Од када је светска економска криза заврнула славине из којих је цурио капитал, углавном спекулативног карактера, према земљама у развоју па и Србији, када су банке почеле да износе уместо да уