Кад је тешко – Ђилас

Већина грађана против Вучићевог картела, али то не гарантује његов пад са власти. Српска напредна странка и Социјалистичка партија Србије на београдским изборима неће освојити више од 40 одсто гласова. На републичком нивоу, та коалиција има шансе за бољи резултат, можда и довољан за опстанак на власти. Ипак, независно од воље грађана, Вучићев картел и његови опозициони сателити неће дозволити да дође до промене власти, а камоли штеточинског система.

Србија је стигла до руба провалије, а сад је корак даље, заједничким снагама, гурају Вучић и његови абоненти из грађанске и патриотске фракције. Опозициони лидери и на овим изборима гледају само своје личне и страначке интересе, стало им је да освоје што више посланичких и одборничких мандата, али не и да преузму власт и зауставе уништавање државе и народа, ако за то већ није касно. Узроке и последице изборних манипулација анализира заменик главног и одговорног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Пише: Предраг Поповић

Александар Вучић је изгубио власт, али нема ко да је узме. Нема јер се Вучић побринуо за то. На време је, одмах по успону на власт, форматирао опозицију каква му је била потребна, која и кад би хтела не би могла да га обори с власти.

Свестан скромних капацитета властите интелигенције, Вучић је позиције на политичкој сцени градио у складу са својим карактером. У странци и државној управи окружио се себи наликим хуљама, агресивним и примитивним, спремним на све само да би остварили своје снове, сведене на девизу – у се, на се и пода се. Исти принцип је применио приликом креирања већине опозиционих странака и покрета. Последице су катастрофалне: у најтежем тренутку по државу и народ на власти се налази ментално поремећени диктатор, коме се као конкуренти представљају један тајкун и чопор неспособних дилетаната опште праксе, уз које каска група озбиљних људи, који су свесни опасности која се надвила над Србијом, али немају утицаја и моћи да промене односе у опозиционој бари, а камоли на целој политичкој сцени.

У таквим околностима Вучић је ушао у најважнију изборну трку. За разлику од нормалних политичара, он се не бори за власт, него за слободу, за своју луду главу. Зато је у кампању укључио све што је могао.

Захваљујући ИПСОС-у и осталим агенцијама, које спроводе истраживање расположења гласача, Вучић је свестан пада личног, страначког и коалиционог рејтинга. Владајућа већина у Београду, Српска напредна странка и Социјалистичка партија Србије, на децембарским изборима неће моћи да добаци ни до 40 одсто гласова. Да би смањио тај минус, Вучић је осмислио превару каква до сада није забележена у српској, вероватно ни у светској пракси. Страначким послушницима с локала наредио је да оборе своју власт у 60 општина, како би и тамо били одржани избори заједно с ванредним београдским и парламентарним. Одбори Српске напредне странке у општинама у којима нису расписани локални избори добили су квоте, које морају да попуне члановима и активистима који ће бити „позајмљени“ за гласање у Београду. На пролеће, на редовним локалним изборима, који ће се одржати у других 60 општина, биће враћено гласачко крдо. У последњих месец дана у Београду је пријављено и око 18000 гласача из Босне и Херцеговине, међу којима има више оних их Федерације, него из Републике Српске. То је потврдила и Зорана Михајловић, бивша потпредседница Српска напредна странка и Владе Србије, која је на конферецији за медије свог новооснованог покрета „Увек за Србију“ показала спискове свежих „Београђана“. Очекује се и прилив исте врсте бирача из Црне Горе и са Косова и Метохије.

Вучић зна да му то није довољно. Опстанак Српска напредне странке на власти у Београду зависиће од опозиционих сателита. Постоје две опције, које могу да доведу до таквог исхода. Прва се заснива на јавној трговини. Ако напредњачкој коалицији буде недостајло само неколико одборника за формирање већине у Градској скупштини, ту су заветници и дверјани, а можда и понеко из патриотског савеза Нове Демократске странке Србије и Покрета за обнову краљевине. Ако то не буде изводљиво, Вучић је спреман да изазове кризу власти у главном граду, па да изборе понови на пролеће. Иако ће Београђани већински да гласају против Српска напредна странка, шансе да се формира нова власт сведене су на пуку теорију. Без обзира на резултат који оствари најјача опозициона групација, тј. листа „Србија против насиља“, Вучићеве „патријоте“ неће смети да с њом формирају владајућу већину. Баш као што нису смели ни да направе заједничку листу десних, односно националних странака и покрета, лидери Заветника, Двери и Нове Демократске странке Србије пласираће неки бесмислен изговор, разменити неколико жаока и наставити по старом, све у интересу заједничког господара.

