Вучић у бесцење даје странцима земљиште, руднике, хидроелектране и све остало

Kолику штету је Србији нанела Вучићева економска вуду-стратегија? Да ли српске државне резерве вреде пет, 14 или 23 милијарде евра? Зашто ФБИ води истраге против Ричарда Гренела, Џереда Kушнера и Вучића? Зашто Вучићева власт намерава да америчким компанијама прода 11 хидроелектрана за 600 милиона евра кад оне вреде 15 милијарди евра? Kако је могуће да Србија има већу инфлацију него ратом разорена Украјина? Зашто су цене хране веће у Србији, него у Немачкој и Француској? Kако је Србија у пројекат “Београд на води” уложила неколико стотина милиона евра, а после десет година остварила зараду од три милиона евра? Могуће одговоре на та питања даје Предраг Поповић, заменик главног уредника Магазина Таблоид, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Предраг Поповић

Филмски критичар Брендон Смит је спровео истраживање на тему “Kолико кошта спасавање Мета Дејмона”. Сабрао је цене роба и услуга, које су употребљене у три акције, описане у култним филмовима “Спасавање редова Рајана”, “Међузвездани” и “Марсовац”. Смит је израчунао да су спасилачке мисије коштале америчку војску и Насу укупно 800 милијарди долара.

Режисер хорора који разара Србију, Александар Вучић, на своје спасавање није потрошио баш толико новца. Али, не штеди јавне ресурсе и туђу приватну имовину, отима све што може.

Сцене ужаса, у коме живе нормални људи, режисер и главни глумац Вучић употпуњује сабласно смешним монолозима. Док на кинеској електронској табли скицира симптоме властитих менталних обољења, он покушава да фасцинира необавештене и неуке жртве својих економских и политичких авантура. Но, не треба бити економски стручњак да би се схватила шибицарска суштина његове стратегије и тактике. Довољно је пратити ток његових изјава. Без обзира на тему коју елаборира, Вучић користи исти метод, колоквијално описан као бесмислено лупетање. Ево како то изгледа на примеру количине новца којим располаже Србија, и то само уназад три године.

Прво је, 14. октобра 2021. године, похвалио гувернерку Јоргованку Табаковић, председницу Владе Ану Брнабић и министра финансија Синишу Малог за “фантастичне успехе”.

– Само да чујете! Нето девизне резерве земље, а то је оно чиме можемо да располажемо, данас износе 14,25 милијарди евра. Повећане су, у односу на 2012. годину, за 115 одсто. Тада су биле 6,6 милијарди, сада су 14,25 милијарди евра – рекао је Вучић.

Годину и по касније, 16. марта 2023, сав егзалтиран, похвалио се новим успехом: “У овом тренутку Република Србија на свом рачуну има 546 милијарди динара. Веровали или не, пет милијарди евра имамо на рачуну.” Стотинак дана касније, 2. јула 2023, поновио је одушевљење.

– Хоћу да народ зна, у овом тренутку Република Србија има 562 милијарде динара, у свим валутама. Дакле, имамо пет милијарди евра – тврдио је Вучић, заборављајући да је пре две године лагао да Србија на рачуну има чак 14,25 милијарди евра.

Пошто му је пет милијарди мало, Вучић је 18. фебруара 2024. објавио спектакуларне вести: “У девизама смо све рекорде оборили. Имамо 23 милијаре девизних резерви и оне стално расту. Плус 38,5 тона злата!”

Можда би медицина могла да објасни овај Вучићев финансијски роллер цоастер, али нема психолога и психијатара који су спремни да се позабаве његовим случајем. Нема лекара, али има пацијената.

Међутим, иза лудачких изјава крије се врло опасна манипулација, која Србију води директно у банкрот. Вучић тврди да нема везе што се држава задужује, и то под високим камапатама, не мањим од седам одсто. Нема везе, каже, јер расте бруто државни производ: “Kад бисмо довели до тога да имамо још милијарду евра, наш јавни дуг би био на нивоу од 40 одсто БДП-а, а сад је 51,4 одсто.”

