Државни и страначки функционери саботирају Вучићеву кампању у интересу Рио Тинта, а против народа. Жељко Митровић предводи хајку на грађане који тобоже прете Вучићу, а тајно му се руга поређењем са Ђекном, која још није умрла, а не зна се ка’ ће. Спасоје Павловић Лудвиг, наследник Слободана Милутиновића Снајпера, одбио је захтев да организује батинаше против грађана који су протестовали у Новом Саду. Предраг Колувија је спреман да сведочи против Вучића, баш као и Вељко Беливук. Кад се осврне око себе, Вучић види само потенцијалне сведоке, који ће га окривити за све заједничке злочине како би избегли одговорност.
Пише: Предраг Поповић
– Где сте сад, јуначине? Где сте, мишеви? Дођите, не плашим вас се – урлао је Александар Вучић 10. јула 2020. године у камеру Телевизије Пинк, усхићен због у крви угушених протеста пред Народном скупштином.
Сад, кад су „мишеви“ устали против њега, Рио Тинта и осталих тровача Србије, Вучић се престравио. Како и не би, кад више напредњака иде на протесте, него на његове митинге. На комеморативном скупу, који је Вучић претворио у литијумски карневал, на трибинама лозничког фудбалског стадиона Лагатор било је више статиста из Републике Српске, које му је позајмио Милорад Додик, него локалних напредњака. Пропала је и традиционална акција присилног транспорта уцењених абонената. Из Чачка, Прибоја, Зрењанина и других градова, до Змијарника је стигло више аутобуса него „сендвичара“. Да ствар буде гора по Вучића, а боља по Србију, од њега су се дистанцирали и многи сарадници. Већина државних и страначких функционера избегава да учествује у промоцији интереса Рио Тинта.
Вучић покушава да хомогенизује картел новом медијском кампањом у којој се представља као жртва непостојећих атентатора. По хиљадити пут, условљен властитим психотичним поремећајима, Вучић измишља претње које угрожавају њега и чланове његове породице. Увек на исти начин покушава да се извуче из кризних ситуација, које је сам изазвао.
Почетком прошле године, кад је пристао на тзв. Немачко-француски план о признању државности албанске лажне републике Косово, ухапсио је и у двомесечном притвору држао Дејана Петра Златановића и Дамњана Кнежевића. После првог протеста због масакра у основној школи „Владислав Рибникар“, Дубони и Малом Орашју, ухапсио је Милована Бркића, кога је девет месеци злостављао у притвору. Истим поводом, због објаве на Твитеру, ухапсио је и Тихомира Тришића, власника угашеног недељника Актер, који је у притвору провео више од годину дана. Сада, уплашен побуном грађана који не желе да пристану на његов план да од Србије направи рударску колонију, води кампању против новинара Срђана Шкоре и Тамаре Скроззе, професорке Биљане Стојковић и других појединаца, који дижу глас против њега и његовог картела. Наравно, свима је јасно да у њиховим изјавама нема ничег спорног, али то не спречава Вучића да води хајку.
– Акција припремања народа у Србији да мирно прихвати убиство Александра Вучића, кроз стварање атмосфере и навикавање грађана на то да је сасвим нормално ликвидирати председника, увелико се захуктава – наводи се у Информеровом тексту под насловом „Летња сезона лова на Вучића: Они једноставно желе да га виде мртвог и труде се да припреме народ за ту слику“.
Као Информер, тако и Пинк свакодневно прави ретроспективу атентата на Вучића. Убијали су га Шешељеви радикали у Хртковцима, британски специјалци из САС-а у Поточарима, чак 97 атентатора у Јајинцима, албански дронови на стадиону у Тирани… Кроз то време, Вучићеви полицајци, тужиоци и судије су хапсили и процесуирали око хиљаду грађана Србије због псовки и увреда, које су, у бесу, писали по друштвеним мрежама. Неки од тих жртава Вучићевог прогона из притвора су изашли у мртвачким ковчезима.
Вучић је недавно кукао и због клетве, коју су на њега, наводно, бациле „Мајке Сребренице“. Заборавио је да је сам себе проклео још пре 20 година.
– Заклињем се свемогућим Богом, заклињем се својом православном вером, заклињем се својим именом и чашћу, заклињем се славом својих предака и будућношћу својих потомака да ћу часно, поштено и предано обављати своју дужност, поштујући страначку дисциплину и извршавајући одлуке највиших страначких органа, у складу са програмом и Статутом Српске радикалне стране. Како ја ову заклетву поштовао и испуњавао, тако и мени Бог помогао – наводи се у Заклетви, коју је Вучић потписао 26. јануара 2004. године у земунској Николајевској цркви.