Наравно, Вучић не рачуна само на „пампур патриоте“. По обичају, као у неколико претходних изборних кампања, његов главни адут је Драган Ђилас. Без намере да мења стратегију, тактику и играче, Вучић је и ову кампању креирао у стилу који му је прошле године обезбедио победу на свим нивоима, на председничким, републичким и београдским изборима. Опет је статус лидера опозиције и најозбиљнијег противника приписао Драгану Ђиласу. По истој матрици, напредњачки функционери и пратећи медији врте стару мантру о пљачкама бивше власти, о 619 милиона евра, породичном насиљу и осталим непочинствима, којима покушавају са гласачима из меморије избришу периоде Ђиласове сарадње с Вучићем. У напредњачком хору сада је солистичку улогу добио Дејан Булатовић, дојучерашњи Ђиласов сарадник и потпредседник Странке слободе и правде.

Пред прошлогодишње изборе заједно су (Ђилас, Булатовић, Тепићка и Борко Стефановић) потписали „План за дан после“, којим су личном имовином гарантовали да ће у року од шест месеци по доласку на власт в“ратити у Србију слободу, правду и добар живот“. Дан после избора, Ђилас је престао да буде жути лопов и тајкун, па је, у улози „господина“ оверио напредњачку крађу гласова и Вучића прогласио за „легитимно изабраног председника свих грађана“. И Булатовић је имао свој план за дан после, који је такође укључивао једног од браће Вучић и промену имовинског статуса. Булатовић је напустио Странку слободе и правде, за сва зла овог света окривио прво Маринику Тепић, потом и свог „пријатеља“ Ђиласа, да би се сада нашао при врху напредњачке изборне листе.

– Ја носим највећу одговорност за то што је Дејан Булатовић био потпредседник Странке слободе и правде. Гледао сам његову биографију кроз случај када је, током протеста, носио лутку с Милошевићевим ликом, после чега је преживео масакрирање. После Петог октобра је ушао у сукоб са Легијом, па је отишао у Француску и добио азил. Када је Булатовић изашао из Странке слободе и правде, издали смо саопштење у коме смо рекли да он напада Маринику Тепић на исти начин на који је нападају напредњаци. Данас се показује да смо били у праву. Дејан Булатовић је причао другим колегама из Посланичког клуба да је од Андреја Вучића добио 350000 евра да би прешао код њих и радио ово што ради. Чак је једном колеги нудио 300000 евра да пође заједно с њим. И њему је нудио састанак са Андрејем Вучићем. Не знам да ли је Булатовић лагао, да ли је икада видео Андреја Вучића и да ли је добио те паре, али видим да се његова финансијска ситуација побољшала. Можда се Булатовић некада заиста видео са Андрејем Вучић, али не верујем да се сада виђају, пошто се Андреј Вучић сада виђа са Луком Бојовићем, рекао је Ђилас, након што је поднео тужбу против Булатовића због тврдњи да је две хиљаде двадесет и прве године, у јеку афере „Маурицијус“, спаковао торбу и припремио се за бекство из Србије, уплашен да ће бити ухапшен и затворен.

Вучићи годинама купују свакога ко је на продају, од Микија Манојловића и Лазе Ристовског до Кене Милојичића или Тијане Ајфон. Показало се да је Булатовић врло корисна инвестиција. Он најжешће и најупорније грува по Ђиласу и Тепићки. Иако то њима помаже да се представе као прави опозиционари, ипак их нервира. Како и не би кад Булатовић не бира речи. Ђиласа представља као силеџију, који брутално туче људе и псе, лаже и вара.

– Ђилас је рекао да сам узео 350000 евра од Андреја и да сам другом посланику нудио 300000 евра. Шта то значи? Да сам добио 750000 евра или да сам узео само 50000, а другоме дао 300000 евра. Ђилас се толико срозао том изјавом… Рекао је и да се Андреј сада виђа са Луком Бојовићем. То је суштина, то је напад на породицу Вучић, а није часно нападати нечију породицу, то се не ради – изјавио је Булатовић, доказавши да је прави напредњак: чим неко критикује браћу Вучић, тај напада породицу.

Притом, Булатовић је доказао и таленат за напредњачку математику: 350000 плус 300000, то је 750000. Тако рачуна и критику на рачун Маринике Тепић. Није му доста што је оптужује за сплеткарење у странци, него додаје и силеџијско понашање.

