Косово као браник светског калифата

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 03.03.2013

На предстојећим парламентарним изборима на Косову до којих може доћи, ако се узме у обзир силина ситуације, већ ове године, политички простор Косова  може да претрпи озбиљне промене. У тим изборима  је, први пут, спремна да учествује нова политичка снага, која чак и по врло условним косовским мерама нема преседана: „Уједињени исламски покрет“ (ЛИСБА). Та партија је регистрована почетком фебруара ове године и већ је успела да објави да почиње врло широку политичку кампању која ће бити не само све-балканских, већ и општеисламских сразмера. Ради се о првој – на Балкану – партији која у себи носи искључиво радикално-исламистички карактер и која не крије намеру да од Балкана направи део исламског Калифата у његовом најрадикалнијем облику[1].

Спољни парадокс ситуације  је у томе, што све до скора косовско друштво није могло да се окарактерише као искључиво исламско. Уосталом, албански етнос историјски нема тако чврсту религиозну „везу“ као, рецимо, српски, бугарски, грчки или, на пример,  хрватски. Позната  је изјава једног од идеолога албанског националног покрета Васа Паше – Шкодранија  (1825 – 1892), католика који је у Османској империји заузимао дужност гувернера Либана,  да је „религија Албанаца – албанизам“, и та изјава боље од свега карактерише колико је национално-државни спој у односу на религиозне мотиве у албанској идеологији био јачи и важнији[2]. Исти карактер је имала и Призренска лига која је у периоду 1878 – 1881. проширила своју активност не само ка Албанији, већ и према широким територијама Балкана, коју су њене вође  сматрали за албанске: српско Косово, македонски Дебар и Скопље, грчка Јанина. „Нека сви будемо Албанци, и нека формирамо Албанију“ – у свом говору је учесницима конгреса Албанске лиге у јануару 1881.године рекао Абдула Фрашери[3]. Социолошка истраживања  која су на Косову вршена у периоду 1990. – 2000.год. су показала да огромна већина становника те покрајине која исповеда ислам  припада његовом умереном правцу – суфизму.

Међутим, пошто је 2008.године једнострано проглашена независност Косова, императиви албанског етноса су почели да се великом брзином мењају према радикализацији – како национално-државној, тако и религиозној. Резултати истраживања који су објављени у марту 2007. године, а које је спроведено преко Програма развоја УН у октобру-децембру 2006. године показали су да је само 2,5% косовских Албанаца  сматрало да уједињење Косова са Албанијом представља најбољи начин за решавање питања Косова. И на против – 96% њих се заузимало да Косово постане независно, али у својим садашњим границама.[4]

Ипак, када је у јануару 2010.године  агенција „Галап Балкан Монитор“  извршила анкетирање – огромна већина  албанских држављана и Косова је гласала  за формирање „Велике Албаније!“. На питање о подршци  тој идеји  потврдно је одговорило 74,2%  питаних на Косову и 70.5%  у Албанији. При том 47,3%  учесника са Косова и  39.5%   из Албаније сматра да је могуће да ће се великоалбанска држава у најширим  етничким границама вероватно појавити у најскоријој будућности.[5]

Ти подаци врло јасно доказују да је у умовима албанског становништва Балкана дошло до опасног „прецењивања вредности“, који није могао, а да се не дотакне духовно-религиозне сфере. То су врло активно помогли муслимански фондови који су преплавили Косово, институције и друге структуре које су улагале стотине милиона долара у изградњу  џамија, развој религиозног образовања и решавање других задатака у вези са „пузајућом“ исламизацијом  косовско-албанског друштва. Данас само у Приштини која броји 200 хиљада становника има 22 џамије, а њихов број  наставља да се повећава.

Посебну активност су на том плану показали и настављају да показују саудијски активисти вехабизма и поборници египатске „Муслиманске браће“. При чему се ауторитет ових других повећао у значајној мери када су на таласу догађаја такозваног „арапског пролећа“ дошли на власт у својој  рођеној земљи, у Египту.

Ако се тако посматра, појава фундаменталистичке партије ЛИСБА на Косову изгледа  не само закономерно, већ у извесној мери изгледа чак и као  закаснела појава. Уосталом, управо последњих месеци су на унутрашње-политичкој сцени Косова почели сложени процеси партијско-политичког „ресетовања“  уз истовремено нарастање радикалних тенденција и расположења. То се исказује не само кроз заоштравање борбе између партија и појединих политичара, већ пре свега у расту популарности  радикалног покрета „Самоопредељење“ који не крије да се руководи великоалбанским паролама.

