Након незапамћеног злочина у школи „Владислав Рибникар“ у Београду када је тринаестогодишњак извршио масакр над својим вршњацима, настала је душевна патња у читавом друштву какву нисмо до сада познавали. Што у бесу, што због бола, што из очаја, а што од безнађа, кренуле су лавине коментара у свим медијима и по друштвеним мрежама. Можда је у овом тренутку мучне туге још непристојно да се изврши дубља анализа, али неке ствари се морају саопштити баш онда када је ризик од неразумевања истих највећи. Подразумева се да се оваква анализа базира искључиво на верзији догађаја каква нам је предочена од стране званичних органа по којима је све очигледно, тако да свесно рушимо претпоставку невиности.
Пише: Игор Ивановић
По ко зна који пут у нашој јавности, овакве трагедије се посматрају само и једино из социјалног угла. Овај наслеђени рефлекс левичарског светоназора настао из учења „антрополошког оптимизма” подразумева да су људи (наравно и деца) по природи добри и племенити, али да их временом друштво квари кроз социјалну интеракцију. Зато се кривица за индивидуална недела у најмању руку дели између појединца-преступника и друштва, а не тако ретко кривица се у већој мери приписује заједници. Мрачни и неистражени понор људске природе скоро никада није тема у овим расправама: у површном духу таквих – често хистеричних тумачења – учени и талентовани Раскољников је могао убити Аљону Ивановну рецимо због несрећног детињства, можда због непризнатог статуса у друштву, вероватно због класне свести или чак због социјалне побуне. Али никако због лудила, никако због мрачне стране сопствене природе, никако због демона у себи.
У оваквој интерпретацији немилог догађаја над којим су ране још отворене, доминирају тумачења која са индивидуалног кривца преливају кривицу на колективну заједницу, било да се помиње шири државно-политички ниво, било да се говори о ужем локално-социјалном миљеу.
У тумачењу „шире” категорије кривице под ударом дела јавности нашли су се махом актуелна „напредњачка” власт, медији као што је „Пинк“ и њихови „ријалити” деривати, као и ТВ серије попут „Јужног ветра”. Коментари у којима је било пуно хистерије натопљене политичким интерпретацијама ове незапамћене несреће, могли би се уз нужна поједностављења свести на следећи опис: „власт потхрањују насиље својом надменошћу и примитивизмом; напредњаци шурују са најокорелијим криминалцима који им помажу у одржавању на власти; непредњачки медији заглупљују народ својим лажима и ‘ријалити’ програмима у којима промовишу робијаше и проститутке; по телевизијама се приказују домаће серије у којима су нарко-дилери и убице главни јунаци; и слично. Одавде нужно следи да је масакр у Рибникару последица таквог стања, којим је млади монструозни убица био инспирисан. На овоме месту се нећемо бавити оправданошћу ових аргумената (од којих су многи несумњиво на месту), већ само њиховим директним утицајем на ово злодело.
Право из Холивуда
Можда би први по реду од наведених аргумената имао тежину да се основна школа „Владислав Рибникар” налази у делу Београда где влада образац напредњачке крими-порно елите. Али ова школа је смештена у срцу Врачара, најтврђем анти-напредњачком бастиону, који традиционално подржава „жуте” политичке партије и идеологије.
По врачарским „фенси” кафићима царује презир према напредњачкој и народњачкој култури, а школа „Рибникар” важи за престижну основну школу у којој се многи родитељи утркују у приказивачкој култури. Сама школа и крај у коме се налази спадају у најпозападњаченије парче српског културног простора, утврђено наглашеним урбано-жутим бедемом, у коме је Свети Валентин одавно истиснуо Светог Трифуна.
Кад је пре само неколико година ћерка мога доброг пријатеља – посланика ДСС – похађала предметну школу, била је учесник школске приредбе на крају седмог разреда, у истом узрасту у коме је сада хладнокрвни злочинац Коста Кецмановић. Родитељи су, како наликује, присуствовали приредби и после скоро сваке реплике аплаудирали деци-глумцима. Само је после реплика ћерке посланика ДСС-а владала мучна тишина коју производе непокренути дланови и оборени погледи. Деца – њене другарице и другови – нису је бојкотовали, али родитељи тих истих другарица и другара нису се либили да бојкотују ово дете. Само зато што је она ћерка посланика ДСС-а, странке са којом се „жута” политика, без обзира на културолошке сличности, тада оштро сукобљавала, и без обзира што је предметни посланик као страствени присталица британске „панк културе” једна од најурбанијих личности које сам имао прилике да упознам.
