“Косово је наше памћење, наше огњиште, жижа нашег бића.
А одузети једном народу памћење, значи – убити га и духовно уништити.“[1]
Хвала вам драга браћо и сестре!
Вашом борбом, жртвом и опстајањем на светом, али пуном изазова и страдања Косову и Метохији, дајете нам наду да није све изгубљено и да је могућ васкрс Србије. Запад, непријатељ нашег Господа и нашег народа, преко шиптарских терориста и уз помоћ издајничке евоунијатске колонијалне управе покушава да вас убеди да одустанете и напустите ваша огњишта. Да су наши преци поступали као што то чини данашња власт, прихватили би предају без борбе, а ми данас као народ не би постојали. Уместо предаје изабрали су борбу и тако опстали. Ви сте по узору на часне претке изабрали судбоносну борбу за останак и опстанак, држећи се речи Светог кнеза Лазара: “Није питање хоћемо или нећемо да се боримо, него хоћемо ли или нећемо да постојимо.“
Евроунијате на челу са Вучићем, највећим издајником који је ходао србском земљом, због похлепе којом су обузети заборавили су значење светосавскокосовског завета и прихватили су реал-политику Вука Бранковића и клетву Светог кнеза Лазара. У складу са циљевима Запада евроунијатска колонијална управа води у нестајање државе Србије и одлазак у заборав једног, бројем невеликог али историјом великог народа – Срба. Покушавају да нас на перфидан начин, наративом увијеним у квазипатриотску обланду, убеде како је решење свих наших проблема у издаји, у пузајућем предавању Косова и Метохије шиптарским сецесионистима и Великој Албанији. За то време, највећи део нашег народа, хипнотисан мејнстрим медијима, постао је равнодушан, и подложан прећутном прихватању издаје као реалности, а онај део који је против издаје је разједињен и подељен. У Србији где све мање наде има, а очајање и мрак је све већи, ви се одлучно борите остајући на својим огњиштима. Борећи се за сопствени останак и опстанак на колевци нашег народа, Косову и Метохији, борите и за опстанак државе Србије, у светлу следећих рећи блаженопочившег владике Артемија: “Србија је тело а Косово је срце у том телу. Ишчупа ли се срце из тела, остаје леш који се распада.“
“Ко брани част својега народа и углед своје отаџбине, тај брани уједно и своју част и углед својега дома. Јер народ састављају поједини људи и њихове породице, које су удружене на моралној основи; а отаџбину представљају њихови домови и њихова имања, која су они и њихови преци својим трудом, на поштен начин, стекли.“[2]
Док ви трпите свакодневни терор шиптарских терориста у униформама такозване косовске полиције, који малтретирају и пребијају чак и децу и жене, хапсе часне и поштене људе, избацују их са радних места и одузимају имовину, прете онима који су подигли глас против насиља или једноставно прете свим Србима да ће бити протерани са свог вишевековног станишта, истовремено централна Србија је у суштини остала нема, незаинтересована, односно без саосећања за страдање својих сународника. Осуде насиља и подршка преко медија и друштвених мрежа, покушаји спонтаног окупљања и протести такозване патриотске опозиције представљају само обично лицемерство, јер изостају дела која би сведочила искрену тежњу да вам се помогне. Тако централна Србија покушава да се отараси Косова и Метохије, да би могла да блудничи са Западом. Ви, са вапајем народа који верује у Господа и који се нада у победу са Господом, желите да уразумите браћу и сестре из централне Србије да вас не одбацују, јер ће тако одбацити Господа од себе. Тај ваш вапај који се као ехо шири Србијом, а који на све начине покушава да утиша власт (у свим медијима је свака реч о КиМ изван режимског наратива забрањена), уместо да народ прихвати са радошћу у својa срца, као што то учини његов мали део, он се одбија од окамењених срца и нестаје без одјека. Опростите, браћо и сестре нема праве подршке! Свети Јован Златоусти је поручио онима који браћу своју заборавише: “Ако ми заборавимо нашу братију, онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас.“
Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.[3]
Со на ваше муке и ране представља лицемерно понашање црквене власти, екумениста из Београдске патријаршије. Екуменисти се понашају као фанариоти, грчке владике, који су представљали црквену власт над нашим народом за време турског ропства. Фанариоти су радили у интересу султана и Турака а на штету нашег народа, а екуменисти на челу са папољубцем Порфиријем пружају апсолутну подршку издаји евроунијатске колонијалне управе. Отворено сарађују са шиптарским терористима преко Теодосија Шибалића и Саве Јањића у разбијању Србије и Србског народа и намери да КиМ постане шиптарска држава, а наши манастири „косовски“, по сценарију предаје манастира и црквишта у Старој Србији – Македонији. Екуменисти су признали сатанску творевину државу “Косово“ пре евроунијатске колонијалне