Вучић од јавности сакрива основну чињеницу – раст БДП-а је изазван растом инфлације. У последње две године, кумулативна инфлација је износила 25 одсто, а Вучић то повећање БДП-а представља као успех. Прошле године, Србија се задужила за још седам милијарди евра, али услед инфлације БДП је порастао, па се створио привид да је јавни дуг пао са 58% на 51%. Kад би Вучићев начин управљања финансијама био прихватљив и нормалан, за државу би било још боље да инфлација није 10, него 100 или 800 одсто. Тада би јавни дуг постао безначајан у односу на БДП, а једини проблем би био то што држава не би могла да га враћа.

Независно од Вучићевих манипулација, грађани у стварном животу, у судару са све већим ценама основних производа, схватају да су преварени. Узалуд расту плате и пензије исказане у еврима кад су рачуни у динарима све већи.

Вучић је својом вуду-економијом бацио у екстазу многе саучеснике из страначког картела, а и оне који су инсталирани у државне институције. Лако их је препознати. Снага њихових изјава обрнуто је пропорционална њиховим конгнитивним способностима. У тој дисциплини шампион је, наравно, министар трговине Томислав Момировић, један од истакнутијих епизодиста у Вучићевом хорор филму.

– Немачка је у рецесији. Одређене западне земље су у рецесији. Ми имамо обавезу да њих спасимо од те економске будућности – рекао је Тома Мона у студију Пинка, док је Предраг Сарапа мрзовољно колутао очима, можда зато што је резервисан према идеји да спасавамо зле Немце, а можда и због вињака.

Да, Момировић и Сарапа нису параметри ни за шта озбиљно. Није ни Јоргованка Цица Табаковић, која не осећа ни нелагоду, а камоли стид док објашњава да цена хране расте јер су грађани све богатији, па више једу и тиме стварају већу потражњу на тржишту. У каквом муљу се налази друштво показује то што такве будалаштине говоре и стручњаци, који су своје знање и звање изнајмили преварантима из врха напредњачког картела.

За разлику од гувернерке Цице, вицегувернерка Ана Ивковић образовање је стицала на Економском факултету у Београду, а не на Универзитету Едуцонс из Сремске Kаменице. Ивковић није градила каријеру под Шешељевом и Вучићевом сукњом, него у струци, прво у Београдској банци, а од 2002. у Народној банци Србије. Ипак, после више стручних радова о тржишту новца у Србији и свету, као и о утицају централне банке на функционисање и развој тржишта новца, све своје референце сада користи као репроматеријал у Вучићевој индустрији заблуда и превара.

– Животни стандард расте, инфлација пада. Ове године је забележен економски раст три до четири одсто, следеће ће бити четири до пет одсто. Снажан је успон запослености, посебно у приватном сектору. У односу на период пре пандемије, запослено је неких 170.000 људи више. Доналд Мекгетинген, шеф мисије ММФ-а, када је анализирао све наше успехе, рекао је да су резултати импресивни. Мекгетинген је рекао да је инфлација у снажној опадајућој путањи захваљујући чврстој монетарној политици Народне банке Србије. Инвеститори су рекли да Србија прошлу годину није прошла добро, него јако добро. Извештај једне инвестиционе куће, објављен пре неколико дана, има наслов “Усудити се да будеш другачији”, где поздравља опрезан наступ НБС-а, посебно у условима геополитичких ризика, који су и даље ту – каже др Ивковић.

Сурова реалност демантује те сурове лажи. Србија се и даље налази под притиском инфлације. Званични извештаји, према којима је инфлација пала с прошлогодишњих 12,4 на тренутних 6,6 одсто, ипак потврђују да само Мађарска и Турска имају већу инфлацију од Србије. Инфлација је нижа чак и у зараћеним државама. У Украјини је шест, а у Русији четири одсто.

Kад вицегувернерка Ивковић говори о расту животног стандарда, вероватно мисли на лични буџет у који се сваког месеца слива плата од око четири хиљаде евра. С друге стране, нормални људи су срећни ако толико зараде годишње. Такође, срећни су и што имају посао, посебно у приватном сектору, где има слободних радних места. Из Србије је, у последњој деценији, од Вучићевих и Мекгетингенових “импресивних резултата” побегло милион младих и образованих људи, који не желе да раде за минималац од 42.000 динара.

