„Интернет платформе имају снажан подстицај да удовоље важним владиним званичницима, а подаци у овом случају показују да су високи званичници вешто искористили рањивост Фејсбука… Није изненађујуће да су ови напори уродили плодом. Facebook је усвојио нова правила која су боље одговарала жељама званичника, а многи корисници који су изразили неодобрене ставове о пандемији или вакцини против COVID-19 били су „деплатформисани“ или на неки други начин ограничени.“ (Судија Семјуел Алито, противно мишљење у предмету Murthi против Мисурија)
Марк Закерберг, извршни директор компаније Мета, коначно је признао оно што смо све време знали: Фејсбук се удружио са владом да цензурише појединце који изражавају „неодобрене“ ставове о пандемији COVID-19.
Закербергово признање долази након низа судских пресуда које затварају очи пред владиним технофашизмом.
У одлуци 2-1 у предмету Дечија здравствена одбрана против Мете, Девети окружни апелациони суд одбацио је тужбу коју је Дечија здравствена одбрана покренула против Мета платформи због ограничавања CHD-ovih постова, прикупљања средстава и оглашавања на Фејсбуку након комуникације између Мете и званичника савезне владе.
У једногласној одлуци у комбинованим предметима NetChoice против Paxtona и Мооди против NetChoicea, амерички Врховни суд је избегао одлуку о томе да ли би државе могле да донесу законе о забрани цензуре од стране Биг Tech компанија на платформама друштвених медија као што су Facebook, ТикТок и YouTube.
А у пресуди 6-3 у предмету Murthi против Мисурија, Врховни суд је заобишао оспоравање напора савезне владе да примора компаније друштвених медија да цензуришу коментаре корисника који су у складу са Првим амандманом.
Добродошли у доба техноцензуре.
На папиру – барем према Првом амандману у САД – технички су слободни да говоре.
У стварности, међутим, сада смо слободни да говоримо онолико колико државни службеници – или корпоративни ентитети као што су Фејсбук, Гугл или Јутјуб – могу да дозволе.
Случај за то: интерни документи које је објавила Подкомисија Представничког дома правосуђа за инструментализацију савезне владе потврдили су оно што смо дуго сумњали: да влада ради у тандему са компанијама друштвених медија на цензури говора.
Под „цензором“ мислимо на усаглашене напоре владе да ућутка и потпуно искорени сваки говор који је у супротности са наративом који је одобрила влада.
Ово је политичка коректност доведена до најстрашнијег и опресивног екстрема.
Открића да је Фејсбук радио у договору са Бајденовом администрацијом на цензури садржаја у вези са COVID-19, укључујући шаљиве досетке, веродостојне информације и такозване дезинформације, уследила су након одлуке савезног суда у Луизијани која забрањује званичницима извршне власти да комуницирају са компанијама друштвених медија о контроверзним садржајима на њиховим онлајн форумима.
Упоредивши владине жестоке покушаје да изврши притисак на компаније друштвених медија да потисну садржај који је критичан према вакцинама против COVID-a или изборима са „готово дистопијским сценаријем“, судија Тери Даути је упозорио да „изгледа да је Влада Сједињених Држава преузела улогу сличну орвеловском „Министарству истине“.
Ово је сама дефиниција технофашизма.
Заоденут у тиранску самоправедност, технофашизам покрећу технолошки дивови (и корпоративни и владини) који раде у тандему да би постигли заједнички циљ.
Влада нас не штити од „опасних“ кампања дезинформација. То је постављање темеља да нас изолује од „опасних“ идеја које би нас могле навести да размишљамо својом главом и, на тај начин, оспорити елитама да контролишу сваки аспект наших живота.
До сада су технолошки гиганти могли да заобиђу Први амандман захваљујући свом невладином статусу, али то је у најбољем случају сумњива разлика када марширају у складу са диктатом владе.
Као што су Филип Хамбургер и Џенин Јунес пишу за TheWall Стреет Јоурнал: „Први амандман забрањује влади да ’ограничава слободу говора‘. Доктрина Врховног суда јасно показује да влада не може по уставу да избегне амандман радећи преко приватних компанија.“
Ништа добро не може произаћи из тога што се дозволи влади да заобиђе Устав.
Стална, свеобухватна цензура коју нам намећу корпоративни технолошки гиганти уз благослов моћи која прети да ће довести до реструктурирања стварности право из Орвелове 1984., где Министарство истине контролише говор и обезбеђује да чињенице су у складу са било којом верзијом стварности коју владини пропагандисти прихвате.