Време је показало, Вучићу су интереси важнији од заклетве пред Богом, а похлепа већа од бриге за част предака и будућност потомака. То знају и његови најближи сарадници, који се ругају с његовом патолошком потребом да глуми невину жртву злих атентатора, који не постоје. Жељко Митровић, кад је у ширем друштву, Вучића кити надимком Цезар. Кад је са Банетом Стојановићем и осталим људима од поверења, Цезара назива Ђекном, која још није умрла, а ка’ ће не знамо.
Над живим Вучићем некад су лелекали многи његови ортаци из разних криминалних група. Вељко Беливук му је изнајмљивао батинаше за разбијање опозиционих скупова, протеста таксиста, рушење зграда у Савамали и сличним напредњачким акцијама. Беливук је ухапшен 4. фебруара 2021, а суђење по оптужници, која га терети за седам убистава, већ две године тапка у месту. Он се још није изјаснио о оптужници, да ли је крив или не, већ чека нагодбу с Вучићем. Ако договор изостане, Беливук ће објавити доказе о њиховој сарадњи у разним злочинима.
На равнотежи страха заснива се и однос Вучића с Предрагом Колувијом. Вучић му помаже политички, медијски и правосудно, али свеједно мора да га држи на кратком повоцу. Мора, јер Колувија чува свој „блацкберрy“ телефон, који чува бројне занимљиве тајне, наведене у препискама и снимљеним разговорима с разним Вучићима и њиховим министрима, полицајцима и тајкунима. У приватним разговорима, за које зна да ће бити цитирани „тамо где треба“, Колувија тврди да је у сваком тренутку спреман да откључа тај телефон, али да му то не дозвољавају ни тужиоци, ни судије у поступцима који се воде против њега. Такође, он упорно понавља да је производња и продаја марихуане на „Јовањици“ – државни посао. Колувија је незадовољан што сад мора да одговара за оно што је радио у државном интересу, а сви саучесници се дистанцирају од њега. Зато и он показује спремност да се дистанцира од Вучића, иако се плаши да не прође као Беливук или, још горе, као Владимир Цвијан.
Лоше је прошао и Слободан Милутиновић, звани Снајпер. Након што је Снајпер, крајем априла ове године, ухапшен у Шпанији, његово место у напредњачкој мафијашкој хијерархији требало је да заузме Спасоје Павловић, звани Лудвиг. Док је стасавао у клану Ненада Опачића, Лудвиг је научио све лекције о односу криминалаца и политичара. Ученик је постао мудрији од учитеља, па је Лудвиг на време направио отклон од СНС-а, за разлику од Опачића и ДОС-а.
– Нећу против народа – одбио је Павловић позив да, пре неколико дана, организује неколико мањих батинашких група, од по 3-4 криминалца, које би изазивале провокације и туче на протесту у Новом Саду.
Таквих примера има и у другим градовима. Страначки функционери, директори јавних и приватних предузећа, чак и поједини полицајци и криминалци дискретно саботирају Вучићеве покушаје да их увуче у сукобе са грађанима. То је приметио и Вучић. И њему је јасно да више не може да инсистира на беспоговорном извршавању задатака, не може да подмити или заплаши већину доскора лојалних сарадника.
Кад се осврне око себе, Вучић види само потенцијалне сведоке сараднике. Свестан је да ће га се одрећи сви који су му аплаудирали, који су га јуче дизали у небеса, а сутра ће на вешала. Свима је испунио све амбиције, створио је од њих мултимилионере, заједно су пљачкали јавне ресурсе, черупали буџет и отимали туђу имовину, а сад они, незахвалници, не желе да бране њега, него згрнути плен. Вучић све то види, а не може ништа да предузме. Може, несрећник, да вређа, хапси и прогони новинаре, интелектуалце и остале нормалне грађане, али и сам зна да му реална опасност прети само од припадника дворске свите и поверилаца, којима дугује уништене или отете послове, новац и услуге.
Као што је Вучић издао Шешеља и тиме привукао клетву на себе, тако ће се његови сарадници одрећи њега да би избегли кривичну одговорност и задржали плен. Напредњачка мафија трчи последњи круг. Трчи за Вучићем, а кад га улови, понудиће га као откупнину за своје, односно заједничке грехове.
– Није се извукао, само још није ухапшен – говорио је Вучић о Небојши Стефановићу, а сада и за њега вреди исто.
Ђекна Вучић још није ухапшен, а не зна се ка’ ће. Што пре, то боље.
