Чему више Европска унија?

Најбитније питање у предстојећој изборној кампањи мора бити „чему више ЕУ?”. Из одговора на ово питање проистећи ће и све важне остале изборне теме, како геополитичке, тако и економске

Драматични догађаји у свету у последње две године, базирани на ратној тематици, окупирали су пажњу како светске, тако и домаће јавности. Због тога су на неодређено време нестали гласови који су покретали важне домаће теме, заглушио их је прасак граната у Украјини и у Израелу (Гази). Интуитивна интeлигенција нам говори да смо на раскрсници на којој је мудро сачекати – упркос зацртаном „европском путу”. Даљи правац кретања зависиће од исхода ратова – нарочито оног у Украјини – а не од фамозних поглавља о придруживању.

Расписивањем парламентарних избора у Србији на дневни ред се враћају све те затамњене теме, овога пута у покушају осветљавања утицаја који на њих остварује предвидиви исход украјинског рата. Јер износ улога у Украјини се свакодневно подиже, као у партији покера. А када се она заврши ништа више не може бити слично као пре пар година. Капитулација неке од страна у сукобу (или одрживи мир) су још увек веома далеко, али се догађаји развијају у правцу у коме се, ипак, назире победник рата.

Чини се по свему што се догађа на терену – да је ратни победник Русија, одакле следи да нас чекају велике промене у свету, о чему ће бити више говора у даљем тексту. Можда је дошло време док чекамо на судбинској раскрсници да се упитамо: има ли смисла „европки пут”?! Чему више Европска унија?! Наравно, ми немамо ни морално право ни реалну моћ да поставимо питање чему ЕУ „сама по себи”, односно чему ЕУ „као таква” – већ искључиво да се упитамо: који је смисао настојања Србије да постане чланица ЕУ?

„Добра воља” Запада

Подсећања ради: Србија је аплицирала за придруживање Европској унији непосредно после Петооктобарске револуције. Јавност је тада здушно подржала овај државни правац због четири кључна утиска који су формирани после пада Милошевићевог режима. Прво, држава се враћа на историјски колосек са кога је испала због владавине посткомунистичког режима. Друго, наши европски „партнери” ће по принципу „добре воље” управљати нашом судбином – да би заједно решавали наслеђене проблеме као равноправни. Треће, за све наведено добићемо велике паре, које ће нам помоћи да изградимо праведније и поштеније друштво. Из претходног логично следи и четврто: постаћемо „нормална” држава у којој се „лепо живи”. После нешто више од две деценије, време је да закључимо – скоро ништа од тога! Тачно је да се држава вратила на историјски колосек, али је заспала на слепом европском перону. Никаква велика корист и никакав већи углед Србија није добила због процеса приступања ЕУ. Напротив, када се Србија по инерцији није сврставала на страну европске политике – растао је њен међународни углед. Како су напредовале економеије незападних држава – првенствено Русије и Кине – тако су расле њихове инвестиције у Србију. Данас су по кључним параметрима претекли европски удео, како у трговинским тако и у инвестиционим обиму у Србији. Временом ће се разлика у корист незападних држава само повећавати, јер сви параметри говоре у прилог томе.

Како изгледа принцип „добре воље” код наших западних партнера у процесу решавања наслеђених проблема из времена Милошевићеве владавине – најбоље је на сопственој кожи осетио благопочивши премијер Зоран Ђинђић. Као неко ко је здушно подржавао сврставање Србије (СР Југославије) у западни блок, поверовао је да је свргавањем Слободана Милошевића са власти проблем решен. На његово велико изненађење, после почетне еуфорије због „победе демократије” у држави, увидео је да по свим кључним проблемима Колективни Запад има исти третман према његовој влади као према претходној. Чак и оштрији, обзиром да је владало уверење како је тадашњи премијер Ђинђић „западни играч”, у кога је доста инвестирано. У многим наступима премијер Ђинђић је говорио колико је изненађен притисцима Колективног Запада да Србија призна Косово и Метохију, да се укину многа „дејтонска овлашћења” Републици Српској, да се разједини СР Југославија, да се реконструише претходна аутономија Војводине и сл. Није прошло много времена, када је премијер Ђинђић схватио колико његових министра слуша инструкције из западних амбасада – уместо да слуша премијера Владе у којој седе. Неколико месеци пред смрт, његова политика се приближила Коштуничиној (иако није дошло до помирења на личној основи), када је премијер Ђинђић нагло заокренуо кормило од „сорошевског космополитизма” према „државотворном патриотизму”. У овом наглом покушају промене курса од запада ка истоку, заувек је отпутовао „несташни дечко” српске политике.

Новац који је након Петооктобарске револуције пристизао из ЕУ-фондова имао је много већу номиналну вредност од практичне користи. Преко „министра који слушају инструкције из западних амбасада”, како је пред смрт говорио премијер Ђинђић, одмах су угашене све српске (југословенске) државне банке – иако су имале позитивне билансе! Уместо њих на тржиште су преко ноћи доведене стране банке, које су временом постале више окупационе него развојне за домаћу привреду. Након тога, експресно су започети притисци да наша држава не сме бити власник многих предузећа, јер је такав модел, наводно, економски неодржив. По овој доктрини, српске државне компаније морају прећи у приватно власништво – отуд је овај процес код нас колоквијално назван „приватизација”. Онда су та државна предузећа која су добро радила и која су имала монопол на домаћем тржишту, продата западним фондовима у којима је водећи удео у капиталу био у власништву неких западних држава! Тако постаје јасно зашто се инсистирало на појму „приватизација”, иако је више била реч о новој, овога пута страној, „државизацији”. Све претходно се сматрало страним инвестицијамна у нашу привреду, иако је у озбиљним економским теоријама познато да се под инвестицијама рачунају само „инвестиције на празној пољани” (greenfield), односно када се гради од нуле, уместо да се купују већ постојећа предузећа. Нажалост, оваквих инвестиција је било веома мало.

Новац који је пристизао из ЕУ фондова путем помоћи или донација – имао је скупу друштвену цену по српско друштво. Велика улагања су прослеђена „невладином сектору”, чија је улога била чисто политичке природе, уместо корективне за неке конкретне проблеме у друштву. Тако смо кроз медије и кроз државне институције добили гомилу кадрова коју су имали моћ да утичу на нашу судбину – а да никада и ни од кога нису бирани (Борка Павићевић, Биљана Ковачевић Вучо, Наташа Кандић, Соња Бисерко). Новац који је уплаћиван у држави буџет условљаван је у великој мери улагањима у промоције маргиналних групација – попут хомосексуалаца – које српском друштву нису биле ни потребне ни сврсисходне. Новац који је дониран „слободним” медијима подразумевао је формирање нове јавне свести о неопходности „европског пута и европских вредности”, на исти догматски и јалов начин као некада када је титоизам форсирао своју политичку религију.

Стокхолмски синдром

После више од две деценије од Петооктобарске револуције, свима постаје јасно да смо сад даље од „нормалне државе”, него што је то било пре овог преврата. Корупција је неупоредиво већа и у последње време мутира у форму отвореног „рекета” државних органа. Западне компаније – предвођене њиховим политичарима као подршком корпорацијама – форсирају корупцију код нас у циљу остварења што већег профита – а увек на штету обичног човека. Западне (читај: америчке) обавештајне службе учествују у сулудом повећању обима светске производње наркотика, да би тако пуниле државне буџете. Овај тренд је нужно погодио и наше друштво, данас живимо у епохи у којој бити продавац дроге није срамота – него друштвена титула која се уважава. За време Милошевићеве владавине нисмо знали ни да постоје организовани и богати нарко-кланови, а после Петооктобарске револуције сазнајемо за постојање низа злогласних кланова попут Земунског, Кавачког, Шкаљарског…

Иако је све претходно написано лако уочљиво, ипак у великом делу наше политичке елите, као и у скоро целокупној јавности, влада догма о неопходности „европског пута”. Када је Србија кренула путем евроинтеграција – чинило се да не постоји други избор. Страх од нове изолације – стечен као условни рефлекс под утицајем санкција из 1990-их – скрајнуо је могућност избора опције политичке неутралности. Тако је рођена идеологија „евроцентризма” – која се базира на аксиому да је европска цивилизација једини, централни и неупитни избор.

Када се пре непуна три месеца проширио БРИКС новим јаким државама, и када је објављено да су многе друге озбиљне државе аплицирале за пријем у чланство – стидљиво и на „мала врата” се отворила дебата у нашој јавности о евентуалној могућности да Србија коригује сопствени избор. Одмах се у име Владе Србије огласио потпредседник Ивица Дачић, који је уз сва уважавња аргументације о великој перспективи БРИКС-а, подвукао да Србија мора чврсто остати на европском путу. У исто време када се наше државно руководство (наравно, као и целокупна проевропска опозиција) заклињу на верност „евроцентризму”, догађају се нови – овога пута брутални – притисци и уцене на Србију по многим виталним националним и државним питањима. Да ли је, можда, реч о „Стокхолском синдрому”, у коме се жртва све више зближава за џелатом како расте тортура над њом?!

