Да ли је избор првог члана Друштва Исусовог за папу потврда да је римској цркви неопходно много језуитског знања и скромности да би се извукла из једне од већих криза своје два миленијума дуге историје?
Шта се то догодило да папа постане члан реда коме су донедавно у Ватикану замерали што у теологији траже смисао и пут по властитој савести захтевајући од њих да се приклоне утврђеним доктринама Цркве?
Никада до сада језуита није био изабран за понтифекса максимуса, томе никада није био ни близу чак и када је уживао велико поштовање Цркве и ватиканске Курије попут прошле године преминулог надбискупа Милана Карла Марије Мартинија.
Што је то тако, приписује се чињеници да су језуите по вокацији и образовању интелектуалци склони да мисле својом главом – што изазива неповерење ауторитарне организације каква је Римокатоличка црква.
Испоставља се да већина кардинала која је учествовала у избору 266. папе промишљеност сматра потребном. Колико ће онда папа Фрањо моћи да помогне као припадник најутицајнијег и најбројнијег католичког реда који је, иако најмање затворен према јавности у односу на друге редове, вековима био енигма не само за јавност већ често и Светој столици?
Да ли је папа можда узео име Фрањо по једном од оснивача овог реда, Светом Фрањи Хавијеру? Ко су језуите?
Сматра се да у више од стотину држава света, у око 2.000 редовничких кућа, данас има 20.000 припадника овог мушког католичког реда који промовише скромност, чедност и послушност користећи гесло Ad Majorem Dei Gloriam –Све на већу славу Божју.
„Вероваћу да је бело што видим црно ако хијерархија Цркве тако одреди”, писао је шпански витез из Баскије Игнасио Лојола који је Друштво Исусово основао 1539. као одговор на реформацију која се ширила Европом.
Ред је већ после годину дана обезбедио признавање римског папе Павла Трећег, постајући веома утицајан, док су његови припадници били изузетно политички активни широм Европе.
Језуите су биле умешане у заверу за обарање енглеске краљице Елизабете Прве, а повезују их и са завером чији је циљ био разарање парламента пошто је Џејмс Први ред прогласио незаконитим.
Како су били ангажовани у решавању важних политичких проблема, језуите су одлазили у жаришта криза али и мисионарства. Из неких од њих у Европу су донели ванилу и друге зачине.
Језуите су познате и по својој улози током шпанске инквизиције. Иако, супротно раширеном мишљењу, нису били њени оснивачи 1480. јер су то били доминиканци, језуите су биле веома активне све до распуштања суда Светог уреда инквизиције 1834. године.
Неки су им се дивили, други страховали од њихове дисциплине. Папа Клемент Четрнаести их укида 1773, али их 1814. папа Пије Седми поново успоставља.
Врховни поглавар реда је врховни генерал са седиштем у Риму. Можда је и зато Наполеон својевремено говорио да су језуите „војна организација, а не црквени ред” јер је њихов циљ да стекну моћ контроле над целим светом којим ће владати један човек – „црни папа, главни генерал језуита”.
Језуите су у оквиру „католичке обнове” традиционално ангажоване у школству и просветитељству. Крајем 16. века добијају сопствени Грегоријански универзитет, а век касније по Европи постоји више од 500 језуитских школа. Група језуита је 1613. основала прву гимназију исусоваца у Београду.
Њихов допринос науци је несумњив још од времена Галилеа Галилеја. Први су изумели живу код мерења температуре, открили појаве везане за разбијање боја кроз призму, поставили диференцијални рачун, изумели дијапозитив.
Током 17. и 18. века велики број европских интелектуалаца похађао је неки од језуитских завода: Руђер Бошковић, Молијер, Декарт, Монтескје, Балзак, Волтер, Калдерон дела Барка. Важе за велике патроне уметности.
У Друштво могу да уђу само они који су најмање три године католици. Око три четвртине језуита су свештеници, али постоји и око 2.000 језуитске браће који преузимају ове завете али нису заређени, и близу 4.000 „сколастичара”, оних који уче за свештенике.
Језуите су и данас највише ангажоване у сфери образовања и духовне обнове, док су њихови политички утицаји традиционално прекривени мистеријом ватиканских коридора.
