Вучићева машинерија лажи ових дана је поново покренула тзв. косовско питање. Наравно, то чини агресивно до хистерије, јер је њен врховни командант лично наредио акцију, па медијске слуге морају да се покажу пред њим. А господар нити има такта, нити цени своју циљну групу. На све начине, па и идејно, налаже својим чаушима да је газе и силују. То ради и када није нервозан. Шта очекивати онда када је у паничном страху као што је сада случај?
Драгомир Анђелковић
У ишчекивању америчких председничких избора наш умишљени самодржац очекује да ће, у зависности од њиховог исхода, на овај или онај начин, Косово поново добити појачани значај. Александар без Косова је у фебруару 2023. године у своје име, усмено, прихватио маркетиншки именовани Француско-немачки план, а заправо стари немачки Ишингеров предлог о фактичком признају тзв. Косова од стране Србије.
У марту исте године сложио се са моделом његове примене. Међутим, лакше је било све то рећи него урадити. У питању је нешто што недвосмислено представља, полазећи од Устава Републике Србије, велеиздају. Вучић вара своје бираче да не издаје Косово док заправо баш то ради све у шест. То може некако да пролази док препушта тамошње српске позиције или лично којешта говори у прилог косовске издаје ЕУ званичницима, а онда то негира за домаћу јавност. Но, другачије би ствари стајале у случају да он или било ко други у име Србије потпише фактично или де јуре признање тзв. Косова.
Ако Камала Харис победи, на Андрићевом венцу очекују интензивирање притисака да Србија и формално уради оно што је Вучић илегално обећао. У случају да се у Белу кућу поново усели Доналд Трамп, на преговарачком столу ће поново бити „размена“ територија. Трамп и његово окружење имају добре пословне односе са делом албанске политичке елите као и оним ко се издаје за актуелног председника Србије, те да би стабилизовали балканску зону из које сматрају да могу брзо да извуку значајан профит, инсистираће на пуној нормализацији односа између Београда и Приштине, уз извесне промене, на начин који су већ раније дефинисали као сврсисходан.
У циљу припреме за ту или другу варијанту аминовања отмице Косова и Метохије, режимски пропагандисти сада поново ударнички обмањују јавност у вези са Вучићевом улогом у косовском дебаклу. Износе неистине да је он са Западом и албанско-косовским лидерима договорио поделу Косова, али то није могао да реализује због отпора српске јавности. Сада он и његови лажови нацији поручују: нисте хтели поделу коју је председник издејствовао, сада очекујте нешто много горе.
Све то су глупости. Српски постмодерни диктатор Вучић и некадашњи тзв. председник наше сепаратистичке јужне покрајине Тачи, договорили су уз посредовање породице Сорош „размену“ територија 2018. године. Није се радило ни о каквој подели Косова, већ о болесној трампи свог за своје: дела наше косовско-метохијске земље за делове централног сегмента Србије.
Под јурисдикцију Београда био би враћен север Косова (већи део четири општине са српском већином од преко 95 становника) а лажној косовској држави припао би већи део општине Прешево, половина општине Бујановац и део општине Медвеђа. Било је предвиђено да ЕУ исфинансира радове око измене дела трасе аутопута који спаја Србију преко Северне Македоније са Грчком, како не би био прекинут (пошто би неки крајеви где сада пролази припали тзв. Косову) као и изградњу станова за Албанце, односно Србе и друге грађане, који сада живе у крајевима који би после „размене“ припали другој страни а ту не би хтели да остану.
Србија би „добила“ око 1200 квадратних километара свог Косова и Метохије а дала сепаратистима око 600 квадратних километара централног дела Србије. Уз то би била обавезна да прво фактички, а онда у року од пет година и формално, призна тзв. Републику Косово. Одмах после договорене поделе Приштина би уз сагласност узурпаторске власти у Београду ушла у Уједињене нације. Србији би било загарантовано убрзање тзв. ЕУ пута.
Вучић је био уверен да ће његова машинерија за испирање мозгова убедити Србе да је направио добар посао тако што је продао оно што им је отео а добио назад оно што српском народу свакако припада. Но, прво разочарање му је приредио „пријатељ“ Макрон. Није био тада спреман да ни за јоту попусти око става да нема проширења ЕУ док год се она изнутра не реформише (у смислу централизације), а без помпезног обећања Брисела о великим донацијама у циљу убрзаних припрема Србије за пријем у Унију, било је нереално и помишљати да ће већина грађана ове земље прогутати бљутаву Вучићеву косовску сплачину.
То су потврдила и свеобухватна испитивања јавности, како генералне тако и понаособ бирачког тела СНС-а, спроведена у виду низа фокус група. После тога и Алеку без Косова постало је кристално јасно да не сме да инсистира на својој велеиздајничкој комбинацији о подели Србије (и подела Косова је на неки начин подела Србије, а тим пре је то „размена“ територија између нашег Косова и остатка Србије).
Изговор за одустајање од целе прљаве приче нађен је у Ангели Меркел. Тада су његови медији тврдили да она, из геополитичких разлога (пре свега због опасности од домино ефекта који би довео до распада Босне и Херцеговине и поделе Северне Македоније), није допустила да се спроведе велика мировна иницијатива Вучић-Тачи. Додуше, сада се понашају као да су заборавили своје претходне лажи, па набеђују оне који су били и остали противници Вучићеве велеиздајничке политике што он није спровео поделу Косова која никада и није била на столу.
Чињеница је да Берлин није био одушевљен због онога што је било предмет преговора, „размене“ територије, али је под притиском Вашингтона за њу дао жуто светло. Да је Вучић хтео, могла је да прође на спољњем плану. Међутим, није могла на унутрашњем. Ни оне бабе што носе Вучићеве слике док живе на буђавом паризеру и најнеквалитетнијим јајима које им Мома Мона и друге слуге узурпатора Србије нуде као решење за мањак калорија, нису биле спремне да прихвате умоболну „размену“ територија.
Вучић стога и није испуно оно што су, гле парадокса, међусобно завађени Трамп и фамилија Сорош, од њега очекивали. Остао је и без Нобелове награде за мир, тачније за огољену велеиздају, коју су му обећали. Али се примиче тренутак када ће Вашингтон затражити да је оконча (и то без поменуте награде). Било у виду о коме смо говорили (али овај пут у још горој верзији јер је предвиђено да се из састава севера Косова издвоји Северна Митровица која би била поново укључена у састав Косовске Митровице коју Албанци сада зову само Митровица), или по Ишингеровом моделу.
Не зна се шта је од тога веће зло за Србију, али и за Вучића који то мора противно вољи 95 посто свог народа да гура. И сам је свестан колико је то за њега потенцијално опасно. Зато су његове медијске септичке јаме од Пинка и Новости до „кредибилне“ Политике добиле задатак да излију део свог смрдљивог садржаја широм Србије. Нема стајања док издаја траје!
