Да би спасла три банке које су немилице делиле кредите властодршцима и њима блиским тајкунима не узимајући заузврат никакве гаранције, Србија се крајем прошле године задужила на страном тржишту за пола милијарде евра, што ће буџет на крају да кошта преко 700 милиона евра. У недостатку правих инвестиција из иностранства и економски оправданих кредита, Србија се све више окреће власницима прљавог капитала у нади да ће бар они бити спремни да овде инвестирају неки евро. Коначни резултат оваквог понашања је да су сви озбиљни инвеститори изгубили поверење у Србију између осталог и зато што власт годишње кроз мито украде и до две милијарде евра.
Српске власти су постале светски велемајстори у дисциплини названој „како из буџета прелити паре у приватне џепове“, а што је најгоре ту шампионску титулу солидарно деле све власти Србије у последњих 12 година.
Само прошле године, Србија је за спас три банке којима није било спаса издвојила 52 милијарде динара, односно нешто мање од 500 милиона евра. Агробанка, која је на крају угашена, а оно што је остало од њене активе припојено Поштанској штедионици (где је опет држава Србија већински власник) коштала је српски буџет 10,4 милијарде динара. Тим парама банка није спасена, нити је стабилизован целокупни српски банкарски сектор, већ су једино попуњене финансијске рупе настале тако што је пословодство по налозима одозго делило шаком и капом кредите несолвентним предузећима у власништву политичке елите.
Осам пута мање пара, тачније 1,99 милијарди динара, држава је уложила у стабилизацију Привредне банке Београд за коју мало ко и да је чуо. Ова банка је датим новцем у последњем тренутку спашена од неминовног банкрота, а данас тавори чекајући да јој држава нађе стратешког партнера који ће од ње, по принципу спасавања Агробанке, да преузме здраву активу, а дугове ће да остави у наследство државној Агенцији за осигурање депозита.
Највише пара, међутим, отишло је у Развојну банку Војводине. У неколико докапитализација њој је из буџета плаћено 12,5 милијарди динара без да је ова финансијска ињекција било шта постигла. Пајтићева играчка, помоћу које је он у тренуцима кокаинског заноса хтео да глуми озбиљног банкара, од почетка је служила само да би се новац трансферисао предузетницима по укусу властодржаца, тако да је овакав крај био предвидив.
Разлика од поменутих свота до 52 милијарде су трошкови које је држава на себе преузела приликом пребацивања Нове Агробанке под скуте Поштанске штедионице, односно то су ризици ненаплативих кредита. С обзиром да је Развојна банка Војводине давала далеко више ризичних кредита од Агробанке (између осталог и Демократској странци у предизборној кампањи), за очекивати је да ће и ризик да они никада неће бити наплаћени, а који би морала на себе да преузме држава, бити далеко виши од тридесетак милијарди динара, колико је остало иза Нове Агробанке.
По садашњим проценама, Развојна банка Војводине има 110 милиона евра осигураних и још 100 милиона евра неосигураних пласмана.
Исте те, прошле године Србија се задужила 335,5 милијарди динара на домаћем тржишту и 1,75 милијарде долара кроз девизне обвезнице, што значи да је сваки шести динар домаћег задужења отишао на санацију само три банке у Србији.
Елита пуни своје џепове, да би била „социјално мирна“…
У току 2013. доспева за отплату 178,5 милијарди динара хартија од вредности у домаћој валути, око 300 милиона евра обвезница старе девизне штедње, 72 милиона долара обвезница за Лондонски клуб и око 513,5 милиона евра хартија од вредности деноминованих у еврима емитованих на домаћем тржишту. Ово су своте које се не разликују битно од онога што је Србија већ платила 2012. године.
У исто време када је држава из буџета исплаћивала пола милијарде евра за спас поменуте три банке, Србија се новембра 2012. године на светском тржишту продајом обвезница задужила за додатних 750 милиона долара, односно по тадашњем курсу управо за онолико колико је инвестирано у пропале банкарске пројекте.