„Уједињени исламски покрет“ има „двоглаво“ руководство. Његов председник је Асим Краснићи, али је од њега популарнији  Фуад Рамићи. При том, по информацијама које ми поседујемо, они су ћутке поделили партијске функције. Краснићи одговара за процедурално-техничка питања у вези са радом партије и њених организационих структура, а Рамићи је на себе преузео међународни рад.  Као најближег сарадника на Балкану ЛИСБА има Партију демократског деловања Босне и Херцеговине, коју је организовао први председник те бивше југословенске републике, покојни Алија Изетбеговић, пошто је још 1970.године објавио „Исламску декларацију“.  У њој је он прогласио идеју формирања јединствене транснационалне исламистичке државе, организоване по канонима „Корана“: „Ми изјављујемо да природну функцију исламског виђења представља скуп свих муслимана и свих муслиманских заједница из читавог света у јединствену целину. У садашњој ситуацији таква тежња  означава борбу за формирање велике исламске федерације од Марока до Индонезије, од тропске Африке до Централне Азије“. „Нема ни мира, ни заједничког живота међу исламском вером и немуслиманским социјалним и политичким институцијама“ – констатовао је тада Изетбеговић.[6]

„Уједињени исламски покрет“ подржава и тесне везе  са политичким партијама и покретима македонских Албанаца, међу којима цео низ све чешће поприма отворено исламистички карактер. Осим тога, Фуад Рамићи  има значајну подршку на Блиском Истоку – између осталог и после активног учествовања у операцији „Флота слободе“ 2010.године. Своје прво „политичко крштење“ Рамићи је доживео учествовањем у акцијама протеста против владине забране да се у локалним школама носи хиџаб, до којих је широм Косова дошло 2007.године. Међутим, од тада се спектар његовог политичког рада значајно проширио  и, што је још важније, изашао из оквира самог Косова, па чак и Балканског полуострва.

Постоји још једна важна фигура у исламистичком лагеру косовске политичке сцене. То је Ферид Агани, оснивач „Партије правде“.  Та партија сматра за свог природног савезника и учитеља „Партију правде и развоја“ садашњег турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана.  На последњим изборима за Скупштину Косова у децембру 2010.године  „Партија правде“ је добила три посланичка мандата.[7] Истина, у то време је она иступила у блоку са „Алијансом за ново Косово“.  Од су тада у раду  партије  приметно  ојачале религиозно-конзервативне тенденције, а Ферид  Агани све активније користи уличне методе борбе, под паролом изградње у Приштини стално нових и нових џамија и реализације других праваца „исламизације  Косова.

Не може да се каже да међународни представници нису схватали растућу претњу  претварања  самопроглашеног независног  Косова у жариште  исламског радикализма и полазиште   за реализацију идеје „Велике Албаније“ и евроазијског Калифата. Буквално ових дана је своју забринутост због онога што се у вези с тим дешава изразио и министар иностраних послова Словачке, Мирослав Лајчак. По његовим речима  светска јавност „не треба само да врши мониторинг  наведеног  процеса“.[8] Његов немачки колега Гидо Вестервеле  такође изјављује да „националистичка расположења и емоције морају да буду под  контролом, и да се разматрају и  са великом  одговорношћу и са много пажње“.[9]

Међутим, ту се као проблем појављује чињеница, да осећање овакве опасности за Запад објективно остаје само као таоц њиховог сопственог „косовског пројекта“, који су осмислиле и оствариле Сједињене Драве и руководство Европске уније.Уосталом, и оба садашња критичара албанског радикализма – Мирослав Лајчак и Гидо Вестервеле  у свом багажу носе врло сумњиве ствари. Први је, док је био Високи комесар међународне заједнице у Босни и Херцеговини, својски негирао да постоји било каква претња од „косовског преседана“  и његовог утицаја на Балкан, конкретно изјављујући да „Босна и Херцеговина нема ништа заједничко са Косовом. Било какав покушај да се она повеже са Косовом је потпуно вештачка и њу могу да користе само неодговорни политичари за своје ситне интересе“.[10]

А што се тиче Вестервелеа, он је успео одавно да себи прибави славу једног од главних светских адвоката албанских сепаратиста Косова  и истовремено жестоког опонента Србије  од које захтева да у што краћем року призна  косовску независност.  А за сада се Европљани баве решавањем својих проблема. Балкан, а као његов део и Косово, великом брзином се претварају у важну тврђаву за стварање и одбрану све-светског  Калифата!