О којим новим и бруталним уценама се ради? Сви смо сведоци фамозног „француско-немачког плана”, који уз сва огољења захтева да Србија призна независност сопствене јужне покрајине Косово. И то чак без потписа, у усменом формату, што би се уличним речником назвало „на мајке ми”, и по ко зна који пут када је реч о односу између Србије и Колективног Запада без икаквог утемељења у међународном праву. Две деценије са исте адресе стиже уверавање да су приступање ЕУ и признање Косова „паралени процеси”, дакле – да нису условљени. Међутим, од скора постаје јасно да су нас свесно колективно лагали, пошто данас говоре да је заправо реч о једном процесу.

У исто време, са подједнаком агресивношћу и мржњом, крећу покушаји рушења Републике Српске. Кристијан Шмит – човек који није прошао међународну правну процедру за избор на место Високог представника за БиХ – преузима, искључиво као западни повереник, на себе улогу коју му не припада ни по једном закону. Овај немачки политичар за кога постоје неупитни докази да је подржавао промоцију нацистичког пилота Вернера Молдерса, као и да је полагао венце војницима Вермахта који су били у саставу СС 1. брдске дивизије, као и да је пожелео да постане Оскар Поћорек наших дана. Паралелно с тим, у случају формирања нове владе у Црној Гори, амбасадори западних земаља су изричито захтевали да српски фактор не сме постати део нове власти – иако је реч о изборној (демократској!) вољи народа. Ради се о савременом облику расизма увијеном у политичку амбалажу. Ово су само главни токови нетрпељивости и штете коју у последње време српским националним и државним интересима појачано наноси Колективни Запад, док између њих постоји густа капиларна мрежа утицаја, притисака и претњи. Ипак, Србија је и даље „чврсто на европском путу”?!

Да ли је можда овакво државно опредељење резултат несагледавања перспективе ван ЕУ, на некој другој страни? Можда је – када и поред сазнања да нам Колективни Запад перманентно наноси само штету – страх од нове изолације јачи од разума? Да ли наша елита стварно верује да ће униполарни свет опстати, у коме ће Колективни запад и даље бити једини арбитар свих ствари? Можда би нам из наше перспективе било тешко да одговоримо на постављена питања, да са самог Запада – од стране њихове слободне интелигенције – не стиже потврда да смо већ загазили у мултиполарну еру, у којој ће утицај западне цивилизације латентно слабити. И тамо се слободан свет ужасава „сорошевске” културе и тамо се слободан свет дистанцира од „НАТО вредности”. Запад почиње да губи прокси-ратове (Авганистан, Сирија, Нигер), а пошто је војна моћ у темељу њиховог самопоуздања – језик којим су некада грмели постаје немушт. Континетни на којима су западњаци вршили геноциде и пљачке – попут Јужне Америке и Африке – постају ослобођени страха од Колективног запада и свесни сопствене улоге. Не треба бити Хегел да бисте схватили да се постојећа глобална архитектура руши и да се ствара нова.

Колико исход рата у Украјини утиче на постојеће стање? Опет наилазимо на медијски оксиморон: иако сав обичан свет види да се у Украјини ломе копља читавог света – западна политичка елита се понаша као да је реч о регионалном сукобу, чији исход неће много утицати на планетарну конфигурацију. Да се подсетимо шта је све политичка елита Колективног Запада предвиђала на почетку сукоба у Украјини, након увођења рестриктивних санкција Русији:

1. Да ће рубља изгубити сваку вредност и да ће се финансијско тржиште у Русији распасти због увођења свих врсти банкарских санкција.
2. Да ће производња у Русији и њена трговина скоро замрети због санкција и забране међународног промета.
3. Да ће због истих разлога Русија остати без значајних средстава у буџету, јер више неће бити у ситуацији да продаје енергенте и сировине.
4. Да ће под притиском Колективног Запада и његове снаге скоро читав свет изоловати Русију.
5. Да ће се због повлачења свих западних компанија из Русије изгубити многа радна места, због чега ће незапосленост постати рекордна.
6. Да ће кренути огромна унутрашња дестабилизација у Русији – подстакнута сиромаштвом и осећајем изолације – која ће подстаћи побуне, немире и сукобе који ће можда угрозити и сам опстанак власти.
7. Таква изнутра разједињена и осиромашена Русија неће бити у стању да ефикасно води рат у Украјини, јер ће демотивисана војска масовно дезертирати.
8. Украјина ће војним путем, уз помоћ западног оружја и пара, повратити све територије – укључујући и Крим – након чега ће Русија дуготрајно остати „на коленима”.

