Зоран ЧВОРОВИЋ | 12.03.2013
Символика дипломатских маршрута
Из географије фебруарских и мартовских дипломатских посета највиших Србијиних руководилаца може се много што шта закључити о њеној садашњој спољнополитичкој оријентацији. На овој дипломатској маршрути се по својој важности издвајају три престонице – Анкара, Берлин и Лондон, јер се ради о државама које су током историје имале велики, у појединим периодима неке од њих често и одлучујући утицај на балканске политичке прилике.
Ове три престонице представљају три велике силе које су преузеле главну реч, у редоследу обрнутом од горе наведеног, у државно-правном редефинисању територијалне заоставштине друге Југославије. Иако се ради о силама чији су, како примећује Д. Калајић, „крајњи циљеви противречни до антагонизма”, оне су се, то потврђује искуство из последње две деценије, нашле обједињене у фронту против српског народа.1) Наиме, рушење Југославије искоришћено је од стране тадашњег председника Турске, Т. Озала (положио заклетву на дан пада Берлинског зида), као погодна прилика за демонстрацију нове неоосманистичке спољнополитичке доктрине. Сумирајући улогу Турске у деведесетим годинама XXвека оријенталиста Д. Танасковић, подвлачи да је „та политика била објективно антисрпска без обзира на све покушаје да се ова њена карактеристика прикрије фразама о залагању за окончање оружаних сукоба и стабилност у региону”.2) С друге стране, уједињена Немачка је „у распаду Југославије уочила идаелну прилику за коначно рушење велике препреке на путу ширења политичког и економског утицаја ка Блиском истоку”. И најзад, Лондон, као одредиште у дипломатској мартовској маршрути Србијиних званичника, представља главног експонента, с ове стране океана, интереса англо-америчке атлантистичке псеудоимперије, којој је југословенска криза служила као преседан за потврђивање редефинисане улоге НАТО пакта као светског полицајца и с тим повезано урушавање послератног међународноправног поретка.3)
У завршном чину косовске драме, са којом се по схватању Вашингтона (Ф. Гордон, 2010. г. Масачусетс) „затвара последње поглавље распада бивше Југославије”, кроз деловање, речју Љ. Кљакића, „особа из круга нове европске аристократије” – Р. Купреа (са надимком Стратег) и баронице К. Ештон, лондонска атлантистичка филијала је у име глобалне корпоративне псеудоимперије преузела одлучујућу улогу.4) Ипак, не треба сметнути с ума, да се деловањем држава чије су престонице у фебруару и марту посетили Т. Николић и А. Вучић, заправо реализују балкански циљеви вашингтонских планера, тренутно непосредно преокупираних, пре свега, регионом Блиског Истока;ма како, с друге стране, Берлин и Анкара имали и своје посебне, итекако озбиљне интересе и планове.
У најкраћем фебруарски и мартовски избор престоница које су посетили Николић и Вучић упућује на два закључка: обезбеђивање политичке подршке Турске, Немачка и Велика Британија представља спољнополитички приоритет за садашње руководство Србије, а коментари из Берлина и Лондона показују да је А. Вучић од свих Србијиних званичника човек од њиховог највећег поверења(„нови, јаки човек”).5)
Како нам је досадашњи биланс ангажовања В. Британије, Немачке и Турске када су у питању српски национални интереси исувише добро познат, потребно је проценити реалност врло оптимистичких очекивања које у погледу будуће сарадње са овим државама изказује званична Србија.
Најпре приметне су очигледне разлике када су у питању приоритетне области будуће сарадње између Србије и Турске, с једне стране, и Србије и Немачке и В. Британије, с друге стране. У односима са Турском економска сарадња је истакнута у сам врх приоритета, док су се разговори потпредседника Вучића, судећи по позицији и надлежностима саговорника највећим делом тицали Косова и Метохије, регионалне безбедоносне сарадње, заједничког учешћа у мултинационалним снагама за војне интервенције, као и сарадње у обавештајном сектору.6) Овакав закључак се може довести у везу са ресором којим примарно управља А. Вучић, као и са чињеницом да су В. Британија и Немачка као чланице ЕУ првенствено заинтересоване за испуњење услова који су у процесу добијања фантомског јунског ЕУропског датума испостављени пред Србију. Међутим, ни посао председника Републике није вођење економске политике, а према овлашћењима из чл. 13aЗакона о Влади први потпредседник би сасвим законито могао да води разговоре и из привредних ресора, што је, судећи по новинским извештајима, он уосталом и чинио, али је то била другоразредна и успутна тема. Вучићеви немачки и британски домаћини су изгледа много више били заинтересовани за безбедносна питања, него за привредну сарадњу, која је, с друге стране, потпредседнику Србијине Владе насушно потребна за домаћу употребу.
