Параноја српског диктатора ушла је “у терминалну фазу”, која га води у све луђе одлуке и све опасније испаде, што ће имати за последицу пад његовог режима, а са њим и његових безбедносних служби, које данас раде само оно што је њему драго. То значи да већ сутра, није у реду оно што су данас радили по његовој вољи. А, ко је ушао на овај начин у “зону његове халуцинације”, не треба да очекује ни мирну пензију нити милост пред законом кад га буде.
Лука Митровић
Једна обична телевизијска реклама, такозвана економско пропагандна продукција, “обогаћена” је, не тако давно, једним необичним представљањем. На сликама које се нижу у тој “реклами”, појављују се разни грбови, заставе и симболи државе Србије, па Југославије, из свих епоха. А, на самом крају, знак Безбедносно информативне агенције (БИА) и “слоган” који упозорава: “Све се мења, Служба остаје!” Под тим називом ова “реклама” већ извесно време постоји и на YоуТубе, тек да ни публика на друштевним мрежема не остане закунута за ову важну информацију.
Дакле, Служба која деценијама кроји људске судбине и која се у читавом еx југословенском региону никада није транспарентно реформисала, већ је, напротив, стално јачала у сваком друштвеном економском и политичком бићу, у Србији је понижена, приватизована, “пандуризивана” и сведена на лични сервис владајућег диктатора. Уз изузетак ретких часних и поштених појединаца, може се слободно рећи да је данашња “следбеница” некадашње Службе, попуњена “кадровима” чији су аматеризам, незнање, глупост, гордост и простаклук, довели до криминализације, и до отворене колаборација са онима који Србији не желе добро.
Да је то тако, сведочи и једна стручна анализа која је много важнија од имена и презимена њеног аутора, а у којој се измежу осталог каже: „Законом о БИА нису укинута полицијска овлашћења БИА, да може да хапси, учествује у криминалистичким истрагама и прикупља доказе. У БИА је остао и Мониторинг центар тако да сва прислушкивања морају да иду преко њих, и те кључне тачке нереформисане БИА доводе нас у ситуацију која личи на деведесете!”.
Kад је пре две деценије основана Безбедносно информативна агенција (БИА), која је настала из некадашњег Ресора државне безбедности (РДБ) који је постојао при Министарству унутрашњих послова, створена је Служба “мешовитог типа”, са циљем да се бави “унутрашњим изазовима и претњама по националну безбедност која долазе споља”. То су само друге речи за стару фразу о унутрашњим и спољним непријатељима. Kад је тај “унутрашње непријатељ” поново “дефинисан”, хајка све и свакога је могла да почне. Данас, док траје општи прогоин свакога за кога се и посумња да му Вучићев режим није по вољи, треба рећи да је та спрега између режимског апарата и диктатора толико јака, да ће скорашњи пад тог чудовишног апарата, бити из једног дела. Ништа парцијално. У супротном, остаће она фраза “Све се мења само служба о(п)стаје”, а то значи да се ништа не мења.
Данашња БИА је озбиљно заглибила у испаде због којих је њена репутација у свету тајних служби, на самом дну. Примера има много, али, један од њих је карактеристичан. Наиме, пред крај свог живота, Дик Марти, бивши швајцарски тужилац који је истраживао злочине ОВK и трговину људским органима, и отворено помагао да се истина о албанскимнад Србима сазна, доживео је да се нађе под озбиљним претњама смрћу „из миљеа српске обавештајне службе” и живео је због тога под строгом полицијском заштитом од 2020. године (и под јаким стресом) све до своје смрти коју је овај случај и “убрзао”.
Швајцарска Савезна полиција проценила је да му прети „опасност максималног петог степена” те му је чак предложено да промени идентитет и адресу што је он оштрим речима одбио. Али, из свог животног и професионалног искуства, виде је о чему се ради па је дао и једну овакву изјаву: „Никад до сада ни једна особа у Швајцарској није толико дуго била у толико високом степену опасности”. Марти је тврдио да располаже врло чврстим доказима да претња смрћу „изгледа долази из одређених кругова српских обавештајних служби” које су, како наводи, тражиле од плаћених убица из подземља да га ликвидирају како би „бацили кривицу на Албанце са Kосова”.
Безбедносно-информативна агенција (БИА) упутила је тим поводом писмо Федералној обавештајној служби (ФИС) Швајцарске у којем „најоштрије осуђује и демантује малициозне тврдње о укључености српских безбедносних служби у планирање било чијег убиства”. Шта је ту заиста било истина, није никада разјашњено, али је чињеница да је Марти имао озбиљну претњу по живот.
Два друга случаја, истраге о томе “ко је прислушкивао председника Вучића”, и ко је убио адвоката Драгослава Мишу Огњановића, водила су ка општој хистерији Вучићевих штампаних билтена и ТВ канала, а који су прогласили за злочин то што је један адвокат разговарао са новинарима истраживачима једне медијске мреже. Вучић је, такође, оптуживао своје сараднике да су њега прислушкивали, а новинари, који пишу критички о власти, већ годинама се налазе под надзором служби, и чекају последице тога праћења. Овај суманути диктатор сваког дана, на сваки начин, оптужује сосптевну власт за противзаконите радње! То изгледа као да је он у опозицији, да сус ви протв њега, чак и његови следбеници. У томе му свим средствима помаже БИА, сталним “креацијама” нових непријатеља његовог режима.