Зато је утицај напредњачке власти на врачарску децу миноран, јер њихови родитељи према њој имају отворен презир или циничан подсмех, а њене гласаче називају „крезубом Србијом”. Из тог разлога „Пинк-култура” није могла бити делотворна на вољу малолетног зликовца. У новоговору врачарских клинаца има више енглеских него српских речи. По прозорима њихових домова сијају свеће из пробушених тикви за „Хелоувин”, док телевизори емитују само „Н1”, чак и док им власници спавају. У прецизном хладнокрвном злоделу овог малолетног монструма нема елемената пинковске културе, нема ни на његовим друштвеним профилима; он није умишљени анти-херој који долази из ружичастог „ријалити” програма. Он стиже из центра светске филмске индустрије, право из Холивуда, прескачући, попут злокобне сенке-убице, препреке у видео-игрици. На његовом профилу налази се најдиректнија симболика америчког хорор-серијала „The purge: election year” преведеног као „Прочишћење”, у тајним скицама на којима је планирао злочин написане су енглеске речи којима се означавају спратови школе или селекција примарних циљева. Он је очигледно вестернизовани (позападњачени) убица. Али ако би неко због тога оптужио комплетну америчку поп-културу изједначио би се са хистеричним примитивизмом западног политичког вођства које је због рата у Украјини решило да поништи велику руску културу.
Ни веома гледани серијал „Јужни ветар” није могао бити примарни окидач у глави овог голобрадог серијског убице зато што се серијал односи на културу предграђа, на социјалну маргину, на брутални криминал који и поред огољеног неморала има своју унутрашњу логику опстанка и похлепе. У случају Косте Кецмановића који долази из породице са врха друштвене лествице нема никакве животне логике, све прозилази из умишљаја једног сатанског мозга. Зато је прилично неумесно да се неки актуелни моралисти згражавају над серијалом „Јужни ветар”, или чак да ово комерцијално успешно уметничко-продукцијско дело криве за било коју последицу у друштву. Испада да им, док седе у врачарским кафићима, не смета стварни рат два црногорска нарко-клана у коме су колатералне мете сви случајни посетиоци – па и они – али им смета серија која све ово веродостојно описује. Можда разлог лежи у неславној чињеници да су многи на Врачару дуго и непрекидно били изборни навијачи правог шефа ова два зараћена которска клана: Мила Ђукановића.
„Сви смо криви”
Није лако објаснити како је једно у основи патријахално друштво попут српског, које је вековима опстајало на ауторитету праведне казне и страху од каљања образа, постало тако лажно солидарно и извештачено хумано. Или је можда реч само о једном његовом делу, оном које се самопроглашава „урбаним” и од ког нам стиже и највише болећивости према судбини малолетног монструма са Врачара, сабраних у коментарима попут овог: „није он једини кривац, сви смо криви” и слично. Утркују се да га прикажу од стране другара као одбаченог, игнорисаног, дискриминисаног, омаловаженог, потцењеног, или као жртву вршњачког подсмеха и злостављања. Ништа од тога. А ако има ових елемената, има их у подношљивој мери. Има их вероватно онолико колико их има у биографији скоро сваког детета тих генерација. Има их онолико колико их је било у мојој генерацији стасалој на суровој улици Жаркова, из које никада нико није због тога побио вршњаке.
Гомила тврдњи сабрана у слоган „сви смо ми криви” је увредљива за целу заједницу, али и подстицајна за нове, грозне злочине. Ако смо сви криви, испада да су крива и побијена деца од којих нека нису прозборила ни неколико реченица током школовања са убицом; испада да су криви и њихови родитељи којима је живот у тренутку изгубио смисао; испада да је крива мајка убијене Еме Кобиљски која у тренуцима највећег бола равно-апостолски објављује „колико смо неми од бола за нашом страдалом децом, толико смо срећни због свих који су успели да се спасу”; испада да су крива деца са Костиног списка која нису побијена, а од којих већина и није знала за њега; на крају испада да су криви и они који никада нису имали никакве везе са убицом, његовом породицом, Рибникаром…
Ако смо сви криви, односно ако се у неком делу кривица распореди на све нас, логично се поставља питање колико је онда крив Коста Кецмановић? Можда чак и да ли је уопште крив? Даљим разводњавањем кривице подмукло се у јавности пласирају теме о његовој будућој судбини, о законским ограничењима да због старости не може бити кажњен, о правима која он има у оваквој констелацији, чак и о његовој социјализацији по изласку на слободу?! Одмах се оглашавају и „ђавољи адвокати” да потврде нужно дејство закона, они исти за које цео Београд зна да имају масну тарифу за вађење нарко-дилера из затвора. Више него увредљиво за огромну већину грађана ове државе.
