ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

К С Е Н О Ф О Н Т

по милости Божјој православни епископ
Епархије рашко-призренске
у егзилу

Свој духовној деци, монаштву, свештенству и верном народу
Епархије рашко-призренске
У ЕГЗИЛУ
сверадосни васкршњи поздрав

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Ако си у гроб сишао Бесмртни, но Адову разрушио си силу;

и васкрсао си као Победилац, Христе Боже.

женама мироносицама си благовестио: Радујте се!

А Твојим Апостолима мир дарујући,

палима си подарио Васкрсење!

(кондак Пасхе)

 Дивним похвалама Васкрсењу Христовом, и овим дивним и радосним јутром и васкршњим јутрењем и Светом Литургијом завршавамо, драга браћо и сестре, драга дјецо духовна, завршавамо и започињемо: завршавамо подвиг Свете Четрдесетнице, Великога Васкршњег поста, и започињемо ову духовну радост Празника великога, Празника славнога, Празника над празницима – Васкрсења Христовога из мртвих.

Четрдесет смо дана постили, усрдно се молили, трудили се да макар мало наликујемо и самом Спаситељу који у посту и молитви и смирењу и борби против нечистога поглавара и поднебесног кнеза проведе четрдесет дана и ноћи сам у пустињи, да би и нама показао силу и значај поста. Света нас је Црква све ово вријеме водила и руководила спасоносним учењем, припремајући нас за свети пост, учећи нас током поста да постимо као борци који се држе правила, постећи се и од мрсне хране и од злих дјела, да не бисмо постећи се наликовали самим бестјелесним демонима који не једу, али зло смишљају и чине.

Предлагала нам је Света Црква дивне примјере светих подвижника, пустињака и испосника, трпељивих покајника који су извршили највеће чудо које човјек може на земљи да учини: да спозна свој гријех, да се за њега покаје, да, предајући се свемоћи Божијој, измоли од Господа опроштај и отпуштење гријехова, да васкрсне своју душу, која гњила и трула лежи, лишена богатства небескога, а препуна овоземаљске острашћене трулежности.

И усред свете Четрдесетнице, подиже се пред нама и над нама свето дрво Часнога Крста, па његовом силом осјењени и закриљени настависмо свети пост, а из Светог Јеванђеља Господ призива и позива: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде!“ (Мк. 8, 34), а благи Господ и Сам први нам даде примјер и узиђе на Крст и са Крста Оцу Своме и Оцу нашем. И упозори нас да само Крстом и кроз Крст и преко Крста хитамо ка Васкрсењу, и Његовом, и своме, јер иначе: „Каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ (Мк. 8, 36-37). Заиста, какав откуп васкрсења душе могуће је дати мимо Крста, против Крста, или без Крста? Засигурно никакав, иако нас многобројни данашњи лажни учитељи, чешачи отврдлих ушију и још тврђих срца, покушавају научити друкчије.

А онда чујемо и дивно: „Радуј се, благодатна, Господ је с Тобом!“ на празник Благовијести, када Црква већ ослушкује радост и наговјештај спасења, пјевајући: „Данас је спасења нашега основа, и пројављује се оно што од вијека би тајна: Син Божји постаје Син Дјеве, а Гаврил благовијести радост!“ (из Тропара на Благовијести).

И све је дивно и велико, велико и страшно, јер је велика и страшна тајна која се збива пред нама, да Син Божји постаје Син Дјеве, да Један од Тројице, постаје један од нас, постаје оно што није био, а не престаје бити оно што је предвјечно и надвјечно био. Велики дани Велике Четрдесетнице, Велика недеља, Велики Четвртак, Велики Петак, Велика Субота… дани исто трају као и сви остали у години, али дани посебни, који земљу спајају са небом, који човјека спајају са Богом.

Почетак спасења: Син Божји, Којим је и кроз Кога је све створено. Крај спасења: Син Божји, чијим се Крстом и Васкрсењем ослобађамо и разрешавамо древне клетве и обвезнице и осуде на смрт и на трулежност. Он, Почетак и Крај, он Алфа и Омега. Он, Логос. Он, Љубав. Он – Онај који Јесте. Он, који силази са Крста и у гроб тјелесно и у Ад божанском душом Својом, да из Ада изведе који од вијека тамо бораве и чекају утјеху, покајаног разбојника уводи у Рај, а не одваја се од небеског Престола гдје влада са Оцем и Духом над свом твари видљивом и невидљивом.

А Црква, и војујућа и торжествујућа, једним устима и једним срцем, у једном хору Ангела и људи пјева: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова!“ И сви ми са Апостолом Павлом и јутрос и за свагда кличемо: „Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, Аде, побједа?“ (1. Кор. 15, 55).