Наравно, ни једног тренутка не треба сметнути с ума да турски, из прагматичних разлога наглашено економски приступ, како истиче Д. Танасковић, служи остваривању циљева неосманистичке идеологије;7)инфраструктурне инвестиције у Рашкој области, као спони између Сарајева, Приштине и Скопља, као и у аеродром Морава код Краљева, то најбоље потврђују. Исувише комплексна тема српско-турских односа мора бити предмет посебне анализе.
Иделошка припрема Србијиног министра
Кључ за решење енигме садржаја Вучићевих берлинских и лондонских разговора налази се у сусрету који је пре берлинског пута потпредседник Вучић имао са председником Савета за регоналну сарадњу, Г. Свилановићем. Потврда овог сусрета стигла је од Г. Свилановића, који је истакао да је „са Вучићем разговарао о његовој предстојећој посети Берлину, као и у вези са добијањем датума отпочињања преговора Србије са ЕУ”.8) Организација у којој је Вучић добио инструкције пре одласка у Немачку делује у оквиру институционалног пројекта ЕУ под називом Процес сарадње земаља југоисточне Европе, а као наследник Пакта за стабилност југоисточне Европе.
Основни циљ ове организације, како стоји на њеном званичном сајту, је „подстицање и координација развојних пројеката који ће убрзати реформе у земљама региона и њихову интеграцију у европске и евроатлантске структуре”.9) Овај свој циљ Савет остварује инсталирањем наметнутих унификованих модела управљања у свим земљама чланицама, а у самом врху приоритета је област безбедности. Сам Свилановић у наведеном интервјуу истиче, како је Савет тих дана организовао окупљање руководећих људи војнообавештајних служби региона и како се ради на формирању заједничког безбедоносно-обавештајног софтвера за земеље региона. Међутим, Савет за регионалну сарадњу нема циљ да осигура безбедност у интересу држава југоисточне Европе, што би подразумевала синтагма „регионална сарадња”, већ, пре свега, у интересу евроатлантских центара моћи и старих европских држава. У основи овакве регионалне безбедоносне сарадње стоји идеја о подели држава на „постмодерне” и „предмодерне”, коју је изложио нико други до европски посредник у бриселским преговорима, британски дипломата и обавештајац Р. Купер (у својој књизи Сламање нација. Поредак и хаос у двадесетпрвом веку). Наиме, по Куперу извор хаоса у свету су „предмодерне државе”;да би себе заштитиле од таквог хаоса „постмодерне државе” (САД, В. Британија, ЕУ, Јапан) треба, макар и на силу, да у њима уведу свој поредак. Имајући то у виду, Савет за регионалну сарадњу нема други циљ, него да Кљакићевом речју, „пацификује предмодерни хаос кроз његово постмодерно запоседање”, које „има за постмодерне државе примарно одбамбену функцију”. У основи овакве стратегије стоји атлантистичка антиетика, коју је Купер врло успело сублимисао у реченици – Међусобно, држимо се закона, али када делујемо у Џунгли, ми такође морамо користити законе џунгле.10)
После идеолошко-безбедоносне иницијације код Свилановића, уследило је саслушавање Вучићеве евроатлантске правоверности на скупу Балкан у будућности Европе: улога Србије,који су Берлину организовале евроатлантске обавештајне структуре за окупацију Балкана, под маском НВО – Фондација Роберт Бош и Европски фонд за Балкан, као и њихова београдска агентура – Фонд за политичку изузетност Соње Лихт.11) Да је однос између Вучића и његових немачких домаћина протекао у духу европске колонијалне традиције показују речи немачког министра одбране Томаса Де Мезијера, сина генаралштабног потпуковника