Интересантно у вези овог ванредног задуживања у новембру, само месец и по дана пошто је Србија већ продала обвезнице у вредности од милијарду долара, јесте то да ове обвезнице на наплату доспевају тек за пет година, а Србија ће у међувремену плаћати камате од 5,45 одсто годишње. Иако се за исте овакве обвезнице Сједињених Америчких Држава даје годишња камата од само један одсто, Србија је у новембру прошле године још и добро прошла, јер за обвезнице продате у септембру 2012. плаћа годишњу камату од 6,625 одсто, а влада Мирка Цветковића се у периоду финансирања предизборне кампање задуживала и по каматној стопи од фантастичних 7,5 одсто годишње.
Поређења ради, Бугари чијој привреди далеко да цветају руже, али им је земља у ЕУ, у јулу су се задужили за 950 милиона евра са каматом од 4,25 одсто. Македонија има привреду у лошијем стању од српске, а у априлу је продала обвезнице по годишњој камати од 6,83 одсто, када и Хрвати, по 6,3 одсто.
Млађан Динкић је крајем прошле године најавио могућност да се Србија задужи у висини од 60 одсто свог бруто домаћег производа, што би у новцу износило 20 милијарди евра, односно за преко пет милијарди више од укупног задужења са стањем у лето 2012. годину!
Да су паре бар потрошене да би се развила српска привреда, било би мање штете. Како Агенција за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА) за свако новоотворено радно место страним мешетарима просечно из државног буџета исплаћује седам хиљада евра, то је за 500 милиона евра датих за санацију три банке могло да се отвори 71.429 нових радних места. Уместо тога, када је Нова Агробанка припојена Поштанској штедионици, без посла је остало готово 500 људи, уз исплаћене отпремнине од 300 евра по години стажа.
Док се држава буквално разбацивала новцем из буџета како би покрила минусе на рачунима банака које су финансирале политичаре и њима блиске бизнисмене, истовремено је прилив девиза у земљу драстично опао.
У првих десет месеци 2012. године у Србију је ушло 2,68 милијарди евра, што је за чак 24,3 одсто мање него у истом периоду 2011. године. У новцу то је износило 523,8 милиона евра, односно скоро исто онолико колико је кроз поменуте три банке опљачкано државних пара. Анализом доступних података стручњаци су закључили како је у периоду јануар – мај 2012. остварен висок трговински дефицит због увећане државне потрошње, а то је управо период који се поклапа са предизборном кампањом. Наредних пет месеци прошле године дошло је до смањења дефицита једино услед сезонски повећаног извоза, што значи да држава ни под новом влашћу није драстично смањила своје издатке.
По проценама Привредне коморе Србије, дефицит у 2012. години је достигао 10,6 одсто бруто домаћег производа, односно сваки десети динар зарађен у Србији прошле године је власт ненаменски спискала на вештачко одржавање социјалног мира и пуњење џепова одабранима.
За ову годину Привредна комора Србије предвиђа стране инвестиције од 2,5 милијарди евра. што би било мање од дефицита оствареног за првих десет месеци прошле године, али је велико питање да ли ће уопште доћи до толико великих улагања у Србију. Михајло Весовић, потпредседник ПКС-а, истиче да је ово могуће уз продају преосталих предузећа у државном власништву, као што су Телеком или Галеника. Проблем је једино у томе што су ово свима добро познате удаваче које годинама никако да нађу довољно богате младожење.
Русија гони Березовског, српска криминална елита га чува
Године 2006. је некадашњи Мобтел продат норвешком Теленору за 1,513 милијарди евра, док је 2011. при последњем покушају да се приватизује Телеком добијена само понуда Телекома Аустрија у висини од 1,1 милијарде евра. Ни при поновном покушају приватизације не треба очекивати значајније вишу цену, јер је српско тржиште постало потпуно неинтересантно за стране инвеститоре. О вредности Галенике тек не треба губити речи, јер је овај фармацеутски гигант доследно уништаван последњих година и данас једва да има било какву помена достојну вредност.
По свему судећи, једини новац који у Србију реално може да стигне јесте или онај из кредита или онај из сиве економије.
Сваки учесник Београдске берзе се са сетом сећа периода када је овде улагао Дарко Шарић, јер је у то време трговина хартијама од вредности била на историјском максимуму. Да би се привукао страни капитал на ово сиромашно тржиште, српске власти су спремне да зажмуре и на оба ока. Тако је некадашњи председник Комисије за хартије од вредности Милко Штимац медијима признао како је Комисија проверила код надлежних међународних органа и да се међу лицима чијим инвестицијама Салфорд управља налази и Борис Березовски. Инвестициони фонд Салфорд је у Србији купио више млекара, Књаз Милош и Бамби – Банат.
У међувремену је из Русије стигла документација о тајкуну са потернице, Березовском, и његовим улагањима у Србији, али се домаће власти и даље праве невеште не показујући намеру да у оквиру међународне правне помоћи замрзну његову имовину. Како да узму паре од онога ко их је митом већ задужио?
Поверење у српско тржиште власт тако подрива на два начина: штитећи прљави капитал и поткрадајући финансијске институте.
После Развојне банке Војводине на реду је и пропаст Фонда за капитална улагања Војводине, преко кога су опране и покрадене милијарде евра узетих из покрајинског буџета. Претходни директор Фонда Момчило Миловић у јуну 2011. изненада је напустио ову функцију и привремено сигурно уточиште нашао на месту генералног конзула Србије у Трсту. Ових дана, међутим, сазнало се да се Мировић, свестан своје улоге у крађи државних пара, скрива у Словенији где кућу, али и неке финансијске инвестиције има и сам Бојан Пајтић, председник Извршног већа Војводине. Колико је укупно пара из поменутог фонда преливено у приватне џепове даће тек нека будућа истрага коју садашња власт још увек нема храбрости, али ни жеље да покрене.
Спас и за Развојну банку и за Фонд за капитална улагања покрајинске власти виде у њиховом фузионисању у Фонд за развој Војводине, који тек треба да буде основан, па ће тако да се понови прича како се спајањем две пропале финансијске институције рађа трећа, такође на пропаст осуђена.
Европска агенција за борбу против корупције ОЛАФ процењује да се годишње у Србији на основу мита украде и до две милијарде евра. Искреном борбом против корупције држава би сваке године могла да уштеди више пара него што се задужила у 2012. години. Проблем је једино у томе што властодршце никада није интересовало благостање народа, већ само стање на њиховим приватним рачунима. Због тога треба очекивати да ће и 2013. Србији да донесе нове Агробанке и Фондове за капитална улагања, рупе без дна у које се сливају паре из буџета само да би на крају исте завршиле у џеповима изабраних.
Пет милијарди евра трошка око државних некретнина
Инвестициони фонд Салфорд је један од најзначајнијих канала којим прљав капитал улази у Србију. Директор Салфорда за Србију и Црну Гору је Слободан Петровић, који је самом себи доделио титулу „мајстор за предузећа“. Каријеру је овај седокоси господин започео у Енергопројекту који је у међувремену пропао са или без његовог „мајсторисања“.
Када је Салфорд у потрази за новим жртвама стигао у Србију, главни партнер му је постао управо Енергопројект из кога Петровић на време одлази и 2003. године прелази у поменути инвестициони фонд и то као његов директор. О његовим пословним способностима довољно говори податак да је најављивао као ће 2010. година бити златна година за српску привреду?!
Петровић је и велики заљубљеник у коње и има више галопера. „То је јако леп хоби. Није чак ни прескуп. Наравно, није за свачија примања, али коњима може да се бави свако ко мало више зарађује. Доброг коња у Енглеској могуће је купити по цени од 800 до 2.000 фунти. Месечни трошкови тог задовољства у Србији су око 300 евра“, каже Петровић.
Пословно и финансијски је обезбедио и своје наследнике. Оба његова сина школовала су се у Енглеској и такође су успешни у послу. Један је власник трговинске компаније из Кладова, „Мироч“, коју је купио у приватизацији и ревитализовао. Та компанија данас има три пута већи приход него у тренутку куповине. Уз то, са оцем ради у Салфорду. Други син је у сарадњи са компанијом Југорендген развио дигитални рендген.
Посредством Салфорда у Русији на укупно 19 година робије осуђени Борис Березовски је откупио удео у неколико српских компанија и то: Бамби Банат (65,45 одсто), Бамби парк (100 одсто), Имлек (79,26 одсто), Млекара Суботица (81,76 одсто), Књаз Милош (100 одсто), К.М.- Натура (70 одсто), К.М.- Бањалука (100 одсто), К.М.- Монтенегро (100 одсто), Секопак д.о.о (11,11 одсто) и Белосавац 2001 (96,62 одсто).
Колико кошта Србија?
Уместо што се и даље неповољно задужује, држава би, можда, могла да се потруди да новац извуче из сопствене имовине. У бази података Републичког геодетског завода држава је евидентирана као власник укупно 656.583 објекта, 107.743 стана, 15.735 пословна простора и 7.516 гаража. Списку државне имовине треба додати, наравно, и земљиште. Према подацима Републичког геодетског завода, Србија у свом власништву има 884.046 хектара пољопривредног, 983.111 хектара шумског и 417.054 хектара грађевинског земљишта. „Вредност државне имовине на целој територији наше земље, према најгрубљим ранијим проценама износи око 185 милијарди евра“, сматра Горан Родић из Привредне коморе Србије.
Што се тиче нето трошкова у вези са овом имовином, који се процењују на најмање једну милијарду евра годишње, одмах се примећује да у већини случајева издавања простора приходи не покривају ни трошкове инвестиционог одржавања.
Реална процена трошкова у вези са некретнинама у државном власништву, са урачунатом амортизацијом и тржишним обезвређењем се вртоглаво пење на више од пет милијарди евра годишње! Када би држава само почела од властима блиских бизнисмена да наплаћује реалне закупе, Србији не би требали никакви страни кредити…
Вожња бирократије
Министарство финансија и привреде објавило је крајем прошле године Нацрт фискалне стратегије за 2013. годину са пројекцијама за 2014. и 2015. годину. Добро је да је један овакав документ израђен и објављен, посебно јер тако и шира јавност може да сазна оно што већ сви у администрацији добро знају. Сви циљеви у овом документу своде се само на административно – нормативно приближавање Европској унији. Ниједном речју се не помињу грађани Србији или њихове насушне потребе. Нема чак ни помена саме Србије! Нема ни назнака решења за проблем незапослености, нити документ то на било који пристојан начин адресира, већ безлично наводи: „радна снага“, „тржиште рада“ и сл. Исто је и у вези раста стандарда, односно плата.
Документ се, у суштини, залаже за одржавање постојећег стања и усмерен је на виталност државне управе. Ту грађана, народа, људи једноставно – нема.
Корисници буџета, сходно документу, арче 28 одсто бруто домаћег производа, или скоро девет милијарди евра годишње. Ту се не ради о платама и пензијама, оне су посебне ставке, већ о енормним материјалним и иним трошковима, као што су „набавке роба и услуга“. Опет се планирају високи трошкови инвестиција, субвенција и сличног.
За трошкове Председника Републике планирано је 2.213.147 евра годишње, а за целу, макар и овако бескорисну Српску академију наука и уметности 3.787.121 евро.
У свом возном парку републичка администрација има преко хиљаду аутомобила. Министарство пољопривреде има, на пример, 264 инспекцијска и 34 службена аута, а министарство одбране 111 службених возила. Министарство здравља прам званичним подацима, наводно, не располаже службеним колима, али зато има 230 инспекцијских аутомобила. Управа за заједничке послове располаже са 154 аута високе категорије.
Глоса
Имовина одбеглог руског тајкуна Бориса Березовског коју има у Србији, вреди између 300 и 400 милиона евра!
Глоса
Сваки десети динар у прошлој години, власти су потрошиле ненаменски.
Милан Маленовић
Таблиод
