са овим станите. Ми ово схватамо као притисак и узнемиравање. Заборавите овај број”, рекла је супруга.
После овог пропалог пословног подухвата, Петровић је имао среће – његов кум и близак пријатељ Александар Вучић дошао је на власт. Од тог тренутка Петровића прати само успех: преузео је управљање над важном државном компанијом и проширио своју приватну империју.
Његов бивши пословни партнер Станимировић је, како полиција сумња, имао такође уносан, али опаснији посао.
