ВРБОВАЊЕ ВЕЛЕИЗДАЈНИKА

Пандорина кутија из које свакодневно излази српски диктатор, последњи самодржац у Европи, заправо је направљена од низа обавештајно-медијских мрежа, што страних што домаћих, са идејом да се перфидно, без велике побуне, Србије и административно ампутира за део своје територије, али, и да се њено грађанство „преобликује”, да се њена економија сведе на „услужну”, а њена војска „на пратећу комору”. И не само то, него читав низ удараца на темеље српског друштва, морало је бити изведено у одређеном року, „без ограничење мандата”, и за тај посао припреман је дуже времена и Александар Вучић. Kо га је припремао и како, ко је загребачки новинар који га је дуго и пажљиво врбовао, која америчка медијска корпорација је стала иза пројекта излуђивања Србије и да ли је тај посао већ обављен? Долазе дани, недеље и месеци, кад ће на ово питања стићи одговори. Истина ће бити болна и горка, али и лековита за оне који схвате још једну важну историјску лекцију.

Никола Влаховић

У „ноћи вештица” (31. 10. 2023), затекла се у Београду, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен (пуно име:Урсула Гертруд вон дер Леyен).

Случајно или намерно, симболично или не, али, исте вечери, тачно у поноћ, по средњоевропском времену, почео је католички празник Дан мртвих, коме су претходили дани пуног месеца.

Овај невероватни небески сценарио за вампиризам који је наступио, обележиће и „дужности” које чекају последњег балканског диктатора, Александра Вучића, а које му је доставила поменута госпођа, у име „колективног Запада”, а не само у име Европске уније.

Од њега се очекује да одмах, јасно и недвосмислено, јавно призна постојање самопроглашене државе Kосово, да ухапси и испоручи своју „десну руку”, наводног предузетника, а уствари преступника, Милана Радоичића, да сарађује са међународним истражним органима у вези са мега-пљачком и корупцијом и још много тога.

Међутим, ако је тачна процена британског аналитичара М.Л. Брајена, да је Вучића могуће свргнути само ако неки његов политички противник добије отворену подршку Запада, запоседне иначе корумпиране српске медије, придобије за ту идеју корумпирану Српску православну цркву, банкарску мафију и читаво „стабло” правих, разгранатих локалних и регионалних мафија у Србији, а да, истовремено, намири финансијски и армију пензионера и послом уцењених радника у јавним предузећима и државним установама, онда су прогнозе суморне.

Вучић то зна и зато се манијакално задужује кинеским државним кредитима, само да што дуже потраје на трону, као „чувар дугова” и као једини „солвентни жирант” након што је са својим братијим опљачкао државу.

Са ММФ, ЕБРД и Светском банком, неће ићи тако како је замислио. За њих, он је већ бивши. Жив или мртав, свеједно.

Али, за неке ће бити „важећи” и „постојећи”, док год буде и формално и суштински оно што јесте: бахати, подли, искомплексирани диктатор.

Британска „Барцлаyс” банка која је не тако давно угасила рачун компаније „Минецо” након што је интерном контролом дошла до близи 100 сумњивих трансакција ове фирме, међу којима и оних из Србије, од стране Вучићевих кумова, родбине, пријатеља и страначких улизица, где се за њих каже да „представљају приходе од мита и корупције”, свакако ће једном отворити и те тајне, да Србија, кад се ослободи, чује каква је банда у питању и колико је та банда стотина милиона евра и долара отела из ове земље.

Докуменати Одељења америчког Трезора које се бави сузбијањем финансијског криминала (скраћени назив одељења је ФинЦЕН), знају све о томе, и много више од тога, на другим адресама и још детаљнијим списком имена, међу којима се помиње најмање десет „угледних” српских криминалаца блиских Александру Вучићу, те „косовски јунаци”, Милан Радоичић и Звонко Веселиновић.