Васкрсење Христово, једино ново и вјечноживо и непролазно, од Гавриловог: „Радуј се!“ Дјеви у Назарету, до Христовог: „Радујте се!“ женама мироносицама, и нама свима неописиву радост даје, што се и види на вашим радосним лицима у овај дивни дан непролазног пролаза, Пасхе Христове, ове најдивније и најсвечаније и најрадосније службе током вијенца године доброте Господње.

Та вјечножива и спасоносна истина Васкрсења, коју је немогуће појмити и схватити без Крста и мимо крста, него само Крстом и преко Крста, тајна је откривена Цркви од Њених почетака, од првог дана Васкрсења и празнога гроба, и од дана Педесетнице, када обожени и облагодаћени ум апостолски прими сву Тајну коју је човјеку могуће примити. Иако су лажни учитељи и лажна учења нападала Цркву током вијекова, Црква је непоколебиво и исповједнички храбро држала све догмате који су јој од почетака остављени. Иако је и данас много јеретика који на Цркву устају, који црквено учење и предање кваре, Црква чува тајну Васкрсења, и тајну Цркве, Тајну Тројице и Тајну Једнога од Тројице о коме учи кроза све вијекове исто, као што у својим катихезама учи прије готово седамнаест вијекова свети Кирило Јерусалимски: „Ово је Онај који јесте и који је био, Оцу Саприсносуштни, Јединородни, Јединопрестолни, Равномоћни, Свесилни, Беспочетни, Несаздани, Неизмјењиви, Неописани, Невидљиви, Неизречени, Непостижни, Необухвативи, Недомисливи, Неограничени. Овај је сијање славе очеве. Овај је изображење суштаства свих твари. Овај – Свјетлост свјетлости, сијајућа из њедара Очевих. Овај – Бог богова и од Бога Бог што се да узнати. Овај – извор живота од извора живота Очевог проистичући. Овај ријека Божја што исходи из бездне Божје но не одваја се. Овај – ризница доброте Очеве и бесконачног блаженства. Овај – вода живота што живот свијету дарује. Овај је луч несаздани, што се рађа но не одсијеца од првосвијетлећег Сунца. Овај је Бог Слово што је једним словом све твари из небића у биће саставио… Ово је Онај који је нас створио по образу Божију, а сада се Сам учинио човјеком по образу нашем. Човјек, но уједно и Бог.“

Зато, браћо и сестре, мила дјецо духовна, имајући оваквога Првосвештеника великога, како нас учи Апостол Павле, који је прошао небеса, Исуса Сина Божијега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо (Јев. 4, 14), свједочећи је у доброј савјести, да радост Христова у нама остане и радост наша да се испуни, у овоме свијету у коме је тако мало истинске радости, а тако пуно страха и туге. Страха, нажалост, којим нас окружују свакодневно: страх од земљотреса и природних непогода, страх од врелине и страх од зиме, страх од климатских промјена, страх од болести и пандемије, страх од инокрвних непријатеља, страх од истокрвних ближњих…

Можда смо, као никада, свједоци, са једне стране, општеприхваћених или, тачније, општерекламираних права и слобода, а са друге општенаметнуте владавине страха, манипулације, лажи и притисака у свијету у коме информативне технологије представљају чврсту окосницу новог свјетског поретка и неког новог човјека. А гдје су уперене очи и срца светосавског и светолазаревског Србина, слободног хришћанина који је скупо плаћен? Уперене нажалост ка тиранки, Јевропи, о којој нам Ђура Јакшић још 1867. године пјева:

Подсмеха твога горди је збор.

„И гинућемо, гинути славно —

Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,

Јер Србин неће да буде роб!

Тамо далеко, на светом гробљу,

Потражићемо живот ил‘ гроб!”

И нису нам потребни самозвани пророци и филозофи Запада, попут Освалда Шпенглера, који у својој „Пропасти Запада” само очајнички констатује почетак и крај царстава и цивилизација, гдје се догађаји суђајски неумитно одвијају пред нашим очима, па тако сатанистички предвиђа и нестанак хришћанства, показујући се антипретеча и антипророк овога што данас намећу као „постхришћанску еру водолије“. Нама, да бисмо живјели, и живећи побиједили у рату који водимо против духова злобе у поднебесју, треба живи Бог који кроз Цркву своју и истинске слуге своје пророкује и говори. И Једини побјеђује.