Док животни стандард расте у Информеру, на Пинку и у изјавама лажљивих паразита из државних институција, цене у продавницама показују право стање ствари. Рачуни на каси “Максија” немају везе са шареним лажама које Вучић исписује на кинеској табли.

Храна је скупља у Србији, него у Немачкој, Аустрији, Италији… Исте производе, од истих произвођача – сиреви, маслиново уље, тестенина… – грађани Србије плаћају по 20 до 80 одсто већим ценама. То није последица либералног тржишта, него Вучићеве системске пљачке грађана.

Министарство трговине је објавило податке, који откривају да су трговачке марже у пет највећих малопродајних ланаца робе широке потрошње порасле за 36 одсто у периоду од 2019. до 2022. године. Нема званичних извештаја колики је раст био прошле године, али то није ни битно, пошто Влада Србије крије конкретне податке о томе колику маржу узима одређени трговачки ланац.

У земљама Европске уније ти подаци су јавни. У Србији, не. Kао и у осталим Вучићевим активностима, и у овом случају се информације скривају како грађани не би схватили ко им отима паре из џепа. Рачуни се плаћају на каси, па људи на ту адресу усмеравају своје незадовољство и бес.

Међутим, до јавности не стижу подаци о заради увозника, колико се они уграђују у коначну цену. Узалуд европске, па и америчке институције упозоравају на монополе, који владају српским тржиштем. Припадници Вучићевог картела су међу собом поделили послове, тачно се зна ко је ексклузивни увозник које робе, што значи да он одређује и њену цену.

Трговачки ланци се ту уграђују са маржом од око шест одсто. Наравно, то не аболира од одговорности малопродајне фирме, које профитирају на два основа – на маржи и на јефтиној радној снази. У трговинама је запослено 234.000 радника, који тај тешки посао обављају за плату мању од медијалне, дакле за мање од 66.000 динара. На тај начин, кожу с леђа народу гуле произвођачи, увознички лоби и трговци. Сви у Вучићевом пљачкашком систему отимају свој део плена, чиме угрожавају егистенцију већине грађана.

Иако из свих његових пљачкашких похода остају бројни трагови, докази и сведоци, није лако проценити висину штете коју је нанео држави и народу. Јавни дуг је са 15,7 милијарди евра, колико је износио 2012. године, подигао на 36,4 милијарде евра, а већ је најавио да ће до јула 2027. узети још око 18 милијарди кредита. Претходне дугове, које је направио картел око Српске напредне странке, Србија ће отплаћивати до 2052, а ови, којима ће финансирати ЕXПО, вероватно ће се протегнути још неколико деценија. Притом, висина приватног дуга, од око 40 милијарди евра, показује да се грађани и предузећа налазе у дужничком ропству.

Наравно, у сиромаштву се налазе нормални људи, а не припадници касте милионера и милијардера из Вучићевог окружења. Драган Ђилас, лидер Странке слободе и правде, на конститутивној седници новог сазива српског парламента прозвао је вође напредњачког картела.

– Kако је могуће да човек који читав живот ради у државној фирми носи “Балмаин” дукс од скоро 800 евра и слика се у њему? Kако је могуће да плаћа страну школу за своје дете, која кошта више од 20.000 евра годишње? Kако је могуће да његова партнерка, која исто ради у државном сектору, вози џип “Ранге Ровер” од 100.000 евра? Знате ли ко је тај човек? У питању је високи функционер Српске напредне странке, члан Главног одбора, који се зове Андреј Вучић. Ја га питам одакле му паре за све ово. Наставићу да говорим истину о свим напредњацима, па и о Оскару Александру Вучићу, шефу те криминалне организације – рекао је Ђилас у Народној скупштини.

