Од Призрена узбрдо поред манастира Светих Aрхангела магла се полако спушта путем поред Речана и Средске, која је средачкој жупи и наденула име. Низ пут чудновати призори оронулих фасада, поломљених зидова који тужно висе последњим остацима арматуре привезани једни на друге.
Усред тог фасадног сведочанства о домаћинствима без домаћина, штрчи ни мање ни више него Бела кућа, мања реплика вашингтонског оригинала која није средиште државности, већ ресторан. Када је магла остала за точковима аутомобила, стигосмо у село Мушниково које притока призренске Бистрице ломи на два дела, узбрдо и низбрдо. Баш са тог рачвања у центру села, где из многобројних кућа није допирао нити један глас, шум телевизора или дечје граје, погледом смо тражили кров из којег куља дим и врата на која бисмо покуцали за помоћ. Читавих 15 километара од Призрена баш за малер нити једна жива душа није нам наишла у сусрет
Од сировог камена набијена уска траса водила је до православне цркве Св. Николе, подигнуте у другој половини 16. века и око ње ограђеног гробља. Преко плота је и добро позната типска повратничка кућа од 40-ак квадрата у којој живи породица Кујунџић. Кроз прозоре није чкиљило светло, са оџака се није вијорио дим, дебела дрвена врата била су мушки замандаљена. На оближњој продавници, за изненађење, на српском језику је писало да не ради.
Упорно куцање на огромна плава врата, о чији су довратак били окачени ђурђевдански венчићи била је последња нада. Схвативши да ипак нећемо одустати, отворио је 68-годишњи Веселин Тодоровић, тврд преговарач и већ уморан од новинара преко којих упорно шаље поруке за помоћ, али нико на њих да се одазове. Уз тацницу пуну младог димљеног сира, чудо од руку његове супруге Стане, установило се да је Веско главни борац за српска питања у Средачкој жупи, и човек који се из петних жила труди да задржи 42 преосталих Срба у Мушникову. У Мушникову живи само двоје деце, петогодишњи Михајло и две године млађи Матеја.
Добре комшије
– Код мене се добро живи. Немам проблема са комшијама. Нити ме дирају, нити од нас неко дира њих. Свуда смо радо примљени. Код нас ништа није порушено. Нико никога не дира. Обавештења на српском, јер овде има муслимана. Идемо код њих и они долазе код нас. И баш је чудо да нисте затекли никога код нас у гостима – каже деда Веско, чија су деца отишла за бољим животом, па своју баку Стану чува као очи у глави. – Њу не сме нико да пипне. Само да знате, најјачи сам у село. И овако, а и физички.
Струја плаћена
– Воду имамо увек и то је наш стари водовод који смо сами изградили, мада је дотрајао, али то је врло лепа вода са Шар планине. Струје имамо јер је плаћамо. Нисмо прекидали плаћање и око тога сам био самоуверен – нема државу да користиш, а да не платиш. Тако да немамо никакве проблеме, а када нестане струје код нас, нестаје свугде – каже Веселин Тодоровић.
– Кујунџићи никакву помоћ нису добили, а само та два детета имамо овде. Пошто лекара немамо, односно имамо једног лекара пензионера који је пензију стекао одавно, а најближа апотека нам је у Штрпцу или ко има пара да приватно плати у Речању, Кујунџићи су морали да одведу децу у Јагодину код лекара. Прво је Матеја дуго имао високу температуру, а затим и Михајло који је морао да лежи у болници. Зато сада нису овде – вели деда Веско, погледом на пола ока меркајући има ли икакве вајде од његових саговорника.
Отац Срђан Кујунџић ради у Дому здравља као чистач, а мајка Бранислава је домаћица.
– Ево, кажете мој сир је леп. Али ја имам краву, а они немају услова за краву. Немају ни шталу, ни подрум, а колико знам немају никакву помоћ, чак ни дечји додатак. Ал шта ћеш када нема боље. Они су избегли из Призрена, па су живели у Врању, Јагодини и међу првима се вратили 2002. године. И сада више од десет година овако. За децу је баш тешко, али трудићемо се на све начине да им обезбедимо да иду у школу – каже Тодоровић, подсећајући да је најближа учионица за два малишана 30 километара даље у Штрпцу, до кога превози комби три пута дневно.
Породица Кујунџић вади просек година српској популацији Мушникова и очигледно је велика нада и мотив осталих мештана.
– Пре рата овде је живело око 500 људи, после рата остало је нас 96, а сада има 42. Много је народа изумрло. Старо је становништво. А да ли ће опстати? Хоће сигурно! Они који старе ће лепо узети пензију и вратиће се на огњиште да уживају. Онај ко овде има кућу, имање, земљиште, па што не би дошао… А млади да се врате, неће. Овде нема услова за живот, нема запослења. Нема ни за Албанце, а камоли за Србе.
Помоћи од државе Србије се и даље нада:
– Ако дају хвала, ако не дају – опет хвала. И кад бих псовао, опет не би ваљало.
Нестанак села
Призренско насеље Мушниково помиње се у записима из 1465. године, када се помињу Срби приложници из “Мучникова”. Село је 1947. године имало 99 кућа. Од тога су 94 биле српске куће.
Сутра – Призрен, заборављени град (4): Милица међу свецима
Вести