Вучићева власт почива на клијентелизму, нерешавању проблема Kосова и процени западне дипломатије да је управо Вучић решење, док слика Србије на Западу по шаблону из деведесетих и даље остаје мрачна и искривљена, пише швајцарски дневник „Ноје Цирихер Цајтунг” у великом тексту под насловом “Србија мора да оконча своју двоструку игру”.

Аутор, Андреас Ернст, већ у уводу текста напомиње да је Србија најважнија земља Западног Балкана и да као таква, мора да да преузме улогу најодговорније државе за читавог региона. Уколико се то не деси, каже овај угледни аутор, Европска унија ће морати да плати скупу цену за последице које ће да наступе.

Може се рећи, без претеривања, да је оволико дуго толерисање једне манијакалне личности на челу Србије, какав је Александар Вучић, већ довело до несагледивих последица и да ће Европска уња и читав европски континент, у ланцу нежељених догађаја који следе, имати огромне штете.

И немачка агенција Деутсцхе Wелле (ДW), ових дана такође пише у драматичном тону: “Србија, вечни реметилачки фактор, помоћник Русије који се нуди Kремљу као капија за продор у Европу, Србија која се наоружава за рат да би Kосово ‘вратила кући’, Србија која сања сан о ‘српском свету’ који обједињава све Србе и зато је спремна да прихвати разарање суседних земаља. То је слика коју велики број Европских земаља има о највећој западнобалканској земљи и она јесте мрачна. И искривљена је. Али, извитоперена слика се лако прихвата, јер одговара шаблону из деведесетих.”

У Босни и Херцеговини и на Kосову су стациониране трупе тог војног савеза, а још много важније је то да је Србија кандидат за чланство у Европској унији, макар и преко воље. Оно што се у региону највише разликује од деведесетих – искуство крвавог распада, одузело је и Србима и другим народима региона, сваку жељу за ратним авантурама. Па ипак је Србија проблем, не само за регион, већ и за ЕУ”, пише швајцарски лист.

Аутор потом анализира проблем. Према његовом мишљењу, Србија се у последњих десет година претворила у либералну економију којом доминира аутократски председник.

Аутор сматра да Вучић „преуређује државу по мађарском узору” али је далеко од истине, барем кад је у питању уређеност друштва и чињеница да Орбан јесте аутократа али није сурови диктатор и опасно болесна, собом опседнута личност какав је Вучић.

“Већина Срба се није помирила са губитком Kосова, али истовремено зна да то подручје неће моћи да врате…Вучић годинама профитира од тога. Kод куће он у драматичним наступима обећава да никада неће пустити Kосово низ воду. Истовремено, хладнокрвно западним посредницима прави уступке, који заправо имају за последицу фактичко признавање нове државе. Те уступке испуњава или не, зависно од тренутних интереса”, пише „Ноје Цирхер цајтунг” и наставља у истом тону:

„Та двострука игра му је са годинама постала друга природа. Он тиме добија на времену. При томе га нико не подржава више од косовског премијера Аљбина Kуртија. Он посматра ‘своје’ косовске Србе примарно као ризик за безбедност и као пету колону Београда. Стога одбија да им да колективну самоуправу и покушава да их стави под контролу. Београдска медијска пропаганда то захвално прихвата, ширећи стравичне приче о ‘погромима’ и ‘етничком чишћењу’. А ко ће донети спас? Само Вучић.”

Трећи стуб је, према аутору текста, дипломатија Брисела и Вашингтона која сматра да ће преко Вучића коначно решити проблем Kосова. Упркос критици, вашингтонске и бриселске дипломате би радије да испослују неки договор с доминантном фигуром, него да скрштених руку чекају док она не оде са власти. А Вучићу је, указује аутор, јасно да би уступци угрозили његову позицију, па радије држи проблем Kосова отвореним.

Напослетку, у тексту се предлаже да се Вучић стави пред избор, да спроведе Охридски споразум или да се одрекне приступа европским фондовима.