Део западне политичке елите је, такође, ишао толико далеко да је предвиђао цепање Русије на више држава и кренуо је да црта мапе унутрашње поделе. После само две године – можемо са сигурношћу да закључимо: ништа од претходног се није догодило! Напротив, догодило се супротно: Колективни Запад свакодневно слаби – а Русија јача на свим пољима. И даље нико од западних званичника не говори о могућности руске победе у рату, а још мање о последицама таквог ратног исхода. Понекад, тек понекад, чујемо речи о „застоју украјинске контраофанзиве” (еуфемизам за „пропаст”), као и о могућим преговорима – уз уважавање постојећег стања на терену. И то са позиција силе, као да су у ситуацији да Русији диктирају услове, и као да Русија једва чека њихов благослов за отпочињање мировних разговора.

У реалном свету, ствари стоје посве другачије. У случају да Русија настави са својом офанзивом освајања нових територија (како се сада чини изгледним) – сигурно је да ће само она држати у руци „кључеве ванредног стања”, производ моћи који је некада дефинисао Карл Шмит. Односно, да ће Русија самовољно одлучивати о рату и миру, уз све услове које ће бити у стању да постави. И велика је заблуда да ће Русија веровати у договор са Колективним Западом – јер после огољених западних превара на споразумима Минск 1 и Минск 2, нема више аргумената у прилог уверењу о могућности споразума са Колективним Западом, који не би био нова „шибицарска” обмана. Али нису ово једине, нити су највеће заблуде Колективног Запада, када се ради у актуелним односима са Русијом. Иако нико од западних званичника (осим Виктора Орбана) не жели да сагледа светско-историјски значај рата у Украјини, постаје свима јасно да ће исход овог сукоба дугорочно и темељно изменити међудржавне односе на читавој планети. Ништа више неће бити исто као пре украјинског рата, и што рат буде дуже трајао – толико ће и промене бити значајније. Ако Колективни Запад буде поражен на украјинском бојном пољу – онда ће за њих цена тога пораза бити веома скупа.

Наставак дедоларизације и даља инфлација, прескупи и нередовни енергенти, неконтролисан прилив миграната, грађанско-цивилизацијски сукоби у многим западним државама, даља цензура и медијска неслобода, осетан пад животног стандарда, губитак пост-колонијалних поседа, даље срозавање западног угледа и западне идеје по свету, повећање страхова и несигурности, опасност од губитака следећег рата… Ово су само неке од предвидивих последица које чекају Колективни Запад у случају губитка у украјинском рату. Наравно да би са супротне стране, у случају њеног пораза, Русију чекала још гора судбина. Већ смо упроредили рат у Украјини са великом „партијом покера” у којој се улози непрестано подижу. Запад непрестано гомила улог на већ огромној камари, не би ли тако пред целим светом одложио спознају ко је у руци држао јаке штихове, а ко је блефирао. Али време одлуке се приближава, након тога неко ће подићи сав улог са стола, а неко ће отићи кући „го као пиштољ”. Да ли је Колективни Запад спреман да изгуби ову партију?

У међувремену, док траје ова светска партија покера, западне државе ће покушавати да пронађу кохезиони фактор опстанка. За сада ће једина обједињујућа емоција међу њима бити слепа мржња према Русији – према којој ће отварати приступне процесе за нове чланице: Грузију, Украјину и Молдавију. За старе чланице важиће принцип чопора у коме најслабије звери морају највише да лају, у намери да се додворе вођама. Неславни примери Литваније, Естоније и Летоније које рехабилитују нацизам показују нам колико је мржња конституивнији део човековог бића од здравог разума. У такву Европску унију наши политичари, попут Доманићевог Вође, жуде да нас поведу – у заједницу ембрионално супротну од нашег унутрашњег бића.

Зато прво и најбитније питање у предстојећој изборној кампањи мора бити „чему више ЕУ?”. Из одговора на ово питање проистећи ће и све важне остале изборне теме, како геополитичке, тако и економске. Ако забијемо главу у песак пред овом истином и ако наставимо да посматрамо „европски пут” као неприкосновену догму – постоји велика опасност да нас тежина ове догматске политике потопи. Да смо некада као народ на време смогли снаге да се упитамо куда нас воде догме „нескретања са Титовог пута” и „братства и јединства” – сигурно је да би боље пливали кроз новију историју. У противном, опет ћемо прекасно оплакивати нашу несрећну судбину ламентирајући над умрлом европском идејом, као што смо некада лили крокодилске сузе повијени у километарским редовима над Брозовим ковчегом.