Кроз месец и по дана, кад у Казању буде почињао самит БРИКС-а а Београд буде прослављао осам деценија ослобођења од нациста, моћи ће да се наслути колико је Србија данас слободна од њихових потомака.
Извесни ентитет из Брисела, портпарол Европске комисије који се тренутно зове Петер Стано, открио је ових дана кључан податак за разумевање српске (гео)политике 21. века, скоро безнадежно заглављене између тежње да буде слободна и притиска да се на то не усуди.
Стано је, наиме, пренело заповест да односи (Србије) са Русијом не смеју да буду нормални него морају да буду ненормални као што су њихови. Огласила се тим поводом и наша традиционална Немачка претњом да ће наставак сарадње с Русијом изазвати прекид европских интеграција Србије, о чему нас је обавестио шеф Спољнополитичког одбора Бундестага Михаел Рот који се идентификује као Европљанин, феминиста и љубитељ слободе, само не наше да радимо како сами сматрамо, а после Рота и још један бриселски прималац плате на рачун европских пореских обвезника Ана Писонаро, која је у име Европске комисије била надлежна да нас уцени: или добри односи с Русијом, или поменути новац европских пореских обвезника.
И потпредседник Владе Србије Александар Вулин је у среду у Владивостоку председнику Русије Владимиру Путину рекао да Србија трпи огроман притисак Запада зато што није само стратешки партнер него и савезник Русије.
А исто је – да Србија трпи притиске и уцене како би увела санкције Русији и успут признала самопроглашену независност Косова – приметио и руски шеф дипломатије Сергеј Лавров.
И још је рекао да БРИКС не поставља предуслове ове врсте него својим садашњим и будућим члановима оставља слободу да буду где год још хоће.
И то је онај кључни податак о географском и политичком положају Србије, потврђен са свих страна које се на ту тему нешто питају. Дакле: само једна страна с којом је Србија суочена спремна је на сарадњу без услова. Она друга страна, којом је Србија нажалост окружена, спремна је само на сарадњу на испуњавању свих њених услова.
То је разлика између слободе и неслободе. Прецизније: степен наше сарадње с Русијом представља меру наше слободе. Што више сарађујемо – слободнији смо. И обрнуто, зато што нам наређују да не сарађујемо уопште; ово из простог разлога што поступање по наређењу очигледно није симптом слободе него потчињености.
Па у таквом контексту треба тумачити и позив председника Русије Владимира Путина председнику Србије Александру Вучићу, кога је својевремено одликовао Орденом Александра Невског, да присуствује самиту БРИКС-а у Казању у Русији од 22. до 24. октобра. Позвао га је (и) јавно, током разговора с потпредседником српске владе задуженим за праћење стања пројеката из делокруга више министарстава и посебних организација владе у координацији са председником републике – то је пун назив функције Александра Вулина – да позивница случајно не би била загубљена негде у дипломатској пошти. Баш као што је двадесетак дана раније, такође у разговору с Вулином, и Сергеј Лавров упутио отворени, јавни позив свом српском колеги Марку Ђурићу и председници Скупштине Србије Ани Брнабић.
То је испружена рука Русије за слободну сарадњу са Србијом, без реципрочног захтева Србији да не сарађује колико мора и са непријатељима Русије.
Узимајући у обзир поменуте притиске којима је изложена, на Србији је сад да одлучи како ће узвратити на ове позиве да сарађујемо и оне претње да не сарађујемо.
Шта учинити у таквој ситуацији? Одговор је, наравно, очигледан бар колико и није лак с обзиром на све околности.
Ипак, ако с Путином могу да се састану и НАТО чланови с ограниченим суверенитетом у одлучивању као што су председник Турске Реџеп Тајип Ердоган и премијер Мађарске Виктор Орбан, зашто не би могао председник Србије Александар Вучић који то није? Ако ништа друго, примери ове двојице представљају ваљан преседан, то јест згодан изговор пред њиховим НАТО шефовима и захтевима које нам упућују путем оних ентитета из Брисела и феминиста из Бундестага.
Али и мимо тражења пригодних оправдања за одлазак на самит БРИКС-а, поставља се кудикамо озбиљније питање има ли уопште Србија право да пропусти одлазак на скуп на који је позвана као мало која друга земља на свету; истина, и својом заслугом утолико што се дрзнула да буде једина у Европи која није увела никакве санкције Русији. БДП-ом мереним паритетом куповне моћи, према подацима Светске банке, на БРИКС-у у Казању ће бити прва, трећа и четврта економија света, ту су и богаташи као што су Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати с којима имамо изузетну сарадњу у разним областима, уосталом, да не набрајамо, у реду за БРИКС стоји и још више од 30 земаља… И како се, онда, исплати не отићи на такав скуп? И да ли може да буде било каквих важнијих сусрета у овом термину…
Већина у БРИКС-у и његовој орбити притом није признала самопроглашену независност Косова и Метохије и још мање нас на то присиљавају као што то чине Европска унија и њене најважније чланице; што евентуални неодлазак на једну страну зарад одласка на другу чини још шизофренијим у односу на још важећи Устав Србије и његову Преамбулу.
Но није у питању ни само прошлост која Косово чини срцем Србије него и будућност. Извештај о кључним технологијама будућности Аустралијског института за стратешку политику који финансирају аустралијско, америчко и британско министарство одбране и сродне добротворне установе, показао је да Кина у односу на Америку – БРИКС у односу на НАТО, такорећи – од 64 најважније технологије за будућност предњачи у 57 области, док је пре само двадесетак година водила у само три. Тренд је евидентан и лако је уочити чија је будућност. Што значи да борба за Високе Дечане, Грачаницу и Пећку патријаршију представља и борбу за напредне чипове и нанотехнологију, јер све је део истог пакета, на једну или на другу страну.
Ако и зна у овом тренутку своју одлуку о одазиву на позив председника Русије, председник Србије је решио да је још не обелодани. Како је најавио, то ће нам рећи негде уочи прославе 80. годишњице ослобођења Београда од нациста. Пре 10 година, по оном пљуску, војној паради за ту округлу годишњицу присуствовао је Владимир Путин. Овом приликом он ће бити оправдано одсутан, али су се зато председник Србије Александар Вучић и амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко договорили о заједничком обележавању српске и руске победе која нам је донела слободу. Па би, у то име наше слободе и заједничке борбе за њу, било лепо да исту прилику искористе и за планирање пута високе српске делегације у Казањ.
Тим пре што би евентуално одустајање од тог пута било схваћено као сигнал наше слабости. Иза чега ће онда, по природи ствари, само уследити нови притисци да бисмо попустили поново. И то баш сад, кад смо добили отворену позивницу да се, без икаквих услова, придружимо оном свету боље будућности…
