Комисија за заштиту конкуренције је „Атлантик групи” хрватског бизнисмена, којој припадају „донкафа”, „гранд”, „бонито” и „це кафа”, дозволила условно преузимање 60 до 70 одсто тржишта, без гаранција да неће доћи до злоупотребе монополског положаја, након чега је кафа поскупела за 30 до 55 динара
Зашто је кафа у Србији горча него у окружењу? Да ли зато што је за прву јутарњу потребно издвојити све више новца, јер се од јула домаћа кафа на рафовима продаје за 30 до 55 динара скупље. У маркетима паковање од 200 грама, које је најтраженије, кошта од 209, па и до више од 424 динара. За последњих пет година у Србији је кафа поскупела за 46 одсто, што је највећи скок цена у целом региону.
Последње поскупљење кафе у Србији било је у јулу, а образложено је временским приликама у Бразилу и скупљим транспортом.
Да ли су скоку цене допринели и монопол појединих трговаца, марже и акцизе које на кафу износе од 108,06 до 405,24 динара по килограму? И да ли је свему томе кумовала и одлука Комисије за заштиту конкуренције да почетком године (дакле пре последњег поскупљења) омогући хрватском предузетнику Емилу Тедеском, власнику „Атлантик групе”, да купи „Штраус адријатик”, чиме четири позната бренда млевене кафе – „донкафе”, „гранд”, „бонито” и „ц кафа” – постају производи једне компаније? Тиме покривају од 60 до 70 одсто српског тржишта домаће кафе.
Да и поред овако скупе кафе није крај даљем скоку цена кажу и у „Атлантик групи”, истичући за „Политику” да ће највероватније, без даљих ценовних интервенција, домаће тржиште кафе бити суочено с великим ризиком да изгуби континуитет производње и да очува квалитет, односно да уопште снабдева тржиште кафом, и то имајући у виду да набавна цена и даље расте, као и да недоступност ове сировине доводи до додатних трошкова и потешкоћа.
Законом о заштити конкуренције прописано је да су концентрације учесника на тржишту дозвољене, осим ако би знатно ограничиле, нарушиле или спречиле конкуренцију на тржишту и ако би то спречавање било резултат јачања доминантног положаја. Дакле, закључак је да није кажњиво ако неко има доминантну позицију, али јесте ако је злоупотребљава.
Ако оваква бојазан већ постоји, зар није логично да се спрече сви они који би дошли у позицију да имају не само доминантан положај, већ и да злоупотребе тржиште, а не да им се уступа до 70 процената тржишта, и то напитка који је међу најпродаванијима?
Управо је на то недавно упозорио премијер Србије Милош Вучевић гостујући у једној ТВ емисији. Рекао је „да имамо монополисте којима су, нажалост, у неком претходном периоду државни органи дозвољавали да имају монопол на тржишту. Знате ли да компанија из једне суседне државе има монопол, рецимо, на кафу у Србији? Е, то је осиње гнездо у које морамо да ударимо као влада, кажем, ударимо фигуративно. Без обзира на то ко кога воли, не воли, подржава, познаје, не познаје, морамо да покренемо то питање. На списку производа чије цене би требало преиспитати су кафа, медицинска средства и лекови који нису на позитивној листи, али и козметички производи.” Вучевић је додао да није у реду да неки подижу цену три, пет или седам пута.
Ово не чуди, ако се зна да су марже на кафу у великим трговинским ланцима у Србији 20,8 одсто и према анализи Републичког завода за статистику спадају међу највише марже на прехрамбене производе. Тако се на рафовима трговинских ланаца у престоници 200 грама пржене кафе коју не производи „Атлантик” може купити по цени од 209 динара, док је најјефтинија код овог произвођача 259, а цена иде и до 424 динара, што је разлика од чак 215 динара.
Упитани да прокоментаришу да ли је овде реч о монополу хрватског произвођача, из Комисије за заштиту конкуренције за „Политику” кажу да су учесници „Атлантик” и „Штраус” у току пријаве концентрације заједно имали 42–47 одсто тржишног удела. А у оквиру тога, на тржишту производње и велепродаје домаће млевене кафе у Србији, њихов заједнички удео износио је 60–70 одсто (тачни тржишни удели су заштићени подаци као пословна тајна).
