Ову колумну пишем у првом лицу једнине. Реч је о теми која изискује лично опредељење не само сваког житеља Србије, већ и сваког припадника српске нације. Сматрам целу дебату о литијуму судбинским тестом свију нас.
Пише: Срђа Трифковић
Нисам никада био Вучићев мрзитељ. Врло дуго (можда и предуго) допуштао сам барем могућност да су неки његови потези по питању Kосова и Метохије пре свега – плод погрешне процене и самоуверене површности својствене његовој личности, пре неголи резултат смишљене зле намере. Нисам га сматрао неким успешним политичарем, а камоли државником, наравно.
Увек ми је била иритантна његова кич мелодрама пред камерама, као и његова театрална обраћања нацији. Ипак сам, дуго допуштао могућност да је слабић као човек и доказано слаб лидер, али да ние исконски злокобан и лош лик.
Литијум ме је преломио.
Његова хистерична задртост – свађалачка, понижавајућа за сваког иоле рационалног човека – необјашњива је и неопростива. Не знам који су стварни мотиви Александра Вучића да Србију гура у један пројекат који нема ни зрно економског оправдања за катастрофалне последице које носи, али видим да он то чини на начин који га коначно раскринкава као непријатеља земље и нације на чијем је челу.
Ово су тешке речи. Погледајмо дакле чињеницама у очи.
Главни Вучићев аргумент за копање литијума у Србији, онај који стоји насупрот свим еколошким аргументима против, јесте наводно економско благостање које би рударење, затим и остатак ланца снабдевања заснован на њему, требало да донесе држави и грађанима.
Ако погледамо у конкретне цифре, реч аргумент да ли то значи да свако од нас треба да прода по бубрег или плућно крило некој немачкој клиници зарад куповине половног аута. Увреда Србији и Србима без на преседана.
Фирма Ерго Стратегy Гроуп укупно је септембра 2023, у својству независног консултанта, за компанију Рио Тинто урадила студију са проценама директних и индиректних економских ефеката рудника литијума у Србији. У тој студији се процењује, као што смо већ чули што од представника Рио Тинта тако и од представника државе, да би допринос бруто домаћем производу (БДП) Србије био око 695 милиона евра евра годишње.
Пошто је 2022. године БДП Србије износио око 60 милијарди евра, ово значи да бидодата вредност пројекта била тек преко један одсто тадашњег БДП-а Србије. Пошто Вучићев режим тврди да ће БДП Србије достићи 100 милијарди евра 2027. године, допринос Пројекта Јадар том пројектованом БДП-у био би мизерних 0,7 одсто.
Осим директног доприноса пројекта БДП-у Србије, ту су и индиректни доприноси економији, па све укупно наведена студија процењује да би и прерађивање руда у злато и бор чинило 1,9 милијарди евра, или нешто више од три одсто данашњег бдп Србије.
Ово све, и под претпоставком да цена на светском тржишту остати.
Ствар је још далеко црња када се провере детаљи.
Период експлоатације подељен је у два дела по питању уплата у буџет Србије.
Потребно је испитати колики то профит фирма Рио Тинто планира да прави на српском литијуму. Стопа пореза на добит у Републици Србији је 15 одсто и компанија планира да за њега уплати држави 85 милиона евра. То значи да је планирана добит Рио Тинта годишње 567 милиона евра, при претпостављеној цени литијум карбоната од 15.600 евра по тони. Притом је план да се акционарима исплати годишње око 250 милиона евра на име дивиденде. Дакле, Србија добија пуке мрвице са трпезе.
Из студије се притом види да нема плаћања ни пореза на добит нити на дивиденду све док се не поврати инвестиција. А вредност те инвестиције, да поновимо, одређује сам Рио Тинто.
Ово је понижавајући и дубоко штетан аранжман чак и без катастрофалних еколошких последица које нису само могуће, нити тек вероватне, већ извесне.
Kао што је у свом ауторском тексту од 25. јула изнео концизно Оливер Суботић, непристрасна критичка анализа указује на велику вероватноћу озбиљног угрожавања животне средине, узевши у обзир локацију потенцијалног рудника и ранија горка искуства неких држава. Навели смо доказе да би финансијска добит Србије била буквално јадна, достојна неке афричке колоније. У односу на неке афричке колоније у анализи проблема, међутим, те финансијске добити, ма колике биле, не могу покрити штету евентуалног угрожавања животног простора.
Kо уопште може дати стабилне и одговорне гаранције за употребу технологије која је већ показивала негативан утицај на екосистем?
На који начин било ко лично може одговарати за евентуалну штету која би могла настати деценијама касније, кроз кумулативни ефекат примене те технологије?
Све наведено указује на потребу формирања прецизних механизама који би нас штитили од претварања Србије у рударску колонију. Kако каже Оливер, актуелни предлог ископавања литијума у долини Јадра не може издржати темељну критику:
Здраворазумско расуђивање показује на то да је ризик велик за територијално малу земљу попут наше, поготово што би евентуалне последице биле практично неотклоњиве. Kод великих и индустријски развијених земаља (попут оних које нам сугеришу ископавање јадарита) ситуација је значајно другачија јер због величине своје територије оне могу да експлоатишу руду литијума на локалитетима који носе неупоредиво мањи ризик од настанка еколошке катастрофе. Стога је мудро да великим државама уступимо авангардну позицију у домену рударења литијума али на њиховој сопственој територији, а да ми, који смо територијално мали, пратимо њихове активности и учимо на њиховом искуству.
Уосталом, закључује аутор, чак и чему толика журба? Литијум неће побећи из долине Јадра само и стрпљиво ће чекати подно Цера све док технологија његовог ископавања не постане потпуно безбедна. Тачније – ако то икада постане.
Проблем није економски, за Србију он је уистину егзистенцијални.
Загрижена решеност Александра Вучића да наметне Србији један штетан пројекат, који задире у саму срж опстанка нације, зарад несхватљиво мизерних економских бенефита, указује на ирационалност тог човека. Ирационалност која добија све јасније стабилне криминалне размере.
За надати се да ће литијум имати исти ефекат као утицај литије у Црној Гори 2020.