управе, када су уз помоћ шиптарских терориста такозваног КПС са КиМ избацили владику Артемија и његово монаштво, а чија је једина кривица била што се борио да се сачува КиМ и наш народ на њему. Сетимо се његових речи и прихватимо их у срце: “Браћо и сестре, ова казна коју је Бог попустио на нас има исти онај смисао као и казна за време пророка Илије – не да нас уништи него да нас себи врати, да нас на прави пут поврати, да нас обрати нашим светим прецима – Светоме Сави, Светом кнезу Лазару, ђакону Авакуму, владици Николају и осталим нашим угодницима Божјим, да се њих сетимо, да њих за пример узмемо, да њиховим путем идемо, да њихову веру држимо и да се са пута греха вратимо на пут Божји, на пут врлине. Да престане мржња међу нама, да престане пакост међу нама, да престане завист међу нама, да престанемо чинити зло један другоме него да чинимо добро као брат брату, да прихватимо Закон Божји у сваком погледу и онда ће Бог, када се ми будемо вратили Њему, онда ће Он поново бити Бог наш и Спаситељ наш и сигурно ће тада послати милост Своју, избавити нас од наших невоља, од наших непријатеља и страдања и дати нам оно за шта се будемо молили.“
Владика Артемије, старац који је прогнан из свога дома, Епархије, Косова и Метохије, јер је одбио да сиђе са крста и изда Христа и народ који му је поверен. Старац који се бескомпромисно борио за чистоту вере православне и националне интересе србског народа. Старац који се одликовао ревновањем по разуму, духовном трезвеношћу, храброшћу, верношћу и огромном трпељивошћу. Старац добри пастир, који је као монах, игуман и епископ храбро и одлучно веру исповедао, својим исповедничким животом је сведочио и великим страдањем потврдио! Старац истински ревнитеља Православља, који је завете Свете Цркве чувао по цену сопствене крви, чији се једини злочин састојао се у томе што је био истински наследник Христових Апостола и што је свим бићем пламтео за Христа.
Ваш вапај стиже до мајчице Русије, која га је прихватила као да вам је она права мајка. Она је спремна да пружи помоћ, али то не дозвољава колонијални управитељ Вучић. Русија ратујући против Запада ослобађа Украјину од глобалиста и нациста, а када то, уз Божију помоћ, заврши помоћи ће Србима да ослободе Косово и Метохију. Тренутак слободе долази, али је потребно да спремни дочекамо браћу Русе. Да је Русима стало до браће Срба потврђују и речи председника Путина, који је истакао да су Срби посебан и народ близак Русима и да је Србе немогуће сломити и потчинити. Због тога, Русијо, опрости нам што смо дозволили да на власти буду Западне слуге и помози нам да се изборимо за нашу слободу.
“Још увек нас покривају тамни облаци, али само они који воле тмину одбијају да виде светлост која је испред, светлост до које ћемо стићи само ако се наш корак не поколеба!“[4]
Срби се налазе пред вечитим избором “Коме се царству приклонити“. Да ли ће прихватити антихришћанско смеће Запада, што значи издају Господа, Свете Небеске Србије и доноси испуњење Лазареве клетве – проклетство и крај овог народа, или ће Србија да гради будућност на чврстом светосавскосовском темељу који су положили наши свети преци, што значи служење Богу и благослов Свете Небеске Србије, благостање и вечни живот. Док са Запада врше притисак на своје слуге, издајничку колонијалну управу у Београду, са зебњом се сећају наше историје која каже да су Срби чудног соја, зубе ћеш поломити, а њих нећеш сломити. Када су почетком 19 века Србију и Србски народ сви отписали и сматрали да више не постоји, Господ је пре више од два столећа услишио вапај свога народа и послао му Вожда Карађорђа, и Србски народ је васкрсао. Србија и Србски народ и данас су у ситуацији да нема самосталне државе и сви нас отписују, само што нема Вожда. Не очекујмо да неко други уради оно што смо сами дужни, него како Његош написа: “Нека буде што бити не може! Наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке!“ Браћо и сестре, покајмо се и завапимо Господу да нам опет подари новог Вожда и да учини да Србија Васкрсне.
“Вичу праведни, и Господ их чује, и избавља их од свијех невоља њиховијех. Господ је близу онијех који су скрушена срца, и помаже онима који су смјерна духа. Много невоља има праведник, али га од свијех избавља Господ.“[5]
Завршићу поруком владике Артемија, која верни Србски народ на КиМ и свуда где живи учвршћује у борби: “Нека би Господ дао снаге свима нама, да останемо и опстанемо и истрајемо на овим просторима, и да дочекамо да овде буде оно што је вековима било, земља Србија и српски народ овде да живи као што смо вековима живели.“
Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!
Раб Божији Горан Живковић
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
[1] Део из књиге “Плач Старе Србије“
[2] Др Војислав Бакић, 1910
[3] Део песме Јована Дучића
[4] Владика Артемије
[5] Пс.33-17,18,19
