У једној од ранијих колумни које сам писао за Таблоид (мислим новембра прошле године) сам детаљно образложио идеју власти да склоне грађане са улице и да политику поново заробе у строго контролисане услове Народне скупштине и локалних парламената. Нажалост, али највећи део опозиције је био саучесник у спровођењу ове идеје делом јер су у тајним диловима са Вучићем, а делом јер су овакав сценарио подржали водећи страни амбасадори у земљи (амерички, руски и представници ЕУ). Читава ова операција је трајала од септембра месеца прошле године и коначно је заокружена другог јуна и потврђена именовањем Александра Шапића за градоначелника Београда уз подршку 64 одборника, а што је врло стабилна и комотна већина, закључује др инж. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Пошто је било очигледно куда ствари иду, такође сам у више јавних и медијских наступа најавио да ће након што исплати опозицију, а народ и политику склони са улица, Вучић кренути и у својеврсни „блицкриг“ у којем ће као на траци доносити национално штетне одлуке, а чиме ће куповати сваки даљи месец боравка на власти и слободи. Као најпогоднији период за спровођење те замисли тада сам означио август месец и направио сам паралелу са злокобном и договореном операцијом „Олуја“ која је циљано спроведена у летњим месецима како јавност у Србији не би кренула у обрачун са Слободаном Милошевићем пре него што је он испоручио и остале територијалне и сваке друге уступке које су странци од њега тражили.
Нажалост, али моје јавно изнесене црне слутње се показују као тачне, а што је потврдио и сам Вучић у свом, ко зна ком директном и историјском обраћању нацији. Он је у понедељак 24. јуна рекао да је пред нама лето у којем ће власт да донесе многе непопуларне одлуке. Тако да тај датум можемо узети као званичну објаву почетка Вучићеве летње офанзиве против грађана Србије и остатака српске државности.
Три су главна правца којима ће власт напасти. Прво ће се ићи ка решавању два преостала територијална питања на подручју бивше СФРЈ, а то су Косово и Република Српска. Свакоме ко се иоле разуме у геополитичка кретања или чак довољно да само има здраву логику, јасно је да су ова два питања спојена. Први који је јавно указао на ту логичну ствар био је покојни премијер Србије, Др Зоран Ђинђић који је од 2002. кренуо у спровођење политике „и Косово и Република Српска“.
Увидевши судбину коју је доживео Ђинђић, Вучић је кренуо у спровођење за странце много прихватљивије платформе „ни Косово ни Република Српска“. Што се тиче Косова ту на делу имамо пузајуће признавање и оно је сада доведено практично до самог краја. Да није Аљбина Куртија и његовог екстремистичког става о томе да Срби и не треба да постоје нити да имају било каква права, читав процес би био завршен још пре две године. Што се тиче Републике Српске као почетак завршне операције потпуног гушења међународног субјективитета слободно се може узети тзв. Свесрпски сабор који је недавно одржан у Београду.
Читава манифестација фолклорног национализма је и изведена како би пригушено буком помешаних звукова изворне музике и прелета авиона МИГ 29, прошла одлука да се укине 9. јануар као главни датум обележавања државности Републике Српске и да се уместо тога обележава Сретење. То је упаковано у обланду да се тиме иде у правцу спајања у једну државу, али је суштина нешто сасвим друго.
Наиме, симбол 9. јануара је веома важан јер се њиме показује истина о томе да је Република Српска настала на демократским принципима и политичком одлуком пре избијања грађанског рата на територији Босне и Херцеговине. То је најбоља одбрана од оптужби да је настала на ратним злочинима и баш због тога је и био удар и захтев странаца да се 9. јануар укине као симбол и као такав потисне из колективног памћења народа. Иначе, то је доста честа пракса и врло важна агенда у доношењу различитих политичких одлука.
Рецимо, 9. мај је као датум био јак симбол победе над нацизмом и фашизмом, међутим у промењеним политичким приликама започето је са изменама значења симбола и дошло се до тога да је данас то за западни свет Дан Европе. У наредном кораку је проглашено да Русија представља претњу по Европу, да би се сада дошло до тога да се чују гласови да је потребно војно напасти и трајно отклонити претњу.
За кратко време су жртве и џелати заменили места, а први корак је била измена симболичког значаја датума који је носио 9. мај. Тако да не треба имати сумње у то да је мењање значаја симбола 9. јануара управо део овакве једне агенде.
Оно што нас чека даље је то да се иде ка вештачком заоштравању унутрашњих односа у БиХ чиме се ствара простор да странци реагују, да би потом као мера решења унутрашњих проблема било предложено да се званично иде у НАТО и у склопу тога ће бити извршена и политичка одлука о унитаризацији и ојачавању надлежности централне власти. Овакав развој ситуације ће довести до новог таласа мирног пресељења Срба из БиХ у Србију, нешто налик на оне миграције које су се дешавале током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а које су биле последица политичке обесправљености и сходно томе економске стагнације српских крајева. Отуда не треба да изненађује чињеница да велики број носилаца власти у Републици Српској има грађевинске подухвате у Београду и Новом Саду јер очито се спремају да на новој српској несрећи дебело профитирају.
Други правац напада власти је нови круг отварања теме литијума. Наиме, према плановима Рио Тинта најранији датум у којем су они очекивали отварање рудника у долини Јадра је био крај 2026. године и због тога су у таласима и прављене кризне ситуације како би се слично као са Косовом издувавала народна енергија противљења. Паралелно са тиме без прекида траје инсфраструктурно заокруживање басена литијума у којем се планира неколико рудника.
Тренутно су главни радови на изградњи путног прстена који ће се састојати од постојећих „Милоша Великог“ и „Коридора 10″ и нових праваца Рума-Шабац-Лозница и Лајковац-Ваљево-Лозница. Свако нека узме мапу Србије и нацрта ове путне правце и видеће да се унутар налазе све истражне бушотине неколико рударских компанија које су добиле права за истражне радове, а које ће потом као Рио Тинто да конвертују у право на експлоатацију уз мито који су претходно дали властодршцима.
При томе, мито није само у парама (иако су добили и паре) већ и у политичкој заштити имајући у виду да се иза тих компанија крију врло моћни и утицајни људи. Вучић сада отвара нови круг са литијумом након што је умртвио политичку сцену и истрошио добар део народне енергије, а са циљем да навуче опозицију да одмах крене у протесте и да тако са једне стране види колико има мотивисаних за борбу и да са друге стране отвори фронт унутар противника пројекта.
Након свега циљ је да се добије екстремна ситуација у којој се користи све мање реалних аргумената, а све више прича о томе како ће „крв да падне“ и слично. У таквој ситуацији Вучић је сигурни победник јер он има искуство деведесетих у којима је управо његов задатак био да прича да ће сви Срби пре изгинути него дати Републику Српску Крајину, да би пар месеци касније дошло до злочиначке „Олује“ и етничког чишћења, а да првом Вучићу није фалила ни длака са главе нити је на било који начин покушао стварно да помогне. Верујте, пуно је таквих Вучића и у онима који „животом бране Јадар“ и баш због тога треба бити опрезан и не дозволити да се тема литијума гурне у зону екстремизма.
Трећи правац удара је покретање процеса укидања мораторијума на нуклеарну енергију. Ово је тема којом се ја стручно бавим, али и политички обрачунавам са слугама нуклеарног лобија још од 2021. године када је читава прича и покренута. Елем, у овој завршној фази министарка, Дубравка Ђедовић је најавила како ће током лета ићи јавна расправа о изменама закона који регулишу област енергетике. Пре тога је Зоран Драгишић, посланик СНС већ у скупштинску процедуру послао предлог укидања мораторијума на нуклеарну енергију, а паралелно са тиме је држава потписала уговор са француским ЕДФ везано за изградњу нуклеарних електрана. Дакле, мање више све је завршено још само да се кроз фингирану процедуру јавне расправе у току лета и потом уз мали ријалити у Народној скупштини све ово и формализује. Постоје два кључна разлога због којих се иде на укидање мораторијума.
Први је тај што се отвара могућност да се у Србији граде геолошка одлагалишта за нуклеарни отпад, а што је посебно важно за Французе који су до сада најопаснији део односили у Русију, а што је у новим политичким околностима онемогућено. Други, још важнији разлог је тај што рударским компанијама и пратећој прерађивачкој индустрији треба доста јефтине и стално доступне електричне енергије.
Отуда је план да се грађани Србије задуже и изграде нуклеарне електране како би потом по субвенционисаним ценама давали енергију рудницима и фабрикама за прераду литијума и других минерала. То вам је иста она ситуација коју смо имали од 2000. године са железаром у Смедереву. Грађани су градили термоелектране и хидроелектране у систему у којој је привреда такође била друштвена својина па је у систему циркулисао мање више заједнички капитал.
Међутим, након транзиције прво су Американци, а потом и Кинези добили могућност да користе имовину свих нас уз неадекватну надокнаду. Разлика у цени струје је оно што се прелило код разних властодржаца у џеп било кроз директну корупцију било кроз политичку заштиту.
Углавном. Ово нас чека до јесени. Начин да се избегне најгори сценарио је тај да се што хитније крене у прављење озбиљне опозиционе платформе која неће служити јаловој причи о одупирању по сваку цену, већ ће наћи модел за плес са вуковима.
