Време у коме живимо обилује изазовима, а чини се да је протеклих неколико година најтурбулентније време у овом 21. веку.
У временима великих геополитичких померања и промена, у једном здравом друштву политиколози морају да имају значајну улогу. Њих никако не смемо да посматрамо као пророке, али њихово мишљење морамо посебно да уважавамо јер су најпозванији да говоре о темама рата и мира, узроцима и последицама неког догађаја.
О актуелним друштвено-политичким догађањима, имали смо част да разговарамо са др Стеваном Гајићем, политикологом и научним сарадником Института за европске студије.
Нешто што је тренутно најактуелније и од чега ће зависити геополитички токови у наредним годинама, свакако јесу избори за председника САД-а. Како коментаришете тренутно стање у тој „трци“ и целокупну атмосферу створену у америчком друштву, посебно после уласка Камале Харис у борбу за највишу функцију?
Америчко друштво запало је 2016. године у стање психозе, у ментално стање грађанског рата од када је Доналд Трамп практично уништио стару Републиканску партију и разбио монопол на парадигму мишљења која је постојала у обе партије.
Наравно, Трамп је у свом првом мандату далеко подбацио у односу на обећања која је дао и очекивања која је пробудио. Показало се да је оно што је он назвао „мочвара“, много дубље и чвршће, а видело се да је и он у доброј мери део те исте мочваре, с обзиром да су људи у његовом најближем окружењу управо носиоци неоконовске политике, против које се он бори и у овој кампањи, барем на речима.
Занимљиво је да су промешане карте. Практично у Америци имамо ситуацију да је Демократска странка од радничке странке постала странка богаташа, а да су републиканци постали партија са којом се идентификују радници и огроман део Америке. Уколико победи Камала Харис, мислим да ћемо само присуствовати још грчевитијем покушају Сједињених Држава да задрже хегемонију коју су изгубиле. Америка ће у том случају изнутра наставити да трули, само ће даље нарастати епидемија употребе фентанила, бескућништво, опадање просечног животног века грађана… Споља, Америка остаје консолидована касарна, Камалина политика била би политика Хилари Клинтон на „стероидима“.
Уколико победи Трамп, очекујем проблеме на евроатлантској линији комуникације, као и у прошлом његовом мандату. Дакле, негодовање елита из Европске комисије, из Брисела, НАТО-а, а с друге стране очекујем да Демократска странка мобилише још више унутрашњих снага за непрестане нереде. Америка ће бити забављена својим јадом, али опет то не значи да ће спољна политика бити значајно промењена. Не можемо се кладити на то. Ипак, ово су пројекције које видим у једном, односно другом сценарију. Трамп у првом мандату није испунио обећања, а видећемо да ли ће додатном снагом, коју му даје Роберт Кенеди Млађи, моћи да победи неоконе и да ли то уопште жели.
У исто време видимо да је највећи живи ратни злочинац Дик Чејни, перјаница и потпредседник САД у мандату Џорџа Буша Млађег, креатор блискоисточне политике у то време, подржао Камалу Харис. То доста говори о стању ствари у САД.
Надовезаћу се на прво питање. Да ли је атентат на бившег председника, а сада кандидата републиканаца Доналда Трампа, један од оних историјских тренутака који ће означавати једну епоху?
Атентат, односно за сада два покушаја атентата на Трампа, свакако су врло индикативни. Треба размишљати и у правцу атентата на браћу Кенеди, јер је сам Трамп обећао Кенедију Млађем, уколико постане поново председник, отварање докумената о убиствима његовог оца и стрица, Роберта и Џона Кенедија.
На експлицитан захтев Мајка Помпеа, директора ЦИА и потом државног секретара током првог Трамповог мандата, то није учињено и то је једно од неостварених очекивања. Видећемо, ако Трамп добије поверење, односно уколико успе да одбрани победу, јер је очигледна поука из избора 2020. да је важније бројање од гласања, очекујем да ће ЦИА овог пута отворити документа о убиствима Кенедијевих (услов је, наравно, да и Трамп преживи).
У том случају имаћемо заиста једну епохалну промену, јер ће се разоткрити оно што је већ Џефри Сакс назвао пучем ЦИА-е, који је значио тренутак од кога САД престају да буду република. „Рес публица“ (општа ствар), а од тог тренутка, према Саксу, САД постају држава која је талац олигархије.
Знамо да имате блиску сарадњу са руским медијима и званичницима. Према Вашим изворима, какво је тренутно стање у Курској области и да ли се назире крај СВО коју је Русија покренула 2022. године?
Са медијима свакако блиско сарађујем, поједине званичнике познајем, али мислим да је сарадња прејака реч. Што се тиче рата на територији Источне Европе, Русија јасно побеђује. Сада говоримо о нечему што је много озбиљније, о опасности ескалације овог рата ка нуклеарном сукобу.
Напад на Курску област је сулуда авантура украјинске војске, у којој је она потрошила резерве и најбоље преостале војнике, као и огромну количину оружја и технике. То је убрзало украјинско-НАТО слом широм Донбаског фронта. Пао је Угљедар, пашће ускоро и Часов Јар, као и још неколико тих „тврђава“ којима Украјина, то јест НАТО, држе Донбаски фронт. Ипак, мислим да су улози далеко већи од самих борби које видимо на истоку Европе.