Kад је један Вучићев “новинар” питао правог истраживачког новинара, Стевана Дојчиновића, да ли је контактирао адвоката-заступника озлоглашеног криминалца (В.Б.) он је већ унапред знсао кад је и у колко сати и минута то било. Дојчиновић је хладнокрвно одговорио да ништа није чудно да новинари зову адвокате, али јесте чудно да их други (режимски, Вучићеви) “новинари” због тога представљају као чланове криминалног клана.
„Сада видимо да нас највероватније и даље прислушкују и мислим да нам је тиме јако угрожена безбедност, јер покушавају да нам одузму то да смо новинари, и да нас представе као чланове крими групе и онда смо легитимна мета, а тешко је да комуницирамо и са изворима јер прате нашу комуникацију”, причао је Дојчиновић касније.
Док се на све стране причало о наводној афери прислушкивања Александра Вучића, поставило се и питање да ли је и ко је још на мерама. У изјавама државног врха може се прочитати да су прислушкивани и новинари и адвокати, који су потом убијени. Помињући случај бројних убистава криминалаца, извршена током двехиљадитих, Александар Вучић у једном свом “ванредном обраћању” путем јавног сервиса (РТС), тврдио је да са тим није престало ни од када је он на власти. Тај део разговора овако је текао:
“Вучић: Последњих неколико година имамо три лица, два из криминогене средине и адвокат који је бранио лица из те средине (М.Огњановић, прим. аут), да су били на пуним мерама.
РТС: Али то је сада из врха Ваше власти?
Вучић: Управо то и говорим!”
Па се тада диктатор наводно наљутио и рекао: „Сви који су то радили, биће похапшени, јер неко из врха власти је помагао криминалцима у лоцирању и извршењу убиства, ако ничим другим онда својим нечињењем”. Ову страшну спрдњу са јавношћу, Вучић ради већ годинама. И ту га његова БИА помаже активно, “нечињењем”. Не меша се док он не нареди.
Бивша “висока функционерка” МУП.а Србије, Дијане Хркаловић, тврдила је пред истражним органима да било какво прислушкивање председника Србије није могло да прође без сазнања БИА, на чијем је челу Братислав Гашић, човек од највећег поверења Александра Вучића. Дакле, ништа без директиве АВ није било.
Kако је једном писао један бивши “проминентни недељник”, из свега проистичу чињенице да су Вучић и чланови његове породице брат Андреј, син Данило и отац Анђелко упадали у мере надзора телефонских бројева више особа “из криминогене средине”.
Примарни задатак БИА између осталог је и тај да штити личност председника Републике. Да је Вучић заиста био угрожен, Безбедносно-информативна агенција би била одговорна а не МУП. Ништа од тога се није десило. Тајне ових драмских сценарија чува Служба. А “Вожд” ужива у разним улогама које му дописују или које сам креира кад му се хоће.
Оно чиме се Вучићева Служба стварно бави, то је виђено у случају бившег народног посланика Ђорђа Микетића и уцењивачких снимака његових сексуалних баханалија, и на примеру срамног саопштењем у коме нападају оштећеног Микетића (јер је и заиста “оштећени”, јер је од стране Вучићевог режима тајно у свом дому сниман, а онда и јавно “емитован”).
БИА, уместо да идентификују осумњиченог за ово кривично дело, напала је саопштењем овог несрећног и потпуно безначајног љубитеља сексуалних слободам лаких опијата. Било је то једно од ретких саопштења које је протеклих година издала ова, наводно тајна служба, која се чак није оглашавала ни о проблему са мигрантима, оружаном сукобу у Бањској, па чак ни о томе што људи из њених редова пребијају људе.
Има један важан детаљ из историје послератне Службе који можда говори о томе “како смо стигли довде”…
Наиме, само месец дана после формирања ОЗНА, јуна 1944, на јадранском острву Вис, један од истакнутих партизанских бораца Слободан Пенезић Kрцун добио је задатак да формира Одељење за заштиту народа у Србији – Озна. Шеф му је био Александар Ранковић, једно време суштински други човек државе и шеф тајних служби. У почетку их је било седморо или осморо на овом задатку, али су разгранали мрежу и до краја рата поставили темеље југословенске и безбедносне службе и полиције.
На једној јединој фотографији где се налазе Јосип Броз, Момчило Марковић, Kрцун Пенезић, Александар Лека Ранковић, Милован Ђилас и Благоје Нешковић, постоји још једно лице чије име није познато савременим историчарима. Човек је био омањег раста, са затегнутом краватом, у униформи британског официра, на дан формирања ОЗНЕ, касније УДБЕ, а још касније ДБ, РДБ и данас БИА.
Kолико оваквих “анонимних” данас управља Службом, и коме се више исплатило да аметризмом и дилетантима, упропасти ту некада деликатну и ефикасну машинерију, уместо да је “транспарентно реформише”?
Онај који зна одговор на ово питање зна и каква је судбина намењена Србији и читавог региону у будућности.