Вермахта Урлиха Мезијера, да „цени што је све што му је Вучић до сада обећао, и испунио”. Не знамо шта чини садржај обећања које је испунио Вучић, али знамо да се немачко задовољство углавном своди на визију једног од берлинских Вучићевих саговорника, најутицајнијег саветника канцеларке Меркел, Кристоф Хојзген, који се још пре 1999. залагао да „Србију треба натерати на колена”.12) Сличан неоколонијални приступ према Балкану показао је и британски министар В. Хејг, чији кабинет је Вучић ових дана напустио са нескривеним задовољством. У једном свом ауторском тексту од 2010. г. Хејг је говорећи о приликама у БиХ истакао како је „Босни пре свега потребна захтевна европска политика много јачих мишића, која би била у стању да користи батине, исто као и шаргарепе. Ту стоји јак аргумент да се запрети циљаним санкцијама против оних политичара који подривају босанску државу”.13)
Приоритети евроатлантске балканске политике
Вучићеви разговори са првим британским и немачким безбедњацима били су свакако одређени са две координате евроатлантске балканске политике, које је 2010. године, како показује истраживање Љ. Кљакића, јасно представио јавности заменик државног секретара САД за Европу, Ф. Гордон, у предавању под насловом Визија обамине администрације за Југоисточну Европу.Прву координату представља расистички стереотип, са својством вредносног постулата, да је Балкан кроз историју био извор светске нестабилности, због карактера балканских народа, а не због експанзионистичких интереса западних држава(Ф. Гордон: „Помислите како је Југоисточна Европа изгледала како на почетку тако и на крају двадесетог века. Балкански ратови су претодили првом светском рату, а током деведесетих се видео регион раздиран етничким ривалством, ултра-национализмом и крвавим грађанским ратом”). Како обезбеђивање сигурног безбедоносног поретка на Југоистоку представља приоритет у балканској колонијалној агенди евроатлантских планера, укључивање овог региона у европске и евроатлантске структуре представља нераздвојан и међусобно условљени процес (Ф. Гордон: „Две институције, више од свих, делују као стубови близанци европске слободе и просперитета: НАТО и ЕУ. Сједињене државе желе да раде са нашим европским партнерима на пуном увођењу Југоисточне Европе у ове институције”).14) Изјаву коју је лорд Таверсон дао приликом Вучићеве посете Лондону, да је Балкан простор „који Европа мора да интегрише и то брзо”15), треба искључиво схватити као поруку да за разлику од 2010. евроатлантска псеудоимперија нема више времена за „прикључење Србије Алијанси (НАТО) приступом корак по корак”, какву је тактику, по речима генералног секретара Расмусена, Србија званично тражила 2010. године.16)
Амбасадор САД у Србији је ових дана јасно маркирао шта се у евратлантској перцепцији види каоизвор нестабилности на Балкану: север КиМ и Република Српска. Прецизније, елементи српске државности, односно сваки облик самосталног српског национално-политичког живота ван граница Србије исцртаних у Вашингтону. Одговорност за обезбеђивање регионалне, односно НАТО стабилности на Балкану, док је Алијанса заузета активностима и даљим плановима на Блиском истоку, средњој Азији и Закавказју, додељена је Србијином руководству на његовом дугом путу ЕУропске лустрације. Следствено, од „новог, јаког човека” Вучића, Берлин и Лондон најпре очекују потпуну кооперативност у елиминисању српске државности на северу КиМ и помоћ у успостављању унитарне БиХ, кроз државноправно деградирање Републике Српске.
