Данас је годишњица усташког покоља који су 7. фебруара 1942. године у селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац, предводили римокатолички фратри из самостана Петрићевац.
У овим селима, 7. фебруара 1942. године, Павелићеве усташе из такозваног “Тјелесног здруга”, уз помоћ бањалучких усташа, предвођени фратрима из Петрићевца, поклале су 2.315 Срба, међу којима је било и 551 дете.
Покољ је организовао усташки командант за „Хрватску крајину“ Виктор Гутић, а предводио га је жупник бањалучког самостана Петрићевац фра Мирослав Мајсторовић Филиповић звани „Фра Сотона“, који је након тога постао управник „Фабрике смрти“ у јасеновачким логорима.
Из римокатоличког самостана Петрићевац су усташе – њих 12, предвођени Фра Филиповићем (каснијим мајором и управником логора Јасеновац, где је ово чудовиште у људском обличју стекло надимак Фра Сотона) кренуле у маскр над српским становништвом.
За само десет сати, 7. фебруара 1942 , у селима Дракулић, Мотике, Шаргановац и руднику Раковац поклали су 2.315 Срба, од којих 551 дете. У покољу је између осталог кориштен и тзв. србомлат – направа за брзо убијење Срба од која се сатојала из дрвене дршке са причвршћеном назубљеном металном куглом. Побијени су углавном сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа.
Масакр је почео запоседањем рудника Раковац, у коме је крамповима побијено 37 радника, а врхунац бестијалности збио се у школи, поред рудника, где је 60 дечака и девојчица искасапљено пред очима њихове учитељице. Кољући ужаснуту децу фратар Филиповић се обраћао осталим усташама: „Усташе, ово ја у име бога покрштавам ове народе и ви слиједите мој пут“.
О овом масакру су били обавештени и Немци (како у свом дневнику сведочи Глеза фон Хорстенау) и папа. Првинцијал Босне фра Анђел Кајић, обавестио је Ватикан о покољу и учешћу фра Томислава Филиповића. Шта више, у обавештењу упућеном Ватикану (пошто су се после покоља муслимани и католици спорили око тога ко ће да наследи поседе Срба) и муслимани су описали ове усташе као фратре који су се, после клања невиних вратили у самостан Петрићевац и тамо веселили, јели и банчили до зоре.
Србел