– Ја сам имао неколико сексистичких напада од стране Маринике Тепић, али сам их одбио. Знам праве вредности. Радио сам у Дизниленду, тамо сам видео прелепе ствари. Онда видите једну Маринику Тепић, која се служи лажима и манипулацијама. Она насрће, жена… Питајте Ненада Чанка, он има искуство те врсте са њом – рекао је Булатовић Миломиру Марићу, који му је честитао што је одолео „Мариники и њеној влашкој магији“.

За публику није ни битно да ли има истине у оптужбама које размењују Ђилас и Булатовић, важан је утисак да Булатовић, по Вучићевом налогу, грува по Ђиласу јер је он лидер опозиције. За разлику од Булатовића, нормални људи не верују у Ђиласов опозициони кредибилитет. Генезу Ђиласове сарадње с Вучићем, као и последице које она оставља на српској политичкој сцени, детаљно објашњава новинар Срђан Шкоро, председник покрета „Побуна народа“.

– Док се не разбију та два картела, Вучићев и Ђиласов, медијски и сваки други, неће бити боље у Србији. Они не дају да изађемо на зелену грану. Таман кад нешто крене да се дешава, они нас повуку назад. Који су ово били протести по реду које су њих двојица разбили? Није лако сукобити се с та два картела, али то не значи да треба одустати. Одговорност сносе и остали лидери опозиције. После сваких избора, као што је било и прошле године, кад је Ђилас отишао код Вучића на канабе, лидери осталих опозиционих странака се жале на њега, кукају што их је продао Вучићу. Онда опет, пред изборе, иду код Ђиласа, љубе му руке и да не кажем шта још, молећи га да их окупи. Онда их он окупи, а већ се зна да ће и после ових избора да избије свађа, разићи ће се, па ће причати како их је Ђилас зезнуо, некога за два, некога за пет или осам посланичких места. Зашто се понашају тако? Па, зато што је њима добро. Власт их прозива да су нешто крали, али нико их не прогони, не хапси и затвара, не носе наногице, живе лепо. Преко Ђиласове листе дочепаће се парламента, тамо ће имати издржавање, велике плате и по три хиљаде евра за странку по глави посланика, плус разне комбинације – рекао је недавно Шкоро у интервјуу Ју тјуб каналу Славија Инфо.

Шкоро указује и на спорну кадрирање Ђиласа, за које тврди да није случајно толико погрешно и штетно по интересе опозиције.

– Не можемо да будемо таоци приватног односа Драгана Ђиласа и Маринике Тепић. Ђилас ју је опет поставио за носиоца опозиционе листе, а знамо да је на прошлим изборима освојила само 12,8 одсто гласова, а и тада су, као и сада, причали да ће победити. Уз Маринику Тепић сада је као носилац листе „Србија против насиља“ постављен и Мирослав Алексић. Они се понашају као да смо сви заборавили да је Тепић оптуживала Алексића да јој је псовао мајку кад су се посвађали око тога где ће ко да седи у парламенту. Алексић је пред прошлогодишње изборе говорио све најгоре о Ђиласу кад је одредио да председнички кандидат буде Здравко Понош. Алексићу ништа није фалило код Вука Јеремића, нико га није ометао да води странку како хоће, али он је умислио да је Здравко Чолић, па је отишао под Ђиласове скуте. Разумљиво је што Ђилас није смео себе да промовише у носиоца листе, пошто зна да је омрзнут у народу. У мањим местима људи неће да дођу на опозиционе скупове кад чују да долази и он.

Ни у Београду не стоји много боље. За носиоца београдске листе поставио је Милу Поповић, председницу градског одбора Странке слободе и правде, која је радила у општини Стари град док је тамо био Марко Бастаћ. Тамо је била задужена за пријем гостију, кад неко дође она га одведе у канцеларију, а сада хоће да води политику града. Као, разуме се у то. Ђилас је као кандидате за градоначелника Београда истакао Владимира Обрадовића и Добрицу Веселиновића. Кад их видиш, јасно ти је да немају никакву харизму, изгледају тако њањаво као да су одрасли играјући ластиш са девојчицама у школском дворишту – каже Срђан Шкоро.

За разлику од њега, који критикује Ђиласа јер таквим политичким и кадровским потезима омогућава опстанак Вучићевог картела на власти, напредњачки полуинтелигенти се опозиционим кандидатима ругају с намером да их увреде и понизе пред гласачима. У томе успевају, што и није тешко.