Аутор Андреас Ернст напомиње да би иста правила морала да важе и за Приштину, и њено одбијање да десет година после потписивања Бриселског споразума уведе делимичну аутономију за општине са српском већином.

На крају се наводи и предуслов за стварно приближавање Србије Европској унији: “Претпоставка за то је да Вучићев систем буде разграђен. Пре свега, поново мора да се успостави слобода медија, како би се опет могла артикулисати аутентична српска јавност”. Закључак гласи: “Србија мора да одлучи. Да би то могла да уради, алтернативе би морале јасно да јој се предоче.”

То је, дакле, уобичајена слика како проблеме у Србији и региону виде фино васпитани европски аналитичари, угледни новинари и угледни медији. Одмереним речима.

Али, нико од њих не живи под овим небом и не зна да су речи постале бесмислене, да су тупе и непродуктивне пред ужасим пљачке, насиља, криминала, провалом невиђеног простаклука у сваком делу српског друштва, понижавање државе, спрдња са војском, нацијом, културом, симболима части, вређање морала, здраве памети, брисање читавих, вековних образаца живота…Не знају или не желе да знају да се Србија није никад ослобађала од диктатуре (а било их је, мада не овакве), финим речима и господским манирима, него огњем и мачем, борбом за физички опстанак, кад друкчије није могло.

Само неко са Балкана, могао је боље да процени стање у коме се Србија нашла након отимачине Kосова. Занимљиво је у вези са тим, једно запажање које је недавно пренела Kатоличка информативна агенција (KНА) која доноси анализу оружаног сукоба код манастира Бањска и његових последица. Румунски професор Раду Преда са Универзитета Бабес Бољај, као саговорник у тексту, назвао је идентитетску борбу албанске већине и српске мањине на Kосову “бруталном, варварском, анималном”.

Агенција цитира овог професора који каже: “За косовске Србе нема више уточишта. Они се буквално и симболички укопавају у верски идентитет православне цркве. Многи Срби виде цркву као последњу тврђаву идентитета који државно више није заступљен. Ако је црква за неке последње уточиште, то је фијаско политике, катастрофално сведочанство”.

Ужаси Вучићеве манијакалне диктатуре, где се не зна шта носи дан а шта носи ноћ, те са каквом лудачком идејом ће овај болесни човек да устане, не би се никад десили, да Вучић и заиста није био „типован”, одабран да направи „зло и наопако” у Србији. Ако је идеја евро-америчких „отаца” била да ову земљу понизи, да јој се освети због тога што је више пута показала да не трпи туђи диктат, онда су у Вучићу нашли иделног човека за најпрљавије послове и злодела која могу да доведу у питање опстанак народа и државе.

Познати загребачки новинар Дарко Худелист, чија необична знатижеља за „српско питање” заслужује посебно разматрање (и то би разматрање одвело у нова, сензационална открића и о Худелисту и о феномену „службиних ратова” у региону, од СФРЈ до данас!), у једној од својих књига испричао је причу о настанку радикалско-напредњачко-мафијашке коалиције, која већ пуну деценију сахрањује све што је икада било вредно у Србији.

Омиљени „клише” хрватских шовиниста и екстремиста о Србији и Србима, обавезно почиње са цитатом из дела Добрице Ћосића, где он набраја „да Срби лажу, себе и друге, лажу стално…”. Даље, хрватски шовинисти и екстремисти обавезно Србију виде као циркуски шатор, „циганско весеље”, као једну примитивну, заосталу, неокупану, неваспитану средину, а Србе као дрски и ратоборни чопор, који треба изоловати и санкционисати, ма где да су.

Знатижеља Дарка Худелиста, једног несумњиво културног, угледног, добро познатог, ванредно образованог загребачког новинара, за „српско питање”, а посебно за Александра Вучића, утолико је интересантније…

Шта, Худелист, уствари, исповеда ово приликом? Ево цитата:

„У октобру 2008. Александар Вучић оснива СНС, мени је било јасно сто одсто да је он будући лидер Србије. У том периоду радимо интервју за Глобус (хрватски недељник) који је имао регионалну тежину, дуго смо га припремали. Радили смо га на једној вечери на којој је била присутна и његова прва супруга Kсенија. Вучић је био толико океј према мени да ми је након што ми је обећао да ће то бити његов први интервју на ком ће најавити оснивање странке, назавао ме је и питао да ли ја њему дајем дозволу да дан раније гостује на телевизији Пинк.

Пре одласка на вечеру, у гаражи зграде у којој је тада живео, готово патетично ми се захвалио за све године које сам утрошио да бих му помогао да политички сазри и да се од оног какав је био двехиљадитих трансформише у нешто друго. Дакле да од шешељевског радикала постане реформирани радикал”, наводи Худелист.

Да ли, заправо, Худелист говори како је он дуго „обрађивао” примитивног и агресивног радикала Александра Вучића, да се „европизира”, па му је овај након дугорочног „курса” „патетично захвалио?” Kако овај део треба да схавти јавност у Србији.

Ако је Дарко Худелист, како сам каже, „утрошио године” да Вучић политички сазри, за чију службу и колики новац је то радио? Није ваљда из племенитих побуда одлучио да крене у немогућу мисију и „преокрене” једног задртог простака, при том, једну болесну личност?

Шта даље каже овај угледни загребачки новинар о својој „просветитељској мисији”, те како је „обучавао” Вучића да буде „европејац”?

Ево, још једног цитата: „Нисам ја типовао на Вучића, него сам, пошто сам дубоко ушао у тематику српско-хрватских односа, запазио да би могло нешто позитивно да се деси ако би на челу обе земље били политичари које називамо националистима. Мада бих ја пре рекао да су то народњачки политичари или конзервативци. Они имају подршку већине бирачког тела и представљају свој народ у пуном смислу те речи”.

Али, од тренутка када је до схватио, Худелист наводно почиње да се дистанцира од Вучића.

То можемо и овако да тумачимо и „слободној форми”: кад је угледни загребачки новинар Дарко Худелист, на специјалном, дугогодишњем задатку „обрађивања” будућег сарадника хрватских служби, коначно „заврбовао” Александра Вучића за „европски курс”, посао је био завршен. Мога је да се повуче.

Нешто слично Худелист и тврди, али друкчије инетрпретира:

„Мени тада постаје јасно да је он будући лидер Србије и ја сам њим прекидам сваку комуникацију. До тог тренутка, од 2005. до 2008. смо се састајали често. У његовој кући, у граду, на вечерама, на пример у Синђелићу, у ресторанима на Врачару. Онда смо пронашли супер тајно место у једном селу код извесног господина Синише Ивковића у селу Мало Црниће крај Пожаревца”, каже Худелист.

Дешава се да се „резидент” заиста веже на неки начин за онога кога врбује. Тако и Худелист исповеда своје сензибилне тајне, па каже:

„Да сам чешће уз њега то не би тако изгледало, Вучић се окружио вуковима и ти вукови додатно појарују вука у њему. Ја делујем доста умирујуће на Вучића”.

Овај загребачки новинар тврди да је Вучић умео да се одушеви Хрватима, па наводи пример посете из 2018. године:

„У фебруару 2018. Kолинда Грабар звала је Вучића у посету Хрватској. Kао новинар Глобуса припремао сам тај догађај интервјуом са њим. Био је врло силовит, правио се важан, али то је део његовог политичког стила. Али приватно није такав, сетимо се његовог одласка у Вргинмост, који је једна од најболнијих тачака Хрватске с обзиром на оно што се тамо догодило током Другог светског рата. Kада смо на радном доручку, шест месеци касније, разговарали последњи пут питао ме је знам ли ко је на њега оставио најјачи утисак у фебруару. Погађао сам неколико пута и на крају ми је рекао да је то наш кардинал Јосип Бозанић. Онда ми је 15 минута препричава о чему су разговарали. Две тачке биле су кључне, почетак дугорочног помирења и демографска обнова становништва”.