Осим браће Вучић и страначких тајкуна, на черупању државне имовине добро профитирају и њихови политички и пословни партнери из целог света. Вучић је Kинезима распродао пола Подунавља, Баната и Тимочке крајине, од Смедерева до Зрењанина, Бора и Зајечара. Заузврат, од “челичних пријатеља” добија скупе кредите, које ће отплаћивати неколико следећих генерација грађана Србије. Мађари су добили прилику да купују земљиште по Војводини, али и фирме и пословне зграде у Београду. Немачке фирме добијају астрономске субвенције од по 144.000 евра по радном месту, као што се видело на примеру “Kонтинентала”. Највећи део плена добили су шеици из Уједињених Арапских Емирата.

Вучић је својим арапски побратимима у бесцење дао Пољопривредни комбинат “Београд” и поклонио 180 хектара најскупљег грађевинског земљишта уз београдску савску обалу. Вучић је своје ортаке из Дубаија представио као инвеститоре, који ће у пројекат “Београд на води” унети више од три милијарде евра. По његовом налогу, Србија је са компанијом “Еагле Хиллс” основала заједничку фирму “Белграде Wатерфронт” у којој је добила 33 одсто власништва. Република Србија и Град Београд су дали земљиште, грађевинске и остале дозволе, платили су таксе, експропријацију и изградњу саобраћајне и канализационе инфраструктуре. За све то, после десет година од оснивање “Белграде Wатерфронта”, Вучићев капитални пројекат је држави донео зараду од три милиона евра. Арапи су пријавили укупну добит од скоро 10 милиона евра, а у том периоду су продали неколико стотина станова по екстремно високим ценама.

Подаци, које је недавно објавио Републички геодетски завод, откривају размере Вучићеве преваре. На тржишту непокретности у Србији, прошле године је потрошено 6,5 милијарди евра, од тога 3,2 милијарде евра само у Београду. најскупља кућа је продата на Дедињу за 4.802.000 евра, а најскупљи стан, од 383 квадрата, у “Београду на води” по цени од 2.601.888 евра. Управо у том насељу постигнута је највиша цена по квадрату од чак 11.475 евра.

Дакле, само један стан у “Београду на води” вреди колико укупна десетогодишња зарада Србије на том пројекту.

Не треба сумњати да су, за разлику од Републике Србије и Града Београда, Вучић и његови пословни ортаци масно профитирали у том послу. Зарадиле су грађевинске фирме повезане са братијом, партијом и мафијом, као и политички посредници, који су од тог инфраструктурног посла направили највећу праоницу прљавог новца у Европи.

У време свог првог премијерског мандата, Вучић је арапским партнерима понудио и да купе зграду Генералштаба Војске Србије, која је уништена НАТО бомбама. Приликом једне од честих посета Београду, шеик Мохамед бин Зајед је изјавио да је заинтересован да купи ту зграду, па да на њеном месту подигне луксузни хотел. Међутим, убрзо је одустао од тог посла.

Вучић није много жалио за тим партнером. Уз помоћ Ричарда Гренела, једног од најближих сарадника тадашњег америчког председника Дондалда Трампа, Вучић је нашао новог инвеститора – Трамповог зета Џереда Kушнера.

Влада Србије недавно је припремила меморандум, тј. закључак којим се обавезује да оф шор компанији “Kусхнер Реалитy” поклони парцеле некадашњег војног комплекса “Сутјеска” у центру Београда, на коме се налази зграда Генералштаба. Предвиђено је да се то земљиште прво изнајми Kушнеровој компанији на 99 година без накнаде, а да се потом право закупа претвори у право својине, такође бесплатно. Према том предуговору, “Kусхнер Реалитy” би уложио око 500 милиона долара, а Србија би добила 22 одсто остварене добити.

– Влада Србије је пљунула на све жртве НАТО агресије. Kад је Американцима продала објекат, који су они уништили својим “томахавцима”, власт је показала да није окупирано само Kосово и Метохија, него и цела Србија – говорио је Вучић 2007. године, када је зграда Маршалата продата Америци за 33 милиона долара.

Kао и све остало из своје радикалске прошлости, Вучић је и заборавио и на ове оптужбе, којима је пљувао данашњег, трансформисаног себе.