Државноправно и терторијално касапљење Срба представља константу у балканској политици Лонодона, некада Беча, а касније Берлина, још од отварања Велике источне кризе. Гроф Биконсфилд заступајући Британску империју на Берлинском конгресу, подршку окупацији БиХ од стране Аустро-Угарске правдао је речима да је такав „предлог није поднесен у интересу енглеском него у интересу мира целе Европе”. Европским легитимисањем скривала се енглеска зебња и мржња да ће се око православне Србије као Пијемонта формирати „велика словенска државна творевина”, чиме би „искочила надмоћност племена словенског, племена које је мало расположено да другима правду одаје”.17) Наравно, крајња адреса свих енглеских циљева била је Русија. Тако је први енглески конзул у обновљеној Србији, Хоџес, по писању енглеских историчара имао само два циља: „Прво, Србија треба да постане баријера даљим злоупотребама Русије; друго, Србија треба да се отвори ширењу трговине Велике Британије”. По свему судећи ни данашња Британска очекивања од Вучића, нису одмакла даље од очекивања које је Хоџес имао према кнезу Милошу.18)
НАТО батина у домаћим рукама
Немачки канцелар Бизмарк је говорио 1879. да су Србија и Црна Гора „камен спотицања на путу Аустрије”, односно на пангерманском походу на Исток. Данас тај камен треба уситнити и претворити у песак који неће жуљати НАТО пакт у походу на Исток. Или речју лорда Солзберија са Берлинског конгреса, „Европа жели да се створи стално стање ствари на Истоку”.19) НАТО је непосредном применом силе и подршком терористичко-сепаратистичким организацијама хрватских, муслиманских и албанских сепаратиста завршио грубе радове на својој балканској бази. Финалне, морално, историјски и материјално скупље и дуготрајније радове преузело је под фирмом регионалне стабилности садашње руководство у Београду, на челу са „новим, јаким човеком” Вучићем. Ови радови треба на терену да помогну процес трајног државног и националног претопљавања Срба у оквире вештачки скројених држава и нација на подручју БиХ, Црној Гори и тзв. Косову. Насупрпот томе, нестабилност државних структура у БиХ и Црној Гори животни је интерес српског народа у целини.
Став Т. Николића да Срби у Црној Гори не треба да имају свог председничког кандидата, као и укључивање прекодринске филијале СНС-а у страном руком формиран фронт за рушење М. Додика, односно Р. Српске, већ јасно говоре о томе какву ће политику према српским националним и државним интерсима у региону водити садашња владајућа гарнитура у Београду.20)
Модел балканске политике у којој ће Србе, као највећи народ, а по западноевропском геополитичком суду и „реметилачки фактор”, дисциплиновати и кажњавати сами Срби није нов. Он је у оваквом виду први пут примењен после Берлинског конгреса од стране краља Милана, овог „крунисаног агента Беча”, како га је окарактерисао један познати енглески историчар.21) И док су тадашњи напредњаци штитили аустријске интересе и тежње на Балкану, сузбијајући сваку националну радњу усмерену на ослобођење Босне и сједињење са Црном Гором, данашњим напредњацима је пало у задатак пацификовање Срба од К. Митровице, преко Подгорице, до Бања Луке, као кључно испитно питање за добијање сертификата НАТО чланства. Једини интерес за вођење овакве политике, као што је показала Тајна конвенција од 1881. између Аустро-Уграрске и Србије, има владајућа номенклатура у Србији, која услед политичког размимоилажења са сопственим народом, тражи потпору свог положаја на страни.
Модренизација као еуфемизам за духовно поробљавање
Политика подјармљивања сопственог народа се и у време владавине обреновићевских напредњака и данас легитимисала тежњом за „модернизацијом” Србије. Прави смисао овог семантички вишезначног израза је насилна или револуционарне, споља наметнута промена самог духовног, идентитетског кода српског народа, као духовно-историјске заједнице која је свој етос изворно формирала на вредностима православне византијске цивилизације. Не ради се ни о чему другом него у духовном поробљавању Српства, кроз пресађивање окупаторовог вредносног и културног модела који је најдубља антитеза сопственог националног духовног образца. Својим изјавама у европским престоницама да жели „да модернизује Србију”, те да „промене у нашим главама више нико у нашој земљи неће моћи да заустави”, Вучић пред евроатлантским естаблишментом легитимише себе као „модернисту”.22) Тиме се заклиње на спремност да настави рад на брисању источног, византијског духовног кода Срба, који су започели обреновићевски напредњаци, насатвили пројугословенски политичари и интелектуалци, српски комунисти, и најзад покушао да доврши Зоран Ђинђић. И управо се овде налази кљућ за право разумевање обећања да ће и Србија, после сопствене историјске самоосуде на вођење политике обреновићевских србијанских размера, моћи да се укључи у евроатлантску заједницу цивилизованих држава. Наиме, историја показује да је за западну, свеједно римску или атлантску политику, било неприхватљиво постојање државе Србије која би по културном моделу била превасходно православна, а по спољнополитичкој тежњи пијемонтска, са стратегијом да око себе окупи историјске српске земље – од Дунава до Јадрана, као неопходни услов свог биолошког и економског опстанка. Србија спремна да се одрекне сопственог народа и својих крајина, без историјске свести и аутентичне духовности, погодан је материјал за претапање у процесу стварања прозападног балканског амалгама. Зато данашња регионална сарадња под управљањем и надзором ероатлантских структура има своју историјску паралелу у залагању Енглеза да се уместо уједињене српске државе створи Југославија, како би се Срби сместили „у западњачку југословенску државу у којој ће католички Запад временом преузети вођство”.23) Западњачки културни модел који је био владајући у обе Југославије, осим у кратком периоду од 1945-1948, показује тачност процене коју је на почетку живота југословенске државе дао утицајни енглески историчар Ситон-Вотсон. Док се над Србима у обе Југославије спроводио југословенски духовни инжињеринг, Хрвати и Словенци су национално и материјално јачали. Судећи по Вучићевим берлинским и лондонским разговорима и данас је српским политичарима првенствени задатак да стражаре над сопственим народа, чувајући леђа НАТО пакту, док ће се други на балканским просторима бавити економијом.