Ана Брнабић је на твитеру коментарисала Ђиласове и остале опозиционе кадрове у свом стилу: „Да је Ненад Поповић остао министар, овај (Владимир Обрадовић) би још био помоћник/саветник министра. Да смо Ћути дали дозволу за мини хидроелектране, он би, са Ратком Ристићем, био консултант за МХЕ. Да је Добрица умео да пева, био би фронтмен „Цокула“. Да нисмо спустили цензус на 3% Лазовић би и даље био незапослен.“ Тешко је признати, али Брнабићка је добрим делом у праву.

Владимир Обрадовић је сарађивао са Ненадом Поповићем, док је био на функцији министра без портфеља, задуженог за сарадњу са Русијом. Обрадовић је тада био добар за Брнабићку. Кад је прешао у Ђиласов табор, променио се, више не ваља. До такве процене доћи ће и гласачи, којима нико неће моћи да објасни трансформацију човека који је јуче, као експерт, радио на заједничким пројектима Србије и Русије, а сада тражи да Србија хитно уведе санкције Русији због „агресије на Украјину“.

Добрици Веселиновићу, несуђеном фронтмену ВИС „Цокуле“, најбоље говори он сам. У предизборни спот је убацио снимак како, са своје три или четири године, слаже лего коцке. То је, вероватно, био последњи пословни ангажман који је имао пре уласка у политику. Додуше, Добрица у радној каријери наводи и да је био координатор еколошке акције „Немој кесу, узми цегер“. Какав је, не би било чудно да је заиста, као што Шкоро претпоставља, Добрица с девојчицама прескакао ластиш. Условљен вишком естрогена и метастазиране левичарске потребе да заштиту људских права практикују инсистирањем на промоцији ЛГБТ заједнице, Веселиновић инсиситра да на градским установама буду истакнуте заставе дугиних боја. С обзиром да је познат Ђиласов став по том питању (док је био градоначелник није дозвољавао одржавање геј параде, због чега је и добио надимак Ђитлер), могуће је да ни он не гласа за своју изборну листу.

На Ђиласовој листи се налазе и други необични примерци: Александар Јовановић Ћута, „посланик са два промила“; рагбиста и синдикалац Жељко Веселиновић, који, супротно свим законима физике и морала, има способност да свој двометрашки габарит пред Ђиласом сабије у мрвицу; Павле Грбовић, који позивнице у америчкој амбасади и на изборној листи обезбеђује паролама у којима тврди да његова генерација нема везе с Косовом, па оно може да буде албанско или чије год…

Као што Вучићу не сметају разне Кебаре, Пајкићи, Сташе из лифта, Бакареци и слична бића, тако ни Ђиласу није проблем да кандидује такве појаве. Ионако о свему на политичкој сцени одлучују само Вучић и Ђилас, дакле само Вучић. У Вучићевим рукама су нож и погача, али и Милица Заветница, Бошко Обрадовић, Милош Јовановић, Војислав Шешељ и многи њима слични.

Вучић је својим „пампур патриотама“ пред ове изборе дао два задатка. Први, да иду у неколико колона и, други, још важнији – да се дистанцирају од Народне странке Вука Јеремића. „Патриоте“ су оба задатка успешно обавили. После двомесечног маневрисања, на иницијативу интелектуалних ауторитета Мила Ломпара, Матије Бећковића и Милоша Ковића одржан је финални састанак на коме је требало да се Двери, Заветници, Нова Демократска странка Србије, ПОКС и Народна странка договоре о заједничкој изборној листи. Судбину „државотворне“ опозиције преломио је Стефан Стаменковски, који је одбацио могућност сарадње са свима, осим са Дверима. Уместо да сви остали одбаце Заветнике и направе предизборну коалицију, „патриоте“ су се разишле свак својим путем. Наравно, лако би се договорили о заједничкој листи кад би то господар Вучић дозволио. Овако, испало је да о уједињењу националних странака одлучује муж Милице Ђурђевић., кога режимски медији представљају као „стварног идеолога, вођу и финансијера Заветника“.

