Две Немице су ме питале шта представља постер, одговорио сам им Немачку и Руанду које глуматају светског тужиоца, које су саме себи опростиле геноцид и сада деле правду по свету
Дан сунчан као из бајке, целу недељу сам слободан али данас сам у пакленој журби. Друг Весо (Лаловић) донео ми је постер који сам наручио – метар са метар на чврстом папиру. Савио сам га у ролну, сео на бицикл и стигао на централну станицу у Ротердаму. Паркинг на два спрата за десет хиљада бицикли био је крцат јер су већ у 9 сати ујутру сви студенти и ђаци напунили возове за све правце.
У последњој секунди улетео сам у брзи воз за Ден Хаг. Намеравао сам да стигнем до 11 сати испред Палате правде, зграде Међународни суд правде у Хагу.
Дипломатски неуспех Немачке и Руанде
Зурио сам у ливаде поред пруге пуне крава, коња и оваца. Стигла је нова генерација животиња која нешто њуши по трави и потпуно је инферентна на околину. Као да су, Боже ме прости, све на друштвеним мрежама. Иста је ситуација била је и у возу, мртва тишина као на гробљу. Сви сањиво зуре у своје телефоне, лаптове, таблете… Ни атомска бомба их не би омела.
Одједном осетих да ми нешто недостаје. Заборавио сам постер у бициклистичкој штали. Ставио сам га на суседни бицикл док сам свој пео на спрат. Мозак ми почео радити брже него НАСА компјутер. Ово је брзи воз и има само две станице до Хага. Прва му је Делфт, ту сам изашао и вратио се назад.
Срећом постер је био на месту. Поново сам улетео у други воз, овај пут локални који путује 25 минута до Хага. На крову станице је бус станица и бусом 24 отишао сам до Палате правде. Нисам успео да стигнем на време, кад се суд отвара и кад персонал улази унутра на посао. Хтео сам да баш они виде постер да би схватили поруку.
Српски хероизам и човечност се вечно памте
Но, срећом, Бог ме је погледао јер је била велика гужва. Непрекидно су пристизали пуни аутобуси људи из целог света, Јапанци, Кинези, Корејанци, Бразилци, Немци… Путници су ми нису изгледали као обични туристи, вероватније су то били правници на студијском пропутовању. Помислих, још боље, одмах сам раширио постер на ивици трга, двадесетак метара од главне капије.
Постер је компјутерска анимација у боји. Где се здраве Хитлер и шеф Руанде, док им са руку цури крв. Обојица стоје на брду лобања које је веће од њих самих и узвикују – Сребреница!
Многи су пролазили поред мене као поред турског гробља. Неки су ме сликали не питавши ништа. Било и оних новинарчића који су ме у луку заобилазили и иза мојих леђа сликали Палату правде.
Лед је разбила једна стара Кинескиња дозивајући наглас свога мужа да дође да је слика са мном. Ставио сам јој леву руку на раме као да заједно протестујемо. После је она сликала и мужа. Потом су пришле две Немице у средњовечним годинама. Питале ме да им поближе објасним шта преставља постер. Рекао сам им да ће у четвртак Немачка и Руанда глуматати светског тужиоца и иницирати резолуцију која ће 11. јули прогласити даном геноцида у Сребреници.
Питале су зашто Немачка и Руанда то покрећу. Одговорио сам да су ове две земље саме себи опростиле и сада деле правду по свету. На моје велико изненађење, старија госпођа је рекла- Добро је да сте овде. Онда је извадила из тасне кесу чоколадних бомбона из Швајцарске. Узео сам једну уз осмех и рекао им: „Их либе Бремен“. А оне ми рекоше да су из Штутгарта.
После њих се изменило доста ентузијаста који су се сликали са мном. Прошло је сат времена и вратили се Кинези. Њих тридесетак је направило круг око мене сви сликајући својим мобилним телефонима док их је половина правила селфи са мном. Сви од реда су тражили да им ставим моју леву руку на раме.
Онда ми је са леђа пришао огроман тип из обезбеђења Палате. Лице му је било на немачки начин оштро. Почео је да виче на мене: „Губи се одавде, ово је трг палате правде. Можеш да стојиш тамо преко пута.”
Рекао сам му: „ А где пише да је забрањено стојати овде. Гледај колико људи стоји око мене? Ко си ти?”
Погледао сам му у груди и видео сјекурити плочицу са његовим именом. Нећете веровати али је истинито – Гебелс”. Додуше у име је уметнуто додатно холандско слово „да се Власи не досете”. Рекао сам му да он нема права да се мени уопште обраћа. Одједном је он почео да виче да он не говори немачки већ холандски. Иако смо цело време причали на холандском. Покушао је да исмеје мој акценат. Рекао сам му да се удаљи од мене иначе ћу предузети мере. Мислио сам на пендрек из 19 века кога сам купио на бувљаку и који је био у мом руксаку на леђима.
На то ће он: „Сада ће да дође полиција и одвешће те одавде.” Отишао је на капију Палате а ја сам стајао на истом месту још два сата. Полиција никако да дође. Знају они правила, не иду на свакакве позиве неписмених сјекуритија.
Тек после дебелих два сата ето иду два млада полицајца и стадоше два метра испред мене. Са осмехом рекоше, прво да се упознамо. Руковали смо се изговарајући своја имена. Онда су ме упитали шта радим овде и шта преставља овај постер.
Натенане сам им објаснио да овде стојим у интересу Срба и Србије као и у интересу Холанђана и Холандије јер је холандски суд досудио да је холандски батаљон крив (одговоран) за Сребреницу. Рекао сам им да мене познаје градоначелник Хага јер ми је више пута дао дозволу за демонстрације.
Питали су да ли имам и данас дозволу, а ја сам им одговорио да то није потребно јер сам сам. Тек када је више од двоје то потребно. Они су позвали шефа који је потврдио моје наводе. Дао сам им личну карту, а после увида у компјутер, вратили су ми документ уз речи: „Чисти сте ко сунце, свака част”.
Но, ипак вас молимо да пређете преко пута јер је неки велики штих из ове зграде тамо звао три пута после позива обезбеђења. Рекао сам им да је бесмислено да идем тако далеко јер су слова мала и људи ако сликају онда не могу да ухвате у кадар и палату. А то је тема која се надовезује на мој постер. Они су се насмејали на ову моју констатацију.
Рекох им да сам ја свој циљ за данас остварио. Сада идем на терасу да наручим пиво а и ви ћете имати мање проблема. Срдачно смо се руковали и свако је отишао својим путем