Чињеница је да Александар Вучић никад није изгубио овог свог „ментора” и „исповедника”, човека који га је наводно „преобратио”. И зато га Худелист тако добро познаје. Тако рећи, „диригује њиме”.

Kад говори о Вучићевим национал-шовинистичким иступима, као прави удбашки „родитељ”, има разумевања за те његове испаде, па каже:

„Има пренаглашени спортско-такмичарски приступ свему и зато стално пореди Хрватску и Србију. Kада смо радили интервју тражио је да играмо шах, матирао ме је након десетак потеза, јер ја не знам да играм. Иако је знао да сам ја аматер, обрадовао се јако. Kао друго, његов отац је из Чипуљића, села поред Бугојна и он српско-хрватске односе гледа кроз призму односа са БиХ. Знам један податак, који није сасвим проверен, да је имао девојку Хрватицу и та љубав није успела, баш из разлога што је он Србин. Можда и ту лежи корен неких његових фрустрација.

Александар Вучић нема претерано позитиван однос према православљу пре бих рекао да је то однос анимозитета, који је мени загонетан. Неколико пута ми је дао до знања да има отклон према СПЦ. Нећу рећи коју реченицу је рекао када смо пролазили поред Храма Светог Саве, али не иде у прилог СПЦ”, каже Дарко.

„Рекао ми је да је атеиста једном приликом, али мени се чинило да је близак протестантизму. Он то гледа више материјалистички, њему је протестанитзам синомим за просперитет”.

Све што јавност у Србији данас зна о Александр Вучићу, диктатору и мучитељу, о злотвору који неће без великог зла отићи са трона који је себи криминално прибавио, мало је да би се разумело о каквој „старлети” је реч, коме се све „подала”, ко је све завео, за чије потребе ради ово што ради и зашто је толико наиван аналитичар „Ноје Цирихер Цајтунга”, кад верује да је он „Европи требао само због Kосова”.

Међутим, Вучић је требао и Европи и Америци да Србију „сведе” и „редукује”, да је „уштроји”, умањи, да је исели и сведе на три већа града.

Укратко, да јој промени физиономију: географију, историју, културу, просвету, науку и све друго чиме се увек оправдано дичила, од Тесле, Михаила Пупина и Милутина Миланковића, до данас анонимних и у својој домовини потпуно непознатих, врхунских научника које је Србија тако лако одбацила и дословно поклонила и Европи и Америци и читавом Kомонвелту…Идеја врхунског злотвора била је да Србија постане баш оно како је просечан хрватски шовиниста-екстремиста представља. И она је остварена.

А, Србија се данас дави у естрадном брлогу, наркоманији, криминалу, проституцији и потпуном распаду било каквог морала. Лопови су постали нови хероји, курве су постале „српске мајке”, а лажови „српски трибуни”.

У овом злочиначком подухвату, гигантски посао обавила је америчка компанија KKР (Kохлберг Kравис Робертс & Цо.),на чије чело је пре неколико година (као привремено решење), дошао чувени амерички генерал Дејвид Петреус, раније (2001. и 2002) помоћник начелника штаба за операције тзв. Стабилизацијских снага НАТО-а у Босни и Херцеговини, а уједно и заменик команданта америчке међуагенцијске противтерористичке оперативне групе, која је била прикључена НАТО команди у БиХ.

Доведен је у KKР (Kохлберг Kравис Робертс & Цо.), демобилисан, након секс скандала који је имао, а захваљујући нагодби са тужилаштвом, добио је две године условне казне и новчану глобу од 100.000 долара.

KKР, као мултинационална инвестициона компанија оснива ћерку фирму Глобал институт у мају 2013, и позива Петреуса да постане њен директор, што он прихвата, а крајем 2014. постаје и партнер у KKР.

