Билатерална дипломатска и трговинска динамика у Србији открива разне нејасноће у политичком односу између Русије и нас
Отклон од руске државе, који систематски спроводи Вучићев режим, јасан је знак слабости и дилетантизма владајуће партије и њених политичких млађих партнера. Са друге стране, упркос бројним издајничким и антиправославним потезима Александра Вучића, Кремљ није битно променио своју позицију подршке према режиму у Београду. Амбасадор Боцан-Харченко, упркос Вучићевом јавном признању o продаји оружја Укро-фашистичком режиму и низу санкција Руској Федерацији, и даље говори о добрим односима и разумевању Руса за српску позицију. Зашто је то тако?
Прва могућа опција политичке позиције Русије је она при којој се више верује Вучићу а мање српској опозицији. Овакав став свакако користи СНС режиму. Иако очигледно добијени налог од Американаца подразумева уништење традиционално добрих односа Руса и Срба („добри односи“ нису важили у периоду постојања СССР-а), у дневној политичкој комбинаторици Вучићу ипак одговара да га Руси подржавају. Знајући да је српски народ у високом (мада не и у превисоком) степену проруски оријентисан, Вучић тако учвршћује власт и поверење већине гласачког тела Србије. Јер, Руси су наши, велики и паметни, и они одлично знају шта је добро за Србију и њену будућност, а то је наравно СНС. Вучић, иако активно ради на дугорочном цепању руско-српске споне, и те како зна да за своје сирове реторичке манипулације користи дневне и краткорочне монаде руске политике. Скорашње позивање на наводне информације ФСБ-а о протестима које су прослеђени српској власти очигледан је пример ове тактике.
Оно чему се просечан Србин до скора највише надао је велика руска помоћ која ће уследити после победа над НАТО-ом и јеврејским лобијима Америке, Европе и Израела. Наш просечни становник се надао да ће овај пут успети да избегне свој историјски задатак, да неће поново и узалуд ратовати, чак и по цену занемаривања руских и својих основних интереса. Горак укус Јељциновог препуштања Србије западној немани из деведесетих је још увек присутан код старијих генерација и – ма колико Путин и Захарова својом отворено просрпском реториком то покушавали да промене – неповерење, а и наслеђена титоистичка русофобија, макар и на висцералном нивоу, још увек су присутни код немалог дела грађанства. Са друге стране, руска пракса немешања у послове других држава је став који не одговара Србима. Док домаћи либерали, криминалци разних врста и џендеристи добијају од запада велике своте новца на годишњем нивоу, руска подршка углавном се заснивала на разним пословним али углавном неоствареним понудама, доскорашњем поклањању старијих војних технологија и гостовањима распеваних Козака у Сава центру. Теза да ће Руси једног дана доћи и брзо нас регенерисати је наивна. Она истовремено није и немогућа, али би за њено остварење био потребан отворен захтев за политичку, војну и економску помоћ од стране председника државе, што је и урадио председник Сирије Башар ел-Асад. Вучић то свакако неће урадити, а и када би можда и хтео, то би био почетак брзог краја његове, од стране западних сила генерисане, политичке каријере и личног богатства. Авај, уговор са ђаволом је давно потписао а племенита Грета му неће пристићи у помоћ.
Трећа и најпогубнија могућа опција је пуштање Срба низ воду. Веома прагматично руководство из Кремља, после 25 година лутања, испипавања и махом политичке подршке Србији, можда је одлучило да је препусти таласима подивљале историје. Постмилошевићевске политичке гарнитуре често су својим лажним братским загрљајима и суштински прозападном политиком вређали интелигенцију руске политичке врхушке. Срби су годинама гласали у велико броју за СНС и руски посматрачи политичких прилика су могли закључити да су Срби углавном задовољни својом прозападно влашћу и својом фантазмагоричном перспективом уласка у ЕУ. Такође, наш народ и његове елите на разноразним јавним проруским скуповима нису показивали довољну заинтересованост за везаност са Русијом и то је у Москви сигурно примећено. Тренутни изазови пред руском нацијом су огромни и – осим поновне одбране домовине од западне хегемоније – Руси су преузели и бреме главног архитекте новог, али и човечнијег светског поретка. Такође, не сме се заборавити да је у Русији постојала и постоји антисрпска клима међу неким утицајним људима. У ту групу су се могли уврстити скептични Достојевски, осведочени србомрзац Стаљин, арогантни Горбачов и културолошки изолациониста Солжењицин. С друге стране, српска карта „неправедно напуштене жртве“ из деведесетих је можда потрошена. Руси могу имати осећај да једноставно губе време са превртљивим Србима, а један познати револтирани руски новинар нас је недавно означио као „балканске проститутке“. Такође, од минирања подводне инфраструктуре Северног тока, све је у Русији постало другачије: она превасходно посматра Европу као болесно ткиво наслоњено на њене западне границе а политичке вође исте као групице инфантилних лудака. Руска одлука о дугорочном дистанцирању од старог континента доприноси тези о могућој намери одрицања Кремља од Србије. Ова опција би била најгора за Србе пошто свако – са минимумом политичке интелигенције – зна да српска држава у оваквој међународној констелацији не може опстати без подршке Русије.
Четврта опција је најмање присутна у колективној свести али је као концепт најзаводљивија: Вучић, спроводећи налоге својих западних контролора, од 2019. активно разара политичко ткиво које везује два народа. Тај приступ се додатно појачао последњих година са отвореним критикама руске војне операције у Украјини, нарученим признањем у лондонском часопису Фајненшл тајмс (Financial Times magazine) везаним за продају српског наоружања и муниције украјинском режиму, те личним увредљивим гестовима упућеним председнику Путину. Међутим, Руси су добро схватили игру Запада и намерно не реагују онако како би иначе могли. Упркос издаји и лицемерју из Београда, званична Русија и даље подвлачи своје разумевање за српске проблеме и инсистира на наративу о добрим политичким односима. Ова опција потцртава руску спремност да и даље остану уз српски народ, као и намеру о свеобухватној помоћи Србима после војне и политичке победе над либералном хегемонијом. Она је уједно и најповољнија по нас, пошто комбинује политичку лукавост, истрајност и дугорочну визију о развијању старе споне два источна народа. Какав ће евентуални став Русије бити према Вучићу и српским псеудоелитама после слома Запада, за сада је нејасно.
∞
Без обзира на то да ли ће садашњи компрадорски сој задржати власт или је изгубити, ништа у Србији неће бити исто после јула 2024. године. Корпоративни бандитизам Рио Тинта, тајно мешетарење српских власти и увредљива посета Немца Шолца отрезнили су већину Срба. Ако је наш народ до сада наивно веровао да може заменити своју слободу за привид политичке сигурности, скорашњи велики августовски протест у Београду распршио је те заблуде. Јер, онај ко мисли да може трампити слободу за сигурност, на крају остаје без оба – али са Рио Тинтом.