Лажна дилема
Вештим медијско-обавештајним спиновањем српско супростављање европској и евроатлантској орјентацији се доводи у везу са руским интересима на Балкану. Међутим, већ из крупног кадра се може видети да је уласком у ЕУ и НАТО најнепосредније угрожено биолошко и духовно биће, већ увелико десеткованог, самог српског народа. Отуда су дилеме типа шта добијамо у савезу са Русијом, а шта губимо одустанком од евроатлантских интеграција, по својој далековидости и дубини потпуно инфантилне, једнаке дечијој уцени ако ми не купиш играчку, не ћу јести цео дан. Овакве вештачки наметнуте дилеме садашње генерације нису достојне народа који се кроз историју зрело и мушки носио са непријатељима, биолошки опстајући,а чувајући неупраљаним свој духовни лик.
С друге стране, искуство Берлинског конгреса и 1948. најбоље показује колико је одбрана савезничког положаја српског народа у најдубљем интересу Русије. Без активне дубинске политике на балканској средокраћи евроазијских путева Русија ризикује консолидацију непријатељског фронта према њој, а дефанзива може поново породити 1917. и 1991. годину и споља дириговану издају и унутрашње разарање руске државе. У Србији, на чијим ће аеродромима и војним базама према одредбама Споразума између Србије и САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Србији, бити стациониране трупе САД, руске инвестиције у гасно-нафтни сектор постају рањиве по свим основама.
Истовремено, постојање посебних реалних и легитимних интереса на српској и руској страни, не сме Србе и Русе да остави учаурене и изоловане у кавезу сопстевеног становишта. Само свест и рад на изградњи цивилизацијске матрице будуће pahortodoxia, може дугорочно да сачува ова два духовно најближа народа од „слатке” смрти у орвеловском „рају” запане цивилизације.
Пред избором
Што се српског народа тиче он стоји пред избором, који је почетком дведесетих година прошлог века формулисао далековиди Д. Калајић: „Српском народу је сада наметнута окрутно једноставна алтернатива или ће се супроставити ултиматумима и агресији – или ће капитулирати. Прва опција изискује и велике жртве, али само таква перспектива води очувању слободе, независности и суверенитета државе, те њеном уздизању у политичку, економску и војну силу првог реда. Друга опција, известно, води ка затомљењу српске државности, али не гарантује мир, нити поштеду од страдања”.24)
У свету високе дипломатије језик символа и гестова више говори од самих речи. Фотографисање енглеских домаћина са својим гостом из Србије испод слике Винстона Черчила, има тежину опомињуће поруке самом А. Вучићу. Најпре, на српски народ се и данас гледа из угла черчиловске политике, чију је садржину овај водећи британски атлантиста XXвека изразио речима: „У Европи постоје два милитаризма, пруски и српски. Пруски ће бити срушен у овом рату, а српски милитаризам такође мора отићи”.25) С друге стране, код самог Вучића, Черчилова слика би морала да изазове језиво подсећање на судбину ђенерала Михаиловића, кога су Енглези, због његовог одлучно српског становишта, хладнокрвно испоручили свом штићенику Брозу. Уосталом са Брзом их је везивало то што су се, по речима ђенерала Михаиловића, „борили до последњег Србина”.26) Временски ближу, с тога још и упечатљивију лекцију окрутности и превртљивости западних налогодаваца, према онима који за њихов рачун „модернизују” Србију, „новом, јаком” човеку Вучићу пружа судбина З. Ђинђића.