Мали монструм
На овом месту било би добро позвати у помоћ популарну културу, конкретно филм, јер ова уметност најлакше премошћава јаз између Костине генерације и генерације његових родитеља. Зашто је култни серијал „Прљави Хари”, у коме је кључни печат оставио ауторски тандем Зигел-Милијус, постигао планетарни успех и зашто је и даље толико актуелан? Зато што говори о друштву које постаје толико декадентно због ерозије традиционалних моралних норми да права џелата постају важнија од права жртве! Зато што један одважни појединац, инспектор Хари Калахан (Клинт Иствуд), одлучује да узме правду у своје руке када схвата да у Сан Франциску, као светској престоници неморала и блуда, правда и право више нису синоними. Зато што погађа у правдољубиво срце велики број људи који, ма где живели, исту неправду гледају пред очима. Да ли ми као друштво полако тонемо у глиб Сан Франциска?! Зашто се сажаљевамо над судбином монструозног убице?! Зашто се трудимо да преузмемо колективну кривицу за очигледну ђавољу работу једног јединог дечака?! Како је уопште могуће размишљати о његовој даљој судбини ван проналажења било ког начина да остатак живота проведе иза решетака?! Како смо као народ и као друштво доведени у ситуацију да избегавамо да ствари назовемо правим именом када у богатом српском језику за то постоје прецизне речи?
Зато морамо да се подсетимо на основне чињенице пре него што се на било који начин огласимо у јавности. Коста Кецмановић је постао најсуровији млади убица у познатој историји, односно никада пре њега ни једна особа није у том или млађем узрасту извршила толики број убистава. Жртве Косте Кецмановића су голорука и голобрада деца (изузев портира) која га нису ни малтеретирала ни понижавала. Коста Кецмановић није буквално никога поштедео, није убио само оног кога није могао да убије. Коста Кецмановић је у односу на околности усмртио толико жртава колико би истим оружјем успео само припадник специјалних јединица. Коста Кецмановић је затро и завио у црно најмање девет породица, а још двоје деце је или на самрти или ће ако преживе бити тешки инвалиди због његовог крвавог хира.
Коста Кецмановић није био под утицајем секти, опијата или алкохола. Коста Кецмановић је хладне главе, плански и свесно починио покољ. Коста Кецмановић је до детаља испланирао овај масакр, знајући да не подлеже кривичном закону због узраста. Коста Кецмановић је хладнокрвно позвао полицију, положио руке на потиљак и спустио оружје, да би тако заштитио себе од упуцавања од стране полиције, да би потом срачунато себе заштитио од тортуре изјавом да је психопоата. Коста Кецмановић је показао много више бриге због свог стања после масакра, када се забринуо због отежаног дисања и напада панике, него због било чије патње особа повезаних са овим злочином. Коста Кецмановић је у разговору са полицијом после привођења изјавио да се не каје, и да му је жао што није успео да реализује цео списак. Ово су чињенице које су познате јавности.
У сваком иоле здравом друштву са миминалним осећањем за правду и морал, у друштву које је сачувало бар зрно здравог разума, Коста Кецмановић би био означен као мали монструм. Испред његовог имена у јавности би стајала бар именица зликовац, на вишем нивоу ствари он би био отелотворење Сатане. На неком стручном нивоу у најмању руку тежак психопата, коме никада за живота не треба дозволити поновну интеракцију са другим људима. Ако постоји у законодавству смртна каза, друштво би тражило да над њим буде извршена; ако је укинута, онда би тражило да се због њега врати. У таквом друштву не би постојала другачија могућност његове даље судбине од доживотног утамњења или погубљења. Али такво друштво не би имало лажни хуманизам и труло сажаљење, такво друштво не би никога оптуживало сем починиоца и евентуалних саучесника. Такво друштво се не би бавило спасавањем душе злочинца већ превентивом од нових покоља. Такво друштво не би имало других квалификација за Косту Кецмановића осим ових: монструозни убица, патолошки зликовац.