Такође је узела у обзир поступак испитивања повреде конкуренције учињене у периоду 2014–2021. Комисија наводи да се концентрација не може реализовати без испуњења услова – да „Атлантик група” отуђи фабрику у којој се прерађују и праве производи од кафе, укључујући непокретност на којој се налази ова фабрика, опрему и машине који су неопходни за наведену делатност. Други услов је да не обнавља уговоре о производњи кафе под приватним робним маркама за друге учеснике на тржишту и да у року од пет година не закључује нове уговоре. Трећи услов је да у наредних пет година доставља опште услове продаје и да је извештава о укупној количини и цени увезене сирове кафе, производним капацитетима и степену искоришћености производних капацитета „Атлантик Гранда” и „Штраус Адријатика” у Србији, годишњој количини производње традиционалне (домаће) пржене кафе у производним капацитетима, укупној количини и велепродајној цени продате традиционалне пржене кафе, као и о подацима о извозу.
На питање шта се догађа уколико „Атлантик” не испуни ове услове, из комисије кажу да ако у року не осигура дезинвестирање пословања, повереник за продају ће у року од 15 дана након његовог истека доставити обавештење о неуспешном дезинвестирању и о свим мерама предузетим у циљу дезинвестирања. Уколико комисија утврди да су предузете све разумне мере за дезинвестирање, може да дозволи продужење рока за додатних шест месеци („додатни рок за дезинвестирање”). Тада ће „Атлантик Гранд” морати да прихвати цену коју понуди купац.
Комисија може покренути поновни поступак испитивања концентрације по службеној дужности због повреде условног одобрења концентрације или учињене повреде конкуренције ако се тако нешто деси. Два уговора о производњи робне марке била су закључена на рок од једне године и они су до сада истекли, објашњавају.
Судећи по честом повећању цена кафе, просечан купац би могао да закључи да би комисија требало да искористи овлашћења и преиспита своју одлуку.
Из „Атлантик групе” без одговора на питање да ли њихова кафа најскупља
На питање да ли је у Србији најскупља кафа коју производи управо „Атлантик група” и ако јесте, због чега је то тако (због маржи, акциза, ПДВ-а…), нису нам директно одговорили. Исто тако, нису одговорили ни на то колике су њихове марже и колика је продаја кафе, као и да ли су они ти који диктирају цене на полицама. Уместо директног одговора, правдају се да је кафа у малопродаји поскупела у читавом региону и шире, те да је, уз константан раст цене сировине на светском тржишту, немогуће трајно апсорбовати раст трошкова. То онемогућава одрживо пословање. Укупан ниво неопходног поскупљења знатно је мањи од укупног раста стварно насталих трошкова, што знатно утиче на профитабилност и пословни резултат „Гранд кафе”. Нејасно је зашто се као кључни фактор који утиче на разлику у цени „Гранд кафе” наводи да она поседује производне погоне на три тржишта. На тржиштима Босне и Херцеговине и Северне Македоније, где имамо локалне производне погоне, није реч о извозу из Србије и производи коштају у складу с укупним оперативним трошковима на тим тржиштима. Да ли то заправо значи да су укупни трошкови у Србији већи него у окружењу? Ако је то објашњење, што су, претпоставља се, знали и пре захтева за укрупњавање тржишта, питање је зашто су се проширивали. Јер, нико од овако великих компанија не купује тржиште да би пропао. Напротив.
Иако у одговору кажу да они као произвођач не одређују коначну малопродајну цену кафе у трговинама, не одговарају на питање ко је одређује. Додају да значајан утицај на формирање малопродајне цене имају стопе ПДВ-а, акциза, царине и трговачких маржи, које се разликују међу тржиштима. Имајући у виду да набавна цена кафе и даље расте као и да недоступност кафе доводи до додатних трошкова и потешкоћа у пословању, јасно је да произвођач на себе преузима већи део поскупљења. Дугорочно, то је неодрживо за све актере на домаћем тржишту кафе. Највероватније, без даљих ценовних интервенција, домаће тржиште кафе је суочено с великим ризиком да изгуби континуитет производње и да очува квалитет, односно да уопште снабдева тржиште кафом.
Затворили пржионицу после 50 година
Један од првих малих произвођача који су пржили кафу у Београду, а који је посао покренуо још у старој Југославији, каже да је морао да прекине ову традицију дугу 50 година. Од када се укрупнило тржиште и један од произвођача добио „све на тацни”, ми мали нисмо више имали шта ту да тражимо. Упропастили су нас. Прво никоме није било јасно како је могао по ниским ценама да увози навелико толике количине кафе. Покушали смо да сазнамо да ли га је неко ослободио плаћања државних дажбина. Пошто одговора ни од кога није било, многе мале пржионице попут моје морале су да се затворе, прича овај стари кафеџија.