Гледајући кроз тамнички прозор високо и далеко, хоризонта потпуно разведреног и боље раскривеног него са било које планинске висине, свети Николај Жички пише: „Данашња Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска, и без жеље да се пење на небо ни са пасошем непогрешивог папе, нити пак уз лествице памети протестантске. Уопште, одриче се путовања из овога света. Жели да остане ту. Жели да јој буде гроб где и колевка. Не зна за други свет. Не осећа озон небесни. Не види у сну анђеле и светитеље. За Богородицу не може да чује. Разврат је утврђује у мржњи против девичанства. Сав је трг у мраку. Све су сијалице погашене. Ај, какав ужасан мрак! Брат брату зарива мач у груди мислећи непријатељ је. Одриче се отац сина и син оца. Вук је вуку вернији пријатељ него човек човеку. Ај, браћо моја, зар ви сви то не видите? Зар ви сви нисте осетили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима? Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот? Питате се. Разведрите се. Одлучите се. Смрт или живот. То двоје ставио је некад Мојсеј пред свој народ. И ми стављамо пред вас. Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да живи будете навек. Амин. “

Слично је говорио и преподобни Јустин Ћелијски, пишући тужном Србину о Достојевском и Европи ријечима: „Потресна је агонија европске културе, зидане на „непогрешивости“ и аутаркичности европског човека. Над апокалиптичким понорима њеног самоуништења све се јасније и јасније оцртава титански лик сетног пророка Европе: Достојевског. Његова се пророштва о Европи испуњују на наше очи. И срце се неосетно претвара у сузарник…“

Имајући, дакле, браћо и сестре, око себе толики облак свједока, и таква обећања, на нама је да одлучимо којим ћемо путем поћи, путем Живота или путем смрти, путем европског човјекоцентризма који људима влада као послушним, устрашеним, задовољним робовима, или путем Васкрслога Христа, уским путем Крста и трновитог вијенца, који води у живот вјечни и Царство Небеско.

Празник Васкрсења Христовога вјечито је живи подсјетник и обнова вјере наше да је гроб празан и да је смрт побијеђена и да само њиме и ми можемо остати на путу у Живот, који нам је обећан и исплаћен обоженом крвљу Христовом. Тај пут пропутиће нам, уз наше свагдашње немирење и непристајање на лаж, неправду, безакоње и издајство, и наше лично и свенародно вапајно покајање, које се придружује оном вапајном крику Светога Саве који клечи на Небеској Литургији и говори: „Мили Боже, поштеди остатак!” Нека сваки од нас придружи труд на труд, молитву на молитву, пост на пост и уздах на уздах и неће нас свеблаги Господ оставити саме, сироте и тужне да нас унедоглед шибају сурови вјетрови овога живота.

Молимо се Васкрслом Христу, даваоцу свакога добра, за сву нашу милу и страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији и широм свих српских земаља, као и свуда по свијету православне, да не посустану и не малакшу на путу идења за Христом и чувања вјере једном нам од Отаца неизмјењиво предате. Не упрежимо се у било какав јарам са безбожним кваритељима вјере православне, не мјерећи по лицима, одеждама и званичним печатима, него провјеравајући Оцима и учењем Цркве, чврство одстојавајмо како смо од Отаца учени и руковођени, чувајући њихов блажен спомен. А ако неко не љуби Господа Исуса Христа нека је анатема. Маран ата. (1. Кор. 16, 22). А на било какву издају светолазаревског завјета и светосавског аманета не пристајмо, говорећи, свједочећи и дјелајући: НЕ У МОЈЕ ИМЕ! Српство, иако поругано и распарчано, од екуменизмом и глобализмом затрованих патријарашких и епископских катедри, до евроантлантски одушевљених предсједничких, премијерских и министарских, позиционарских и опозиционарских фотеља, чека своје јединство и свој Васкрс, исповиједајући са Дучићем: „Вјерујем у Бога и у Српство!“

Зато немамо права, ни пред прецима ни пред потомцима, да посустанемо, да одустанемо, да се предамо дефетизму и очајању новодобске Realpolitik и да пристанемо на било какву издају и капитулацију, свјесни да оно што је силом и неправдом отето, једном ће се и повратити, јер Бог, по ријечима светог Александра Невског, није у сили, него у Истини!

У Васкрслом Христу радосно поздрављамо све вас, драга дјецо духовна, од Урала до Канаде, и из разних народа, који сте стали под овај дивни барјак борбе за чистоту вјере православне и слободе достојне човјека, уз позив да нелицемјерно љубимо једни друге и тако испунимо закон Христов, показујући се његовим нелажним ученицима.

Благослов и Љубав Васкрслога Господа да буде са свима вама, уз сверадосни хришћански поздрав:

Христос Васкрсе! – Ваистину Васкрсе!

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом Христом:

+ Епископ рашко-призренски у егзилу – КСЕНОФОНТ 

+ Хорепископ старорашки и лознички – НИКОЛАЈ

+ Хорепископ новобрдски и панонски – МАКСИМ

+ Хорепископ хвостански и барајевски – НАУМ 

О Васкрсу 2023. године,

У манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама