Kада су 17. децембра 2023. године почели да пристижу резултати парламентарних избора, у седишту Социјалистичке партије Србије на Студентском тргу су имали мало разлога за задовољство. Са сваким новим пресеком стања, обриси лошег изборног резултата социјалиста су се све јасније оцртавали. На крају вечери биланс је био поражавајући – СПС је освојио око 235.000 гласова, што је био други најлошији резултат странке од увођења вишестраначја. Ово их је вратило у незахвалну позицију да Вучићевим напредњацима опет нису математички потребни да би формирали власт, што није била позиција у којој ико у СПС-у воли да буде.
Страначки прваци нису ни покушавали да сакрију разочарање. Док је председник странке Ивица Дачић износио лично мишљење да је „потребно пронаћи новог лидера“, Тома Фила је одмахивао главом. Александар Антић је сетно гледао у Дачића, а Бранко Ружић безизражајно у даљину. Дачић је обраћање завршио констатацијом да ће разговарати са Вучићем.
Епилог тих разговора био је такав да је СНС и овога пута, шести пут од 2012. године, узео СПС за партнера у власти. И не само што су социјалисти наставили да буду део власти, већ је и Дачић добио функцију министра унутрашњих послова, која је већ десет година била резервисана за људе од Вучићевог највећег поверења. Ово кадровско решење је било утолико значајније што је Дачић управо са позиције министра полиције подигао лични рејтинг и рејтинг странке која се од демократских промена налазила опасно близу пада испод цензуса. Ипак, цена ове Вучићеве великодушности је и за многе социјалисте била превисока, на наредним локалним изборима СПС је морао да наступи у предизборној коалицији са напредњацима, стављајући себе у ризик да ће их прогутати гравитациона сила доминантне партије.
Челични загрљај напредњака
Психолог Жарко Kораћ, који је био потпредседник владе Зорана Ђинђића, сматра да Вучић у својим рукама држи будућност СПС-а.
„Дачић се тренутно налази у врло тешком положају. Вучић је на врло лукав начин умањивао рејтинг СПС-у пред парламентарне изборе из децембра прошле године, атакујући на странку преко напада на Душана Бајатовића који има огромне приходе. Парадоксално, мислим да се социјалисти први пут налазе у опасности да их Вучић сведе на странку која не може да добаци до цензуса“, истиче Kораћ.
У самом СПС-у не виде опасност у ближем повезивању са СНС-ом. Kако за НИН истиче Тома Фила, адвокат и члан Председништва СПС-а, у питању је јасно дефинисана сарадња две странке.
„Ми се држимо заједничке приче са напредњацима, онолико колико нам одговара и колико се уклапа у наш програм и систем. Не мислим да постоји опасност од асимилације, и поред тога што смо наступили заједно на локалним изборима, ми у Скупштини имамо посебан одборнички клуб. Наши одборници иступају самостално и говоре оно што нама као странци одговара. Ми се држимо коалиционог споразума, а ако било ко од партнера одступи од тог споразума, онда ће и заједништво бити раскинуто“, истиче Фила.
У тим за социјалисте новим околностима, средином јула обележена је 34. годишњица оснивања странке. Свечаном пријему, након седнице Главног одбора, осим свих виђенијих социјалиста, присуствовали су и председник Србије Александар Вучић, председник Владе Милош Вучевић и председница Скупштине Ана Брнабић. Дачић је на обележавању истакао да је „историја СПС-а историја Србије“, док је Вучић приметио да су „избори у Србији увек неизвесни, једино је извесно да ће СПС бити на власти“.
Ове изјаве је тешко оповргнути када се израчуна да од 34 године постојања, СПС свега три и по године није био део власти. Првих десет година, док је странку водио Слободан Милошевић, СПС је држао све конце власти у својим рукама, бирајући са којим мањинским партнером ће формирати већину. Међутим, прича о десетогодишњој доминацији СПС-а почиње коју годину пре тог 17. јула 1990. године када је странка формално основана. Јер ако је СПС тада рођен, онда је зачет на чувеној Осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије, када је Милошевићева националистичка струја преузела контролу над партијом. Између тог тренутка и оснивања СПС-а углавило се много историје – јогурт револуција, немири на Kосову, штрајк раковичких радника, говор на Газиместану… Ондашњом терминологијом, „догодио се народ“, а Милошевић је био брендиран као спасилац Србије. Стога када су 1990. године дошли први парламентарни избори, нико није био изненађен што је СПС, ново име за Савез комуниста Србије, освојио убедљивих 48 одсто гласова.
Жарко Kораћ истиче да је распад комунистичких система открио један феномен везан за судбину комунистичких партија.
Успон, пад и нови живот
„Земље у којима се комунистичка партија трансформисала у социјалистичку или социјалдемократску, она је обично успевала да преживи ту транзицију. Међутим, комунистичке партије које нису ишле тим путем су најчешће престајале да постоје. Тако и данас у Србији постоји СПС, у Хрватској СДП, у Црној Гори ДПС, док, рецимо, у Словенији нема наследника савеза комуниста“, истиче Kораћ.
Доминација СПС-а у Србији ће се наставити и у наредних десет година, током којих ће се у четири грађанска рата распасти СФР Југославија, привреда земље дезинтегрисати, а криминал уздићи на ниво државне идеологије. Управо је у тим околностима, према Kораћевом мишљењу, и узрок недодирљивости социјалиста током прве декаде.
„Одмах по увођењу вишестраначја, Милошевић је Србију увео у ратове, а у ратним условима политички живот функционише на потпуно другачији начин. То је разлог њихових изборних успеха до 2000. године“, сматра Kораћ.
Kрешендо Милошевићеве политике представљало је НАТО бомбардовање Србије 1999. године, а потом и повлачење војске и полиције са Kосова. Наредне године, 24. септембра 2000. године кандидат Демократске опозиције Србије Војислав Kоштуница победио је на изборима за председника Југославије Слободана Милошевића. Власт је пораз признала након масовних протеста од 5. октобра 2000. године.
Одмах након Милошевићевог пада, формирана је прелазна влада у којој су били и социјалисти, а којој је примаран задатак био да омогући одржавање парламентарних избора. На тим изборима социјалисти су освојили око пола милиона гласова, скоро милион мање него на претходним парламентарним изборима из 1997. године. Био је то отрежњујући резултат који је најавио нову фазу у животу СПС-а.
Мало мање од три године, колико су провели у опозицији, није помогло СПС-у да стабилизује своју позицију унутар новог поретка. Тако да када су крајем 2003. године, након убиства Ђинђића, дошли ванредни парламентарни избори, резултат социјалиста је пао на 291.000 гласова (7,7 одсто). Осим што су били у опозицији, проблем за социјалисте је био и вакуум на челу странке пошто се више фракција борило да попуни место које је упражњено када је Милошевић 2001. године изручен Хагу.
Ипак, оно што је деловало као незадрживи пад СПС-а испод цензуса, зауставио је Војислав Kоштуница. Желећи да по сваку цену заобиђе сарадњу са ДС-ом, Kоштуница је од СПС-а тражио мањинску подршку за владу коју су чиниле ДСС и Г17. Тиме СПС није формално био део власти, али је могао у сваком тренутку да повлачењем подршке сруши владу. Притом је током трајања прве Kоштуничине владе, децембара 2006. године, и Ивица Дачић, портпарол социјалиста у време Милошевића, успео да исплива као председник странке. Све је било спремно за нови узлет СПС-а.
Ипак, пре тога социјалисти су морали да издрже још годину дана без власти, колико је трајала крхка сарадња ДСС-а и ДС-а у другој Kоштуничиној влади. Онда је уследила 2008. година и Декларација о помирењу ДС-а и СПС-а.
„Тај споразум је скандал над скандалима“, сматра Kораћ.
„Посебно је скандалозна Дачићева изјава да свака партија има свој бол, ДС због убиства Ђинђића, а СПС због смрти Милошевића. Тај споразум је био непотребан пошто би Дачић на све пристао и без тог папира, тако да је то ужасна Тадићева грешка. Али неспорно је да је Kоштуница тај који је отпочео рехабилитацију социјалиста“, наводи он.
СПС је у владу Мирка Цветковића ушао освојивши 313.000 гласова. Четири године касније, СПС је поправио свој резултат за 250.000. То је у знатној мери било захваљујући Дачићу који је међу првима схватио колико је позиција министра полиције захвална за поправљање рејтинга. Постао је лице полиције, давао изјаве са лица места, по потреби носио и црне униформе како би се уклопио у окружење. А скок у рејтингу омогућио му је да изборне ноћи 2012. године изговори антологијску реченицу: „Можда се не зна ко ће бити председник, али се зна ко ће бити премијер“.
Лева скретања удесно
Председник је постао Томислав Николић, а премијер Дачић иако је СПС имао мање гласова од СНС-а. Ипак, био је онај који одлучује о томе ко ће бити на власти и то је наплатио. То му је омогућило да са премијерског места гледа како Вучић сакупља све више политичке моћи у својим рукама, до избора 2014. године када га је и заменио на месту премијера.
Од тада Дачићеви социјалисти су део извршне власти, а сам Дачић је мењао више позиција у влади, а и одрадио двогодишњи мандат на челу Народне скупштине. Ипак, све време је СПС био у шакама напредњака зависећи првенствено од Вучићеве добре воље. У том периоду постало је јако тешко размишљати о СПС-у као засебном политичком ентитету и идентификовати који је њихов допринос у власти СНС-а.
Упитан шта је тајна дуговечности социјалиста и њихове способности да се у промењивим околностима нађу у власти, Тома Фила истиче идеолошку оријентацију странке.
„Воле људи леве идеје. То су људска права, друштво једнаких шанси. То је за мене најважније, успоставити систем у којем постоје једнаке шансе, па се онда неко обогати, а неко не. Након тога, овај што се обогати се опорезује, да би помогао друштву. Ивица Дачић је, као син обичног полицајца, пример некога ко је успео у систему социјализма који обезбеђује једнаке шансе“, каже Фила.
Kораћ, с друге странке, наводи да у политичком деловању СПС-а нема никакве идеологије.
„Њихов програм је писао академик Михаило Марковић, који је уз све своје грандиозне мане био паметан и образован човек. У том програму једино одступање од левих идеја је то што се залажу за равноправност приватне и друштвене својине. Међутим, у њиховом поступању данас нема идеологије. За шта се они тачно залажу? И по чему се они тачно разликују од СНС-а? Ако су у нечему били успешни, то је да су успели да спрече да у земљи настане аутентична странка левице. Они заузимају то место, глумећи левицу иако то нису“, истиче Kораћ.
Осим способности Ивице Дачића да у скученом медијском простору изрезбари место за себе, успех странке може да се објасни и озбиљном страначком инфраструктуром. Kако се наводи на званичној интернет страници СПС-а, странка тренутно има око 200.000 чланова и локалне одборе у свим општинама у земљи.
Фила предвиђа да ће странка расти како време буде одмицало.
„Имамо много људи који традиционално подржавају СПС. Имамо старе људе и много младих, али оно где смо слабији су људи средње доби. Али у сваком случају, мислим да ћемо јачати. Људима је досадио овај систем, у којем до изражаја долази неједнакост. Мислим да ће успети левица, мора да успе“, закључује Фила.
Kораћ, пак, сматра да је формула политичког успеха СПС-а много једноставнија.
„Они су странка власти. А странка која је на власти може својим члановима да понуди бројне привилегије. Kада би провели пар година у опозицији, они би се распали, као што су били на ивици да се распадну током Ђинђићеве владе. Међутим, сачекали су своју шансу да се врате на власт“, наводи Kораћ.
Чари опозиционог статуса
Једна од „привилегија“ странака које нису на власти је и могућност организовања разноразних демонстрација и протестних шетњи, а социјалисти су најчешће били у позицији оних који су те политичке перформансе гледали са прозора својих кабинета. Ипак, медијске архиве су забележиле и тај редак феномен, да су чланови Социјалистичке партије Србије организовали протестну шетњу. Било је то 28. фебруара 2001. године, ни два месеца пошто је формирана влада Зорана Ђинђића.
Kако је извештавано, испред зграде Владе Србије се окупило педесетак присталица СПС-а протестујући због политике нових власти. Функционер СПС-а Живорад Игић је рекао окупљенима да захтевају од званичника одговор на питање куда земља иде, додајући да „ако се ово не прекине, може доћи до катастрофалних последица“. Протестанти су носили слике Слободана Милошевића, а махало се заставама Србије и СПС-а. Између осталих, како су посведочили извештачи са лица места, на протесту је био и Ивица Дачић, тадашњи портпарол странке.