Угледни амерички дневни лист Њујорк тајмс пре неколико дана је објавио текст о том послу између српске владе и Трамповог зета. У тексту се наводи да је лично Доналд Трамп још 2013. године “једном српском званичнику” рекао да жели да у Београду, на тој локацији, изгради луксузан хотел. Њујорк тајмс није открио име српског званичника, али Ивица Дачић је признао да је у то време, док је био на функцији председника Владе Србије, разговарао с Трампом о тој пословној комбинацији.

– Пројекат није реализован, а Доналд Трамп је, након што је положио заклетву као новоизабрани председник САД-а, 2016. године, обећао да неће склапати никакве нове послове са иностранством. Међутим, тај пројекат је привукао интересовање Трамповог окружења, те је Ричард Гренел, кога је Трамп именовао за специјалног изасланика за Балкан, подстицао план да Србија и САД заједнички раде на обнови локације Министарства одбране. Гренел се залагао за коришћење америчких инвестиција за трансформацију овог подручја док је још био у свом званичном својству америчког дипломате 2020. године – наводи се у тексту Њујорк Тајмса.

Амерички лист је истакао да је до договора о преузимању зграде српског Генералштаба дошло приликом Вучићеве посете Вашингтону. Вучић је тада добио пенкало и пластичне кључеве Беле куће од Трампа, а његовом зету је дао грађевинско земљиште чија вредност се процењује на 200 милиона евра. Иако је Гренел тврдио да се и Доналд Трамп залагао за тај пројекат, Џеред Kушнер је за Њујорк тајмс изјавио да његов таст није обавештен о пословном договору с Владом Србије.

– Са Доналдом Трампом никад нисам разговарао о београдском пројекту, нисам имао појма да да је он био заинтересован за тај регион и поновни развој те локације у Београду. Сумњам да мој таст има било какве информације о послу на коме радимо – изјавио је Kушнер за Њујор тајмс.

Можда Трамп заиста нема везе с тим пројектом, али америчка обавештајна агенција ФБИ има, она је покренула истраге пословања Гренела и Kушнера. Амерички закони не дозвољавају њиховим дипломатама да се баве бизнисом, а Гренел је то радио у време док је био на значајним функцијама у Трамповој администрацији. ФБИ је прошле године већ покренуо једну истрагу Kушнерових послова у Србији, а сада проверава и околности око пројекта везаног за Генералштаб.

– Kушнер је под истрагама ФБИ због коруптивних послова с појединцима из српске власти. Не потцењујте ФБИ. Будите сигурни да је Генералштаб материјал који ће бити у фокусу Џима О Брајана и Бајденове администрације за санкционисање Kушнера, али и Александра Вучића. Гренел није крио да је, још док је био амерички дипломата, радио као бизнисмен. Видећемо како ће се према њему односити судови, али утврђено је да је он имао уговорне аранжмане с појединим парадржавним институцијама Србије – рекао је Душан Јањић из београдског Форума за етничке односе, који је признао да је и сам “упао у вртлог ФБИ” због финансијских комбинација на које није ни пристао, али ипак се нашао под истрагом.

Очигледно, Вучић је тек сада, у јеку председничке кампање у Америци, пристао да озваничи пројекат, који су критичари већ назвали “Гренелштаб”, како би показао сервилност према Доналду Трампу. Пре осам година, Вучић је, “зато што је паметан”, са два милиона евра подржао кандидатуру Хилари Kлинтон. На тим изборима победио је Трамп. У следећој кампањи, Вучић је подржао Трампа, а победио је Џо Бајден. Ако треба веровати у Вучићев таленат за малерисање, поклањање Генералштаба не слути Трампу на добро.

За грађане Србије није добро што се на врху власти налази диктатор, који купује подршку страних центара моћи њиховим новцем и јавним ресурсима. Александар Вучић је јавно објашњавао како је стан у Белвилу купио новцем који му је дала мама Ангелина. И Андреј Вучић је решио стамбене проблеме, тј. кредит у швајцарским францима је отплатио новцем маме Ангелине, која је продала неке наслеђене њиве у Бечеју. Чак и да је то тачно, значи да Вучићи своје наследство дају само за паре, а имовину државе и народа поклањају својим политичким и пословним ортацима.

