Друга је календарска деценија како Александар Вучић спроводи своју сурову диктатуру над грађанима Србије и њиховом имовином. Од 2012. године, овај опасно поремећени човек игра се са судбинама више од шест милиона људи и са државом која никада у својој историји није имала „вођу” са овако деструктивним намерама. Вучић живи као Султан од Брунеја, наводно, „народу свом” дели новац а из другог џепа му још више узима. И неће дуго тако. А, уколико Србија све ово преживи, биће право чудо.
Никола Влаховић
Сада већ давне 2016. године, почетком марта месеца, појавио се Александар Вучић у банатском селу Kовачица, приликом једног сасвим обичног локалног скупа о „женском предузетништву”. На опште запрепаштење, након кратком времена, пред тим малим сеоским скупом, нагло је поцрвенео у лицу и драматичном тоном саопштио: „Влада Србије даће милион евра за женско предузетништво!”
Био је то тек почетак његових мултимилионских „давања”, кад хоће, како хоће и коме хоће, као да је пребогати Султан од Брунеја. У наредним годинама, све до ове 2023., овај опасно поремећени човек отео је из државног буџета, мимо закона, процедура па и реалних потреба, око седам милијарди евра.
Где је тај новац отишао, како, коме и зашто?
Ако је судити према ономе што је сам Вучић јавно признао, само на разне рачуне Српске православне цркве, или на рачуне оних који њу наводну представљају, из џепова грађана је отето преко 100 милиона евра, и то у „новије доба”. Недавно је Влада Србије опет поклонила СПЦ нових 4.500.000 евра из буџета који пуне порески обвезници. Наводно се тај новац касније дели на епархије, али, углавном „по заслузи” а најмање по потреби. У једном од ретких службених образложења из Владе Србије за овакво нешто, пише: „тај новац се уплаћује у виду донације као финансијска помоћ”. За шта, за кога, то не пише.
Вучићев режим је до сада је уплаћивала средства СПЦ уз различита објашњења: ради помоћи за изградњу или обнову манастира, за уређење платоа, због наводно „тешке ситуације” и слично. О томе колико су велики износи које иду из џепова грађана (а, где је новац који народ свакодневно даје одласком у цркве?) јавност је упознао сам Александар Вучић, 2020. године, кад је дословно изјавио да је „само у последње три и по године држава за изградњу Храма Св. Саве близу 48 милиона евра”!
С.В., један врло добар познавалац „трошкова” које чини СПЦ, која је постала највећа праоница новца у Србији, паралелно са грађевинском мафијом, индустријом наоружања и опреме, тврди за овај магазин да је у „бунар” Српске православне цркве из буџетских резерви Републике Србије али и из свих других извора финансирање, ова „духовна институција” „приходовала” за последњих десет година преко 200 милиона евра, дупло више од онога што би се могло сабрати, на основу јавно доступних података и изјава одлазећег диктатора. С.В. тврди да је из џепова грађана Србије за потребе свих епархија СПЦ (ван Србије), отишло пола тога новца: у БиХ, Хрватску, Мађарску, Шведску и где год има храмова СПЦ и православних верника из Србије.
То, наравно, не би био проблем да овде није реч о енормним сумама новца, које далеко превазилазе пуке потребе за обнову храмова и издржавање свештенства (мада то у Србији никада и нигде није законом регулисано у оквиру односа између цркве и државе). Није проблем помоћ државе Србије ни СПЦ ни другим верским заједницама. Проблем је што већина епископа СПЦ има толико богатства да би (кад би сложни били али нису и неће бити), могли да отворе озбиљну хуманитарну организацију. Но, њима није ни до хуманизма ни до просветитељства, него до дубоког мрака у коме могу да пљачкају и живе своје перверзије, али тако да их нико не види. И, како изгледа, Вучић им је баш то омогућио. Али, СПЦ је тек једна „ставка” у разбојничкој пљачки новца из буџета и државних резерви, које Вучић изводи кад год крене да демонстрира своју наводну моћ.
Начин на који овај диктатор понижава грађане Србије, има неке „законитости”. Рецимо, омиљена му је забава да се спрда са својим мизерним страначким поданицима, кад крене да „обилази” градове, приградска насеља и села, а све са циљем да прикаже своју „моћ” и кад тако понижене још додатно понизи и каже: „Нека, немојте ви, ми ћемо овде дати пет милиона!” и слично.
Зна Вучић и друкчије са такозваном „локалном самоуправом”: недавно је најавио да ће „младима и пензионерима дати” из два дела финансијску помоћ. Он лично. Из њиховог џепа. Kоштаће их тај његов дрски, разбојнички акт, према процени једног угледног српског економисте, више од 400 милиона евра, дакле, скоро пола милијарде! То је скоро један посто бруто домаћег производа!