Орвел је 1984. намеравао као упозорење. Уместо тога, користи се као дистопијски приручник са упутствима за друштвено пројектовање становништва које је попустљиво, конформистичко и послушно Великом брату.
У свету који се све више аутоматизује и филтрира кроз сочиво вештачке интелигенције, налазимо се на милост и немилост нефлексибилним алгоритамима који диктирају границе наших слобода.
Једном када вештачка интелигенција постане потпуно интегрисани део владине бирократије, биће мало избегавања: сви ћемо бити подложни непопустљивим пресудама техно-владара.
Овако то почиње.
Прво, цензори су кренули на такозване екстремисте који су изговарали такозвани „говор мржње“.
Затим су кренули за такозваним екстремистима који су писали такозване „дезинформације“ о украденим изборима, Холокаусту и Хантеру Бајдену.
До тренутка када су се такозвани екстремисти нашли на нишану због ширења такозваних „дезинформација“ о пандемији COVID-19 и вакцинама, цензори су развили систем и стратегију за ућуткивање неконформиста.
На крају, у зависности од тога како влада и њени корпоративни савезници дефинишу шта представља „екстремизам, „ми људи“ би се сви могли сматрати кривима за неки мисаони злочин.
Шта год да толеришемо сада – на шта год да затворимо очи – шта год да рационализујемо када се то нанесе другима, било у име обезбеђивања расне правде или одбране демократије или борбе против фашизма, на крају ће се вратити да нас затвори, све нас.
Гледајте и учите.
Сви би требало да будемо узнемирени када било који појединац или група – истакнути или не – буду цензурисани, ућуткивани и натерани да нестану са Фејсбука, Твитера, Јутјуба и Инстаграма због изношења идеја које се сматрају политички некоректним, мржњом, опасним или конспиративним.
Имајући у виду оно што знамо о тенденцији владе да дефинише сопствену стварност и придаје сопствене етикете понашању и говору који оспорава њен ауторитет, ово би требало да буде разлог за узбуну у читавом политичком спектру.
Ево шта је поента: не морате да волите или да се слажете са било ким ко је због својих ставова угушен или натеран да нестане са интернета, али игнорисати дугорочне последице такве цензуре је опасно наивно, јер које год моћи дозволите, Влада и њени корпоративни оперативци ће то на крају употребити против вас од стране тиранина које сте сами направили.
Како Глен Гринвалд пише за Интерцепт:
Еклатантна заблуда која увек лежи у срцу процензурних осећања је лаковерно, обмањујуће уверење да ће цензура бити коришћена само да би се потиснули ставови који им се не свиђају, али никада нечији сопствени ставови… Facebook није неки добронамерни, љубазни, саосећајни родитељ или субверзивни, радикални актер који ће надзирати наш дискурс како би заштитио слабе и маргинализоване или служио као племенита провера несташлука моћних. Они ће скоро увек урадити управо супротно: заштитити моћне од оних који желе да поткопају елитне институције и одбаце њихов наратив. Технолошки гиганти, као и све корпорације, по закону морају да имају један најважнији циљ: максимизирање вредности за акционаре. Они ће увек користити своју моћ да умире оне за које сматрају да имају највећу политичку и економску моћ.
Будите упозорени: клизав је пут од цензуре такозваних нелегитимних идеја до прећуткивања истине.
На крају ће, како је Орвел предвидео, говорити истину постати револуционарни чин.
Ако влада може да контролише говор, може да контролише мисао и, заузврат, може да контролише умове грађана.
Са сваким даном, померамо се даље на путу ка тоталитарном друштву које карактерише владина цензура, насиље, корупција, лицемерје и нетолеранција, а све то упаковано за нашу наводну корист у орвеловски двоструки говор о националној безбедности, толеранцији и тзв. „Говор толеранције“.
Оно чему смо сведоци је савремени еквивалент спаљивању књига које укључује укидање опасних идеја – легитимних или не – и људи који их подржавају.
Седамдесет и више година након што је роман Реја Бредберија Фаренхајт 451 приказао измишљени свет у коме се спаљују књиге да би се потиснуле различите идеје, док се телевизијска забава користи да анестезира становништво и учини га да се лако смири, омете и контролише, налазимо се у сабласно сличној стварности.