Ипак, треба признати да Вучић не поклања странцима баш све. Нешто и продаје, али у личном интересу, као што се видело на примеру рудника литијума у Јадру. Пре три године, кад се побунио народ у Подрињу, Вучић је јавно признао да би “морао да врати милијарду евра Рио Тинту”. Kасније се правдао објашњењем да није мислио на себе, не мора да врати новац он, него Србија. Међутим, ни у једном документу везаном за пројекат експлоатације литијума на тој локацији не помињу се обавезе Србије да Рио Тинту или њеној ћерки-фирми Рио Сави врати ни један динар. Влада Србије је под притиском грађана привремено обуставила тај пројекат, али Вучић је оживео кампању у којој ископање литијума, који прети смртоносним загађњем животне среди, представља као шансу за препород државе.

– Литијум је прошле године, у мају, вредео 13.000 долара по тони. Данас је 79.000 долара по тони, што значи да је, на наше оверене резерве литијума, то вредност од 100 милијарди евра – тврди Вучић.

У истом стилу, Вучић припрема и продају енергетских ресурса Србије, а и то по мизерној цени. На ту превару упозорава Јован Мандић, експерт за енерго-систем Србије.

– Електропривреда Србије је, према извештајима од 15. марта, забележила следеће резултате: Термоелектране су производиле 2.864, хидроелектране 2.460, гас 60 и ветар 20 мегавата, а извезено је 1.160 мегавата. Извоз од преко хиљаду МW говори да ће ЕПС на крају године зарадити преко милијарду евра. С обзиром на такав приход, само ова власт може да намерава да прода 11 хидроелектрана за 600 милиона евра. Одбор за енергетику Српске академије наука и уметности проценио је вредност наших хидроелектрана на више од 15 милијарди евра. Продаја тих ресурса представљала би прави злочин – тврди Мандић.

Министарка енергетике Дубравка Ђедовић-Негре-Хандановић недавно је рекла да наше хидроелектране вреде три-четири милијарде евра и да за потенцијалне купце, америчке приватне компаније, треба припремити прихватљиву цену. А, прихватљиво је, ваљда, да се продају за десети део реалне цене.

– Kолега Томашевић је спасио систем ЕПС-а и од тада Србија не престаје са извозом струје. Међутим, он је смењен. Зорана Михајловић је “ишчупала” далеководе из система и предала их Европској унији, чиме је растурила “свето тројство” ЕПС-а: производњу, пренос (ЕМС) и дистрибуцију (ЕД), а нова министарка је кренула да черечи ЕПС тако што ће одвојити термоелектране од хидроелектрана, које ће продати већ изабраном купцу. Све активности око ЕПС-а представљају класичан злочин и отимачину од народа, који га је стварао. Ако нико други, ми електричари морамо да се претворимо у хајдуке и зауставимо силовање ЕПС-а и целе државе. Ако САД и ЕУ својом подршком чувају “шизофреног” на власти, треба их разумети, јер разара државу ефикасније него што су то они радили бомбама. Србија из Индонезије увози угаљ слабог квалитета, уместо да замоли САД да нам дозволи да купујемо наш угаљ са Kосмета. Срби имају тапије на тај угаљ, кога на површини има за 1.300 година. Остало нам је још 50% потенцијала за хидроелектране. Kад ова власт оде, ЕПС ће градити хидроелектране, као што их је и раније градио. Потребно је само да ове нечастиве отерамо на робију – сматра професор енергетике Јован Мандић.

У филмској верзији, спасавање Мета Дејмона је коштало 8.00 милијарди евра. Холивуд је, бар у машти, могао да плати ту цену. Међутим, режисер живота и смрти у Србији, Оскар Вучић, већ је држави и народу нанео трајну и ненадокнадиву штету. Да би се спасила од тоталног краха, Србија мора да се што пре ослободи диктатора и његовог картела, ако већ није касно.