Да ли мислите да је у питању сукоб цивилизација тренутно у Украјини, јер је јасно да се не ратује само против Украјине, већ и против плаћеника и оружја НАТО пакта?
Ово свакако прети да прерасте у највећи сукоб који је планета икада видела до сада и свакако јесте егзистенционални сукоб. Запад то види као сукоб за опстанак своје доминације. Запад брани „крај историје“, који се очигледно није догодило.
Та јефтина крађа Френсиса Фукујаме, односно поједностављивање Хегелове теорије о крају историје, сада се врло трагично расплиће и завршава.
Остатак човечанства се зато бори за право да не живи под хегемонијом Запада.
Сада ћемо прећи на локалне теме. Како коментаришете стање Срба на КиМ и шта би из неког политичког, дипломатског аспекта држава Србија морала да уради по том питању?
Нажалост, држава Србија је, из статуса вазалне земље под влашћу пројекта по имену „Александар Вучић и Српска напредна странка“, прешла у статус колоније Запада. То видимо прво на симболичком нивоу. На инаугурацији Томислава Николића, сада већ далеке 2012. године, први говорник био је Штефан Филе, тадашњи комесар за проширење ЕУ. Тада се и први пут у Председништву Србије, поред застава Републике Србије (државне, народне и председничке) појавила и застава Европске уније.
Српски војно-индустријски комплекс служи потребама НАТО-а, а режим је прибегао и плаћању директног рекета, који је очигледно последица озбиљних уцена. То се огледа у куповини бескорисних и прескупих „рафала“ који ће доћи ко зна кад и да ли ће уопште, и у слању оружја и помоћи ратним напорима НАТО-а на Источном фронту, то јест на територији бивше СР Украјине, али и на друга ратишта у служби глобалног НАТО
Од тог тренутка Србија убрзано процесом преговора у Бриселу, криминализацијом и отуђењем имовине, постаје колонија НАТО-а. Сада нам прети још и статус рударске колоније.
Српски војно-индустријски комплекс служи потребама НАТО-а, а режим је прибегао и плаћању директног рекета, који је очигледно последица озбиљних уцена. То се огледа у куповини бескорисних и прескупих „рафала“ који ће доћи ко зна кад и да ли ће уопште, и у слању оружја и помоћи ратним напорима НАТО-а на Источном фронту, то јест на територији бивше СР Украјине, али и на друга ратишта у служби глобалног НАТО.
Дакле, Србија није самостална земља. Бриселски преговори нису били преговори јер смо имали само једну страну, а то је НАТО страна. Практично смо имали само позоришну представу у којој су постојали Београд, Приштина и некакав Брисел. Свеједно да ли су „преговарали“ Роберт Купер, Кетрин Ештон, Федерика Могерини или Мирослав Лајчак, све време имамо иста три глумца (Београд, Приштина, Брисел), а заправо представу све време режира НАТО.
Та представа служи да се испред очију анестезираног српског народа практично одвија ликвидација државе Србије, кроз ликвидацију српског суверенитета на Косову и Метохији.
Још једно питање које ће одлучивати судбину наше земље у наредним деценијама, јесте ископавање литијума. У најкраћем, какав је Ваш став поводом целог овог пројекта Рио Тинта?
Рио Тинто је, како је лепо рекао Емир Кустурица, пројекат Ротшилдових, односно Блек Рока и других повезаних акционара,… Наша власт, која је у потпуности у њиховим шакама, извршава наређења. Она се налази између чекића НАТО-а и наковња обесправљеног српског народа. Чак и пре Рио Тинта ми сведочимо једном преструктуирирању, то јест прерасподели богатства која латиноамериканизује српско друштво.
Тимоти Снајдер у једном предавању[1] назива Српску револуцију круцијалним примером деколонизације унутар саме Европе. Српско друштво, оно које су направили Карађорђе и Милош, било је друштво слободних наоружаних сељака, који су имали своју земљу. Сада то више није егалитарно друштво. Ми смо имали егалитаризам далеко пре било које увезене идеологије. Мало после Француске и Хаићанске дешавала се Српска револуција, по последицама значајна барем колико и поменуте две. Свестан сам тежине речи, зато их бирано и користим.
Владавином СНС-а НАТО покушава да поништи тековине Српске револуције (1804–1815), а последица је стварање слоја богатих и свемоћних и класе сиромашних обесправљених људи. То је нешто што можемо видети у Латинској Америци где се фавеле очајно сиромашних граниче са комплексима велелепних вила пребогатих
Владавином СНС-а НАТО покушава да поништи тековине Српске револуције (1804–1815), а последица је стварање слоја богатих и свемоћних и класе сиромашних обесправљених људи. То је нешто што можемо видети у Латинској Америци где се фавеле очајно сиромашних граниче са комплексима велелепних вила пребогатих.