Коцкање Србијиних државника у великој арени европске политике, без ослонца и заштите у свом народу, бриљантно је описао С. Јовановић. Да би се супроставио руској тежњи да га ограничи у владавини једним великашким саветом, кнез Милош је потражио подршку Енглеза. Због превласти у Србији тадашњи енглески министар спољних послова Лорд Палмерстон је ушао у чарке са Русијом и био побеђен, „али баш зато што је то за њега била само чарка, он није готово ни осетио тај неуспех. Милош га је, напротив, платио престолом, јер није био у срећном положају Лорда Палмерстона да се могао чаркати с Русијом и сваки сукоб с том силом значио је за њега борбу на живот и смрт”.27)
1. Д. Калајић, На бранику Европе, против новог светског поретка, Војно дело, бр. 1-2, 1993, стр. 86.
2. Д. Танасковић, Неоосманизам:доктрина и спољнополитичка пракса, Београд, 2010, стр. 28-29.
3. Д. Калајић, На бранику Европе, против новог светског поретка, стр. 86-87, 91; С. Аврамов, Трилатерална комисија: светска влада или тиранија, Београд, 2006, стр. 110-111.
4. Љ. Кљакић, Криза:корисни идиоти и колапс Србије, Београд, 2011, стр. 207, 280-285.
5. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:419841-Vucic-20-februara-sa-Vesterveleom-u-Berlinu
6. http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-srbija-ima-veci-kredibilitet-u-nemackoj-nego-ikada-ranije.html; http://www.nspm.rs/hronika/vucic-u-dvodnevnoj-poseti-londonu.html; http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:418309-Nikolic-u-Turskoj-Izvoz-je-sansa
7. Д. Танасковић, Неоосманизам:доктрина и спољнополитичка пракса, стр. 102.
8. http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Svilanovic-Sa-Vucicem-sam-razgovarao-o-poseti-Berlinu.lt.html
9. http://www.rcc.int
10. Љ. Кљакић, Криза:корисни идиоти и колапс Србије, стр. 292-293.
11. http://www.bfpe.org/sr/aktuelno/260-berlin2013
12. http://lenta.ru/lib/14207474/; http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%B
13. Љ. Кљакић, Криза:корисни идиоти и колапс Србије, стр. 238-239.
14. Љ. Кљакић, Криза:корисни идиоти и колапс Србије, стр. 206-2010.
15. http://www.nspm.rs/hronika/vucic-u-dvodnevnoj-poseti-londonu.html
16. Љ. Кљакић, Криза:корисни идиоти и колапс Србије, стр. 235.
17. С. Новаковић, Најновија балканска криза и српско питање, С. Д. књ. 7, Београд, 2007, стр. 420.
18. М. Павловић, Енглези – највећи српски непријатељи, Зборник радова за бољу Србију, т. 1, Крагујевац, 1993, стр. 75. Реч је о раду, који је заједно са горе наведеним радом Д. Калајића спадао у ретка научна штива дубинских увида и закључака, на којима се изграђивала патриотска српска студентска омладина почетком деведесетих година прошлог века.
19. В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XXвеку, Београд, стр. 1992, стр. 37;С. Новаковић, Најновија балканска криза и српско питање, стр. 416.
20. http://srb.fondsk.ru/news/2013/02/27/sns-u-srpskoi-protiv-dodika.html; http://www.nspm.rs/hronika/slobodna-bosna-vlast-u-srbiji-na-celu-sa-aleksandrom-vucicem-napravila-plan-za-smenu-dodika.html
21. С. М. Протић, Резултати владавине краља Милана, Одломци из уставне и народне борбе у Србији, Беогеад, 1912, стр. 296.
22. http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Vucic-Kfor-da-ostane.sr.html
23. М. Павловић, Енглези – највећи српски непријатељи, стр. 79.
24. Д. Калајић, На бранику Европе, против новог светског поретка, стр. 88.
25. М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 854.
26. М. Павловић, Енглези – највећи српски непријатељи, стр. 81.
27. М. Павловић, Енглези – највећи српски непријатељи, стр. 76.
Фонд Стратешке Културе
