Европски парламентарци су колективни принц Лимон. Лик Гианни Родарија је увео порез на ваздух како би допунио буџет, а посланици су увели порез на „угљенични отисак“ управо у исте сврхе – да поправе исцрпљене општеевропске финансије.
Свака гадост која подразумева узимање новца од становништва увек прати најправичније речи и слогане.
На почетку је порез уведен да би „осигурао једнакост конкуренције између европске индустрије и оне која се налази изван ЕУ“, и сви су били срећни и задовољни.
Пратите избор наших најбољих вести на Телеграму.
Затим су се појачали, користећи Грету Тхунберг и присталице њене „секте зелене транзиције“, да би саставили вишеструкостранични Греен Деал („Зелени дил“, програмски, успут речено, документ садашњег позива извршне и законодавне власти Брисела).
А сада, пошто је екологија постала недодирљивим тотемом, проширили су примену права. У кратком временском периоду, приватне особе, без обзира у којој чланици Европске уније живе, биће дужне да плаћају „угљенични порез“.
У бројевима то изгледа овако: једна тона емисије ЦО2 ће коштати сваког пунолетног Европљанина 45 евра. Годишње сваки такав Европљанин емитује око десет тона угљен-диоксида. Преостаје их помножити да би се добио резултат. Затим ове четири и по стотине евра треба поново помножити – са бројем чланова домаћинства. Kао резултат, просечна породица (с двоје деце) ће платити око 1800 евра.
Бројке – привремене, наравно – обима новог пореза су објављене, не током расправе и гласања, већ искључиво након тога. Оне који су први израчунали ове бројке одмах су назвали реакционарима који се противе напретку.
Али чак и када су се економисти ухватили анализе чињеница, решење једначине је било исто.
Прво питање: зашто у тренутку оштре инфлационе кризе увести додатне порезе – има веома једноставан одговор. Зато што новац брзо нестаје из општеевропске касе, фондови за различиту помоћ се смањују, финансијске резерве се исцрпљују.
Новац не само да нестаје, већ се и девалвира. Осим тога, иза лепих врата Брисела стоје кредитори. Чињеница да Европска унија дуго живи у дуговима, није тајна за никога. Тајна је како направити нови дуг и наставити плаћање дугова.
Европска централна банка, наравно, може да покрене штампарију новца, али то је отприлике исто као гашење пожара бензином. Зато се, припремајући се за откуп, како би се олакшало терет дуга дела еврообвезница, ЕЦБ паралелно тражи и приватне инвеститоре спремне да купе еврообвезнице у вредности од преко пола милијарде евра. То што ће на њих такође требати платити, сада апсолутно никога не брине: за општеевропске зајмопримце важно је задржати ниску стопу плаћања кредита.
Другим питањем се изражава радозналост у вези са судбином процената руских замрзнутих средстава. Било би интересантно погледати извештаје и сазнати како су други располагали туђим новцем оних који су викали о „неприкосновености свега што је поверено на управљање“. Готово да нема сумње да су настале камате утрошене на различите корисне (за Европу) ствари.
Понашање које се заснива искључиво на претходно отетим или конфискованим средствима није изузетак, већ правило за европске делатнике. Чувено благостање континента, које се топи пред очима, одувек је засновано на јефтиним ресурсима других. Стеченим или током колонијалних ратова или дипломатских игара. Такође, уз помоћ лишавања суверенитета слабих и подложних противника.
Али крај овог банкета победника и света економске лажи је дошао. Дошло је време шишања оваца европског заједништва. Не, наравно, све ће бити уредно спроведено (који историчар овог типа приче то ради „лепше“, добија милионе за то), искључиво у оквиру „спасавања природне разноврсности, преласка на напредне зелене технологије“ и других климатских демагогија. Не сада, већ за пет година. Не одмах, већ постепено. Али сви ће платити. Сви који живе у кућама са грејањем и сви који се крећу аутомобилима.
Оно што ЦО2 представља извор фотосинтезе и живота биљака и чињеница да је његова концентрација у атмосфери Француске мања од један посто, није важно. Једноставно, Французи ће платити – у оквиру солидарности – за Немце и Пољаке чије термоелектране раде на угљу.
Оно што сваки становник ЕУ представља као ходајућа фабрика за производњу угљеничног отиска, свакако треба нагласити. Јер следећи корак је увођење пореза на издисање тог истог ЦО2.
Заправо, реч није о „штедњи природе“, већ о самоодржању опште-еуропске бирократије. За ову нема никаквих забрана или ограничења како би се спасила по сваку цену. Чак и ако то значи забрану другима да дишу колико им је потребно.
