Не дао Бог да се прекопа Србија, уздуж и попријеко, тражећи не знам шта у земљи – неку руду или минерале или шта друго, поручио митрополит Фотије
Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије началствовао је 21. јула 2024. светим евхаристијским сабрањем у храму Светог Великомученика Прокопија у Дворовима поводом храмовне славе.
Беседећи после Литургије, митрополит Фотије је, поред осталог, рекао:
„Ми се молимо Богу да ови људи који сад одлучују – иако може да се погрешно разуме, можда једну тешку реч – не дао Бог да се прекопа Србија, уздуж и попријеко, тражећи не знам шта у земљи – неку руду или минерале или шта друго – а цијена ће бити да Србија буде прекопана, уздуж и попријеко, и онда, по логици ствари, по закону спојених судова, то ће се прелити и на наш простор, на жалост, овде прво Мајевицу, Семберију, а после тога ће ићи према Озрену…
Добро знате о чему говорим. Ја мислим да су људи из Цркве многи рекли да треба да чувамо нашу земљу, наше ливаде, наша поља, наше реке, које је Бог дао нама, лепоте наше, екологију нашу… Србија је препуна дивних бања, лечилишта… По томе је Србија, и Република Српска, позната – дакле, по чистоти ваздуха, управо тој непатвореној природи. Ако то сад нарушимо, ако то буде пустиња, као што остаје после тих који копају – остају црвене реке, Сахаре остају, пустиња остаје… Ја сам јуче чуо, од једнога епископа, чак, да каже да има дванаест примера у Европи где су радили – та, фирма,… – у Канади, у Америци, и другим местима – свугде иза њих је остала пустиња. Имају фотографије, читаве студије о томе. На основу чега ми имамо разлог да мислимо да код нас неће бити тако? Ко то може да тврди? Ако остане пустиња, шта ћемо онда? Не дао Бог да буде.
У сваком случају, да се молимо Богу, уздамо се у ове људи који су изабрани од народа, који су у Скупштини Републике Српске, који су градоначелници градова – да ће они имати снаге да нађу права рјешења и да наш народ и наше просторе сачувамо од те пошасти.
Не може бити свака економија добра. Ако је цена те економије потпуно уништење нашег народа, наше земље, лепоте њене – шта ће нам, онда, то? Шта ће нам то?
Ја сам био доле у Далмацији дуго, и тамо је један аустријски бизнисмен купио неку фирму Кнауф за производњу гипса, гипсаних плоча. И купио је за једну марку немачку. Кад се заврши експлоатација гипса, онда се мора потопити то поље, да се не диже онај прах горе, опасан је за људе. Тамо, иза, дакле, тог Кнауфа остају језера – исто тако нека врста пустиње. А то место је Далматинско Косово – ту су живели само Срби. Дакле, Срби у Далматинском Косову су потопљени. Плашимо се да не буде слично и на другим мјестима.
Ови овде на Јадру што раде – то је одмах уз Дрину. Ко може гарантовати да Дрина не постане црвена река, река смрти? Ко? А онда кад буде – онда је касно. Не дао Бог да тако буде. Дакле, надамо се у разум, надамо се да ће људи струке рећи своје.
Не може бити политика и економија доминантнија од живота, од наше вере, од жеље да останемо ту да живимо како смо вековима живели. Нема право нико да нам то угрожава. Нема тих пара због којих ми треба на то да пристанемо. Али вас молим да ово разумете просто као једну муку коју говорим – с ким год причам, људи говоре слично, и то је једно заједничко, да кажемо, мучеништво, а дај Боже да изиђе на добро и да људи разума победе и да изиђемо из тога искушења чисти и благословени. Да сачувамо своју матичну државу, Републику Србију, али и Републику Српску и све друге српске земље слободне од тог искушења. Живели, Бог благословио и свако добро вам даровао!“
Наслов, препис и опрема: Стање ствари