Пуштање злодуха из боце
Морамо да прихватимо чињеницу да постоје прорачунате, хладне и немилосрдне убице чија се злодела рађају у поремећеној перцепцији демонског мозга. Зато нема ничије пресудне кривице у друштву за њихове злочине, нити у породици, нити у окружењу, нити у широј заједници. Болесни мозак ће увек пронаћи кривца ван себе самог, чак и у хармоничним друштвеним условима. Са друге стране знамо да нема идеалних људских заједница, да се људи такмиче међусобно, да ће увек бити међу њима подметања, непоштовања или доминације. Са овим чињеницама, као и са априорним тешким комплексом колективне кривице, испало би да сваки злочин има своје оправдање и брзо потоње помиловање. Да би друштво било здраво, да би опстајало и да би се бранило, да би избегло замке постмодерне декаденције у коме нема правила и у коме је све дозвољено, неоходно је да креатори друштвених токова буду људи од књиге а не људи од интернета.
На неком вишем, духовном и космичком нивоу, рушење голим оком невидљивих равнотежа ишчашује друштво из зглоба. Вероватно да је због читавог низа сложених и несрећних околности равнотежа нашег друштва, због које један његов утицајни део тешко изједначује злочин и казну, поремећена у историјском вртлогу. Реакција наше јавности „да су сва побијена деца у Рибникару наша деца” (не да је сва кривица у Рибникару и наша крвивица!) базирана је на хуманизму и солидарности. Богу хвала да је тако и надајмо се да ће у свим будућим недаћама бити тако. 
Мајка и ћерка одају почаст убијеној деци испред школе „Владислав Рибникар” (Фото: Страхиња Аћимовић/ Танјуг)
Али на неким другим примерима, ранодушношћу или немарношћу према тешким злочинима – да парадокс буде већи злочинима према нама – поремећена је друштвена равнотежа.
Колико нас има сазнање о 7. фебруару 1942. године када је у Бањалучким предграђима Мотике, Шарговац и Дракулићи за непуних 10 сати убијено 2.315 Срба искључиво хладним оружјем, од којих 551 дете млађе од 15 година? Колико нас зна да је покољ деце почео у Народној пучкој школи у Шарговцу када је локални фратар Мирослав Филиповић тражио од учитељице (Хрватице) Добриле Мартиновић да изведе пред катедру једно српско дете, а ова је, не знајући о чему се ради, изабрала Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина који је тада био у заробљеништву у Немачкој? Колико нас зна да је онда фра Филиповић пред свом децом узео нож и нежно прихватио Радојку, подигао је на катедру и почео натенане да је коље пред целим разредом, док су остала деца вриштала, падала у несвест и скакала (по послератном сведочењу учитељице Добриле Мартиновић)?
Колико нас зна да комунистичке власти побијеним Србима нису хтеле да подигну ни споменик све до 1965. године, а онда су на њему умањиле број жртава на 1.400, без натписа националности жртава и џелата? Колико нас зна да се Ђуро Гламочанин, који је у том покољу изгубио супругу и њихових једанаесторо деце, оца и мајку, два брата са комплетним породицама и породицу трећег брата, побунио због таквог споменика и тражио да се на спомен-костурницу поставе православна обележја и да се каже ко су извршиоци, као и да је због тога ухапшен од стране комунистичких власти?
На самом крају, над свима нама након овог злочина лебди нека хладна, непозната језа. Као да су свуда отиснути мрачни сатански симболи, које тек накнадно препознајемо. И само презиме Рибникар прочитали смо или изговорили ових несрећних дана више пута него током читавог живота, а да нисмо можда ни свесни о коме је реч. А реч је о угледној интелектуалној породици хрватско-српског порекла чији чланови су гинули као официри у Великом рату на српској страни, а у чијој је породичној вили 4. јула 1941. године одржан састанак на коме су чланови Политбироа ЦК КПЈ донали одлуку о подизању устанка.
Када је само три дана након тога њихов партијски друг убио у Белој Цркви два недужна Србина на дужности, као да је пуштен злодух из боце…
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.