– Стаменковски је иметак стицао у пословној сарадњи са блиским пријатељем, који је као члан рекеташке банде Кристијана Голубовића био осуђен на годину робије, Николом Дрчом, званим Ружа. Специјални суд их је осудио на казне затвора због кривичних дела изнуде, изнуде у покушају и неовлашћеног држања ватреног оружја. У том поступку Кристијан је проглашен вођом криминалне групе, док је Дрча био његов послушни војник заједно са још тројицом окривљених. Дрча више није осуђени робијаш, него „угледни бизнисмен“ који улази у партнерство са Стаменковским отприлике баш у оно време кад је стварном вођи Заветника кренуло и у бизнису и у политици. Те две хиљаде и двадесете године Дрча и Стефан Стаменковски заједно оснивају фирму „Манисте Гроуп“, у којој Стаменковски најпре има удео у власништву од 35 одсто, да би је догодине повећао на 50 одсто капитала. Реч је о фирми која се бави производњом металних врата и прозора и која је за две године процветала, односно увећала своје пословне приходе чак 15 пута. Према подацима Агенције за привредне регистре, пословни приходи „Маниста Гроуп“ су са 12744000 динара у две хиљаде и двадесете години скочили на чак 188393000 динара у две хиљаде и двадесет и другој години – наводи се у тексту који је објавио Блиц.

Стефан Стаменковски, кога у јавности описују као коцкара и наркомана, зарађује стотине хиљада евра. Мораће још дуго и вредно да згрће паре да би стигао до цифре од 619 милиона, али већ је стекао имиџ тројанског коња, који има његов грађанистички пандан Драган Ђилас.

– Драган Ђилас има улогу Вучићевог тројанског коња који изазива раздор међу опозиционим странкама и већ неко време их слаби – наводи се у документру европске обавештајне службе у који је имала увид редакција Радио Слободне Европе.

У том документу су анализарани даљи кораци, које би Александар Вучић могао предузети поводом увођења санкција Русије и потпуног заокрета према Западу. Европски обавештајци су закључили да Вучић намерава да то спроведе уз помоћ Српске православне цркве и Странке слободе и правде. Иако је Странка слободе и правде одмах демантовала тврдње да Ђилас има улогу у Вучићевој ергели, све што се дешавало после објављивања тог извештаја иде у том смеру. Ђилас је прокламовао политику „правац Европа“, који подразумева усклађивање спољне политике Србије и Европске уније, дакле увођење санкција Русији. Пре неколико дана то је, као основни оријентир следеће владајуће гарнитуре, обзнанио министар Горан Весић, Вучићев човек од поверења: „Србија је спремна да учествује у обнови Украјине. Влада Србије осуђује агресију Русије на Украјину и потпуно подржава њен територијални интегритет и њену целовитост.“

Вучић је односом према Косову и Метохији, распродајом јавних ресурса Србије, презадуживањем и на још сто начина доказао да има улогу тројанског коња Запада. У истом стилу, Вучић је на домаћу политичку сцену инсталирао своје тројанске коње, који ржу по његовим нотама и галопирају у смеру који им он одреди. Судбину Србије одређују мустанзи, чијим уларима се управља из Вашингтона и Брисела. Док они не буду укроћени неће бити наде у могућност промена и нормалног живота.

Ивица на ивици

Строго контролисани напредњачки медији воде прљаву кампању против Вучићевог најважнијег коалиционог ортака Ивице Дачића.

Први медијски удар је усмерен ка најлакшој мети, ка Душану Бајатовићу, директору Србијагаса, за кога је објављено да на тајном рачуну у Сингапуру има 120 милиона евра. Други удар је погодио бившег Дачићевог зета и народног посланика Игора Брауновића, за кога се тврди да је опљачкао Србијашуме и новац опрао изградњом „Монте Карла на Дрини“. Трећи и најозбиљнији напад погодио је Дачићевог коалиционог партнера Драгана Марковића Палму, коме је запаљен Аква парк у Јагодини.

У овом тренутку ни Дачић не може да процени да ли га Вучић напада с намером да му само обори цену или да га заиста избаци из власти. Могуће су обе опције. Прва је у складу с Вучићевим карактером, који свима подмеће ногу. Друга упућује на решеност Вучића да следећу владајућу већину прави са Ђиласом.

Кад је тешко – Ђилас

У Србији је устало земаљско робље, презрени и гладни. У борби за голу егистенцију, поштари су почели штрајк, што су најавили и медицински радници, а опљачкани и преварени пољопривредници блокирају путеве широм државе. Штрајк су најавили и запослени у београдским вртићима.

Суочен с тим проблемима, које му, у јеку изборне кампање, праве жртве његових превара, Вучић је у помоћ позвао ортака Ђиласа. Владимир Обрадовић, Ђиласов кандидат за градоначелника Београда, упутио је молбу Савезу удружења предшколских установа да одложе штрајк. Обрадовић се јавно похвалио успешном агитацијом у интересу режима. Ојађени радници у београдским предшколским установама су пристали да чекају да на врби роди грожђе.