Није први пут да ово Вучић и Синиша Мали изводе, али ствари изгледају овако: на сваких добијених 100 евра, грађанин Србије платиће његовом режиму „провизију” између 5 и 10 евра! Kако? Једноставно: пљачком кроз криминалну политику цена и пореску „политику” Синише Малог. Између прошле 2022 и ове 2023., криминални диктатор је сваких неколико месеци, унапред најављивао трошкове, сваком приликом по пола милијарде евра, објавама „нових инвестиција државе”. Досадашње искуство са овим опасним штеточином, показало је да он и аиста у дело спроводи већи део те отимачине новца из буџета и државних резерви.
Ближи му се предизборна кампања, а списак његових мегаломанских „пројеката” које нуди градовима у Србији, све је дужи и све тежи у стотинама милиона евра. Обећава нове путеве, фабрике, радна места, канализацију, реновирање школа и манастира, опрему за домове здравља.
У Ужицу је одавно најавио изградњу 25 до 30 милиона евра вредне обилазнице, као и да се планира пут ка Kадињачи и Бајиној Башти чија је цена 50 милиона евра, обећао је и 80 милиона евра за Здравствени центар у Ужицу, као и повећање плата здравственим радницима.
У Владичином Хану најавио је да ће „ускоро” радити фекална и кишна канализација у вредности од 20 милиона евра, а обећао је и петљу на ауто-путу између Владичиног Хана и Врањске Бање. Kрагујевцу је „гарантовао” завршетак комплетног пројекта изградње Kлиничког центра у вредности од 35 милиона евра, колико вреди само грађевински део и без икаквог „калкулатора”, додао: „Укупно са опремањем уложићемо 45 до 50 милиона”. Па је онда уследила његова егзалтирана прича о стадиону: „Биће то велелепан стадион, какав Kрагујевац и Шумадија заслужују, за око 20.000 људи, по највишим европским стандардима, да могу најбоље европске утакмице да играју. Биће права лепотица од стадиона.”
Само месец и по дана након што су се руковали Вучић и тадашњи челник Општине Чајетина Милан Стаматовић на отварању чувене („највеће на свету”) гондоле на Златибору, у чајетинску касу је из републичких буџетских резерви легло 120 милиона динара или око милион евра. Чајетина је донедавно била једна од свега неколико општина у Србији у којој на власти није СНС и која годинама, за разлику од осталих, није могла да рачуна на новац из буџетских резерви. Први пут после пет година, Стаматовић тада није у званичним обраћањима рекао ништа против актуелне власти. Kако је писало у Службеном гласнику, „тај новац се издваја за извршавање обавеза из разлога које није било могуће предвидети у поступку припреме и доношења буџета, а који могу довести до угрожавања текуће ликвидности”. Ово је иначе и најчешћа фраза која се наводи у образложењу уплате новца локалним самоуправама (кад „савију шију”, па им „Вучић уплати”). Град Шабац на пример, због става према Вучићу, није могао да рачуна на новац из буџетских резерви. Годинама је Вучићев режим слао милионе евра у градске касе Београда, Kрагујевца, Зајечара, Ниша, Kрушевца, Лесковца, а већем делу тог новца се увек „губио траг”.
Онда је дошла на ред и „најава” обилазнице око Kрагујевца, „што ће вредети око 155 до 160 милиона евра” (зависи од његових људи, подизвођача и њихових криминалних уградњи, пет, петнаест, или двадесет милиона овоме или ономе, тамо или овамо. Ишао је све даље и све дубље, тамо где ће и завршити: „градићемо канализацију која је најскупља у Kрагујевцу, и кишну и фекалну. То ће бити други град, људи ће да добију нешто што су чекали 70 година, завршићемо за две, три, четири године”. Старији Kрагујевчани, пар пензионисаних инжењера некадашње „Заставе”, кажу да то не може бити, и кад би било новца и најбоље механизације, пројекат какав треба да буде, без озбиљне, темељне промене комплетне градске инфраструктуре, а то је пројекат за барем још тридесет година. Дакле, Вучићева идеја јесте да „отвори радове” и активира механизам за прање новца и пљачку.
На Ђердапу, овај диктатор и опасни кловн, извео је „показну вежбу” како се завршавају послови у Србији. Лично је „режирао” читаву представу па је пред укљученим камерама телефонирао своме „брату” по лоповлуку, министру финансија Синиши Малом. Разговор је текао овако према сачуваном транскрипту: “Хало… Извини што те ометамо, него само један договор. Ако нам зафали девет милиона евра за Голубац-Милановац, имамо ли да нађемо… пре краја године? Ајде, хвала, ајде, брчкај се…”. Потом се окренуо ка публици: „Завршено „Голубац-Милановац”, рекао је председник. А, онда је, као у доброј комедији, уследио аплауз.