Симбол дехристијанизације Србије, симбол тог програма, рекао бих чак и сатанистичког програма, било је отварање виле Жељка Митровића, својеврсног анти-храма, који се поклапа са промоцијом његове сатанистичке представе „Луцифер“.
Оно што симболишу Митровић и „Пинк“ заправо је политика власти Вучића и СНС-а, а то је напор у смеру поништавања тековина Српске револуције, поништавања нашег достојанства, пре свега поништавања српског, светосавског, православног идентитета. Постоје различите манифестације тог НАТО програма. Једна је окултистичка, а друга је прерасподела богатства која је на делу. То је тренутно стање у коме се наше друштво налази.
Ако не замерате, открићу један детаљ из Вашег приватног живота, а то је да сте недавно били у руској области Алтај. Како Вам се свиђа та другачија, дивља, природнија Русија и да ли се култура једне земље најбоље изучава „бежањем“ од њене престонице?
Сама чињеница да се до те области из Москве лети пет или шест сати и да сте, када дођете на југ Сибира, тек на пола географске мапе Русије, говори сама за себе. У том тренутку пала ми је на памет мисао колико је сулудо да нека Летонија или Париз и Берлин мисле да могу да победе Русију.
Ово није први пут да одем у дубину Русије. Оно што вас одмах запрепасти јесте огромно богатство те земље. Водно богатство, богатство у шумама, минералима, чистој природи, људском потенцијалу. У области Алтај можете у пуном смислу видети рађање Евроазије. Тај крај, за који је код нас ретко ко и чуо, а прапостојбина је свих туранских народа, сада је у епицентру евроазијског развоја, с обзиром да се Алтај граничи са Кином, Монголијом и Казахстаном. То је раскрсница путева. Могао сам да видим стотине нових кинеских камиона како шпартају новим путевима Алтаја и учествују у мноштву градитељских подухвата.
Када би некакав ванземаљац дошао у овом тренутку у Русију, а да не зна о контексту рата, вероватно би мислио да је ово време највећег просперитета, с обзиром да је толико очигледна убрзана економска активност. Јасно је да у срцу Евроазије настаје нови свет.
Кинески брендови, као и руска обновљена аутомобилска индустрија нам говоре о рађању једног новог незападног света. То је можда највећи утисак који носим са Алтаја. Једна непатворена нова снага Евроазије која се сада рађа и као политичка заједница.
Стални сте гост подкаста „ПопСтандард“ који води и уређује Александар Вујовић. Како је настала идеја о једној таквој форми где свакодневне политичке и друштвене теме представљате на један нови, другачији начин?
Идеја за ПопСтандард није била моја, већ Вујовићева и он ми је предложио да будем део тог пројекта. Приметио је да знам да се послужим метафорама које долазе из популарне културе када говорим о друштвено-политичким темама.
Питао ме је да ли сам заинтересован да учествујем у емисији која се бави феноменима поп културе, али с обзиром да је све политика, из једног политичког или чак политичко-филозофског угла. Прихватио сам, и засад ми заиста прија разговор на озбиљне теме у неформалнијој атмосфери, где можемо нашу реалност да посматрамо из угла филма, театра, књига и уметности уопште.
И за крај… Често сами не препознајемо значај и лепоту свога града. Ми смо Вас угостили априла ове године у нашем граду, и као неко ко није са овог подручја, како Вам се свидео Лесковац у целости и да ли би опет били наш гост?
Први пут сам у Лесковцу био као ваш гост поводом промоције зборника о историји музичке групе Јужни ветар, под насловом „Пристајем на све“, заједно са др Мишом Ђурковићем и Огњеном Лопушином.
Први утисак је да тај један излет свакако није довољан. Импресиониран сам обновљеним лесковачким музејом, посебно када сам открио да је у томе учествовао и мој пријатељ Марко Алексић, један врло скроман човек, али човек који оставља велики траг. Ја сам препознао његов потпис када сам видео оклоп Николе Скобаљића у музеју и српски мач „скјавоне“, о коме је Марко написао капитално дело.
Био сам импресиониран и историјом Лесковца која није довољно промовисана, као што бих рекао да генерално није довољно промовисана историја и значај тог дела Србије. Наравно, прва асоцијација на име Лесковац јесте храна, али мислим да она долази тек као трешња на врху торте, с обзиром да Лесковац има много тога да понуди а има још много већи потенцијал.
Оно што је мене највише одушевило и дало наду, јесте што сам видео да је град жив, да има пуно младих људи. Прича која нам се сервира и стварност, тај дух који Срби собом носе, посебно ван престонице, јесу две различите ствари.
Животност Лесковца, односно дух, и отпор стању кроз које пролази наша земља и човечанство јесу најјачи утисак. Заиста ме то радује.
Кроз градове као што је Лесковац, може да се види прави српски дух. То је град који је прошао неслућено страдање у Другом светском рату, страдање од „савезничке“ америчко-британске руке, деценијама скривано од наше јавности, страдање којег као да се стидимо.
А, опет видимо да је то поново рођен град, и дан-данас својим постојањем и духом својих грађана, пружа отпор и злу које нас окружује споља и ономе које нам се намеће изнутра.