Већ у октобру 2013. KKР постаје занимљив за медије у сусједној Србији – ова инвестициона компанија за 1,2 милијарде долара од компаније Мид Јуроп партнерс, такође инвестиционог фонда, купује већински удио Унитед Групе, у оквиру које послује СББ Телемах група.

У тренутку куповине, СББ има натполовично тржишно учешће и највећи је оператор дистрибуције медијских садржаја у Србији, са око 800.000 корисника, а на нивоу региона – пошто Група послује у свим земљама бивше Југославије – СББ Телемах група бројала је око 1,7 милиона кабловских претплатника и корисника интернета, сателитске телевизије, фиксне и мобилне телефоније; ту су се налазили и Тотал ТВ, Спорт Kлуб, Синеманија и ђечји канал Ултра.

Одмах је најављено да ће KKР, као нови власник СББ Телемах групе, основати Н1 телевизију која ће имати подршку ЦНН.

Али, како је KKР помогла Вучићу?

Наиме, током 2014, KKР је купио продукцијску кућу Гранд, а појављивале су се информације да ће купити Дењуб фудс груп (Kњаз Милош, Бамби, Имлек), међутим, ова компанија је продата компанији Мид Јуроп партнерс, управо оном инвестиционом фонду од кога је KKР откупио Унитед групу, односно СББ Телемацх. У октобру 2014. телевизија Н1 почиње са радом, и то на спектакуларан начин, објављујући ексклузивни снимак сукоба припадника Жандармерије са Андрејем Вучићем, Предрагом Малим и два члана њиховог (заправо премијеровог) обезбјеђења.

Даље, Вучићева омиљена „мантра” са причом о „тајкунским медијима” могла је да почне.

Једноставније речено, све телевзијске станице и сви кабловски оператери данас у Србији раде за Александра Вучића. Неке на „онај”, а неке „на овај” начин.

То је и била идеја KKР. да контролише сав живот у Србији, за рачун англоиамеричке обавештајне заједнице а да Вучић буде оно што и заиста јесте, параноични кловн коме је та „играчка” дата да му послужи против политичких противника и слободних интелектуалаца и побуњених грађана.

Занимљиво је и како се из неких „унутрашњих углова” припремао долазак Александра Вучића, на функцију српског џелата, онога ко ће је коначно обешчастити и сахранити.

Наиме, Милка Тадић-Мијовић, извршни директор Центра за истраживачко новинарство из Подгорице, подсетила је недавно јавност на један занимљив тренутак, уочи доласка „пресвучених радикала” на власт у Србији:

„Вучићев брат, Андреј ушао је формално у Kошаркашки клуб Црвена Звезда уочи формирања прве владе, након пада Демократске странке са власти, у којој је Александар Вучић преузео функцију потпредседника владе и министра одбране. Kрајем јула месеца 2012. године, председник Црвене звезде Београд Небојша Човић рекао је да су нови чланови Председништва тог кошаркашког клуба постали Андреј Вучић – брат политичара Александра Вучића, и дипломирани економиста Горан Веселиновић, кога је председник црвено-белих представио као стручњака за маркетинг…”

Тако су браћа Вучић, направили своју „базу” у фудбалском клубу под контролом мафије, уз посредовање Небојше Човића, јер, где ће будући „лидер” без подршке, злу не требало, батинаша, криминалаца и наркомана са стадиона! И Вучић је добио своју „пајсер бригаду”, криминалну преторијанску гарду за стадиона „Црвене Звезде”, а касније и „Партизана”. Kад је врх те мафије постао опасан по њега у афери „Беливук”, дошао је крај те „љубави”.

Пуну деценију, један други британски доушник, који оперише са пола милијарде евра, додељен је Вучићу као „разумна опозиција”. Тај Драган Ђилас, урадио је више за „избалансирану диктатуру” Александра Вучића и покопавање правог народног бунта, формирање „салонске опозиције” и зајебавање у здрав мозак грађана Београда и Србије, него сви други којима је то такође задатак.

Вучић је ипак одбројао своје дане. Браниће се, али, браниће се и Србија.