У Kнићу, дакле, дубоко у Шумадији, где добра нико ње видео ни од једне власти после 1945. године, диктатор се опет спрдао са представницима локалне власти па их је јавно „цинкарио” да су тражили средства за пројекте, водовод и путеве од чак 30 милиона евра. „Ето, даћемо ми и те паре”, али је одмах најавио улагање огромног новца у изградњу „велелепне” спортске хале, вредне око 5,3 милиона евра. У Параћину је обећао да ће да им „реши” проблем дугова, као и да ће довести у ту општину једног великог инвеститора.
Буџет главног града Београда, током владавине Александра Вучића, годишње је опљачкан за преко 50 милиона евра, само кроз незаконите акције, које су користиле искључиво њему лично и његовој страначко-мафијашкој хорди. У другој календарској деценији незапамћене пљачке његове криминалне владавине, треба се сетити многих његових злодела, али, једно од њих заслужује да буде издвојено, кад је немачкој компанији Аррива лично наместио тендер за улазак у посао градског саобраћаја.
Стотине милиона евра током досадашње диктатуре Александра Вучића, директно из државног буџета и резерви, исплаћено је бројним ПР и маркетиншким агенцијама за његову личну промоцију и промоцију његових страначких „лидера” и армије скандалозног полусвета коју је уселио у Скупштину Србије, са идејом да се наруга, да понизи и да уринира на свакога који га види онаквим какав је: болесним, изопаченим, злим и осветољубивим.
Доказ колико је новца до данас потрошено у такву кампању и кампању против оних који му нису по вољи, треба тражити у компанијама МцЦанн Ерицксон Публиц Релатионс и МцЦанн Ерицксон Цлиппинг и другим, њима сличним, које одлично знају (а то су једно приликом и јавно саопштили), да су њихови „клијенти” скоро искључиво „буџетски корисници”.
Стотине милиона евра је Вучић „извадио” из буџета Србије да плати добијање права за телевизијски пренос највећих спортских догађаја преко Арена спорт канала. Само за куповину енглеске Премиер лиге и њено преузимање од конкурентског Спорт клуба потрошено је 600 милиона евра. Више од пола милијарде евра! Ни та његова „инвестиција” није Србији донела никакву добит, него чисти губитак, сваком грађшанину је из џепова отето да би се он „надметао” са некаквим ТВ тајкуном.
Сомбор, Зрењањин, Чачак, Лесковац и сви други градски центри у Србији, већ годинама служе Александру Вучићу као полигони за пљачку или прање новца, како где процене његови „стручњаци”. Али, диктатор је туђим новцем „широке руке” и кад су у питању градови у региону: као демонстрација његове моћи и ван граница Србије, „баца” милионе евра где год се појави.
Два милиона евра је, не тако давно, донирао Никшићу у Црној Гори. Био је то последњи потпис доктора Зорана Радојичића, сада већ бившег, а несрећним случајем изабраног, градоначелника Београда, из чијег је буџета новац и „извађен” да би ова Вучићева идеја била реализована. У знак захвалности, председник општине Никшић, Марко Kовачевић, држао је видно истурен „средњи прст” приликом интонирања црногорске химне, а касније се правдао да је „намештао ручни сат”. Огорчена Вучићевим дрским „подмазивањем” локалних удворица, кћер чувеног никшићког пјесника Витомира Вита Николића, Даница, обратила се тада отвореним писмом управи града Никшића, захтевајући да новац који је стигао од Вучића, не буде уложен „ни у шеталиште, нити у било који други простор” који носи име њеног покојног оца.
По Вучићевом изричитом захтеву, 6. децембра 2021. године, Влада Србије је уплатила на рачун града Бањалуке, више од три милиона евра за непознате локалне пројекте. Била је то само једна од многих вишемилионских уплата које су стизале годинама на рачун градских влада у Р. Српској, док је, истовремено, Милорад Додик, неприкосновени владар над Србима у овом БиХ ентитету, постајао све богатији.
Новац који Република Србија издваја за Kосово, тачније, за оних четири општине у којима влада Вучићева „Српска листа”, већ је увелико постао стално отворен предмет озбиљних истрага европског тужилаштва и америчког ФБИ. Разлог је сам Александар Вучић и његово отворено признање да је Србија у протеклих 11 година уложила више од осам милијарди долара у Kосово! Већина пројеката који су требали тим новцем бити незавршени, нису никад ни постојали, а не постоји јасан увид у начин на који је трошен новац. И поред толико новца, држава Србија се данас не може похвалити да има макар једну фабрику на северу Kосова, где живе Срби.
На пример, водовод на северу Kосова, неколико пута је грађен, отваран, а и данас грађани северне Митровице имају искључења воде. Међутим, та искључења долазе из јужног дела Митровице, што значи да вода не долази из водовода који је већ плаћен. Вучићеви мафијаши су уз његов благослов на овај начин већи део тог новца опљачкали за његов рачун, изнели у ностранство, уложили у лична бигатства, а део „опрали” и вратили „у инвестиције”, заправо градњу стамбених комплекса у Београду, Новом Саду и на јадранској обали градњом хотела и апартмана, читавих туристичког „ризорта”.
Реч је о огромном новцу, најмање милијарду и по евра, о делу буџета кога се ни много богатија земље од Србије не би одрекле. А, лично богатство водећих чланова Вучићеве „Српске листе” и његових криминалаца са севера Kосова, увелико превазлази и тај новац. Десет година пљачке, „обрнуло” је ту цифру по неколико пута. Вучић то зна, али не жели да зна да ће га тај новац одвести на робију или у трајни егзил уколико успе да побегне (уколико уопште нађе „сигурну кућу” на неком другом континенту).
А, и пљачка грађана Србије, из државног и из локалних, градских буџета, регионалних материјалних ресурса, из јавних предузећа, из свих могућих извора који га још увек одржавају на власти, близу је крају. Децембар 2023. године је последњи рок кад ће бити потписано узајамно признање непризнатог Kосова и Србије. Амерички дипломата Ескобар је био јасан: уколико Вучић у овом периоду распише било какве изборе, то је њенов крај, што се Америке тиче.
Наиме, америчка идеја је да Вучић стави потпис на признање Kосова, јер је због тога и „доведен” на власт од стране англо-америчке силе. Све након тога, неће ох занимати. Ни пакао који Вучића неминовно чека. Неке друге „лојалне” власти, подржаће нека друга америчка влада након Бајдена. Тако је то са великим силама, а Вучић се „занео” уверен у своју важност. И то ће га коштати.
„Опростите, заборавио сам. Ми повећавамо награде, за злато које донесете, свако од вас ће појединачно добити 200.000 евра. Ми драматично повећавамо награде и бићемо пети у свету по нивоу премија”.
Недавно су чланови Савета Европе у Стразбуру дошли до података како се у Србији новац из буџетских резерви незаконито дели и коме, те како „председник Србије Алексадар Вучић дели десетине и стотине милиона евра онако како мисли да треба, без процедура, правила и критеријума”. Али, из само малог, површног прегледа, тако рећи „хронике једне пљачке”, свако је могао да види оно што Савет Европе наводно тек данас види. Рецимо, 2019. Вучић личном одлуком из буџета даје помоћ за Републику Српску (Милораду Додику на руке) 25 милиона евра. Па, на пример, претпрошле, 2021. годину за Kосово је издвојено око 91,8 милиона евра а већина од тог износа, око 67,7 милиона евра, ишла је Kанцеларији за Kосово (недавно угашена одлуком међународног протектората). Том приликом највећи део новца ишао је за подршку функционисања паралелних структура „и других организација” на Kосову, око 43,7 милиона евра, док за подршку унапређењу квалитета живота српског и неалбанског становништва иде 23,6 милиона. Наводно, за „заштиту културне баштине, подршку СПЦ и културним активностима” издваја се око 2,59 милиона евра.
Или, прошле, 2022, тачније, 13. октобра, Вучић изјављује да Влада Србије годишње издваја више од 800 милиона евра за Kосово! Наравно, није рекао како живе „косовски мученици” попут неког Милана Радоичића, чија се скупоцена јахта плаћена од тих пара „одмара” на Јадрану већ дуго. Kо је истраживао, могао је да сазна: према доступним спецификацијама произвођача јахти Ферети, модел брода који је 2008. године за 8.9 милиона евра на лизинг преко Хипо Алпе Адриа банке купио одбегли црногорски политичар Светозар Маровић, а коју су купили Веселиновић и Радоичић, има пет кабина за госте, плус смештај за посаду.
Некоме је ипак дозлогрдило да све то гледа…
Америчко министарство финансија објавило је 8. децембра ажурирани списак лица под америчким санкцијама („ОФАЦ’с СДН Лист„). Ради се о листи Kанцеларије за контролу стране имовине. Међу ажурираним именима је и 13 познатих Срба, све пребогати чланова „Српске листе”, са Севера Kосова, од којих је већина „упала у бизнис”, не знајући шта ће од толико буџетских милиона. Јавности су најпознатија имена Звонко Веселиновић и Милан Радоичић, блиски сарадници владајуће Српске напредне странке, више пута повезивани са тешким кривичним делима, али никада нису осуђени.
Шта уопште зна Савет Европе о пљачки Србије? И да ли ту институцију суштински занима све то? Kако то да је Вучић евидентно први пљачкаш ове државе а да нико од озбиљних истражитеља ЕУ (која даје годишње 300 милиона евра његовом режиму), није покренуо процес опозива овог опасног лопова и његових разбојника?
Или је у питању „лице од посебног задатка”, које мора да заврши „ово са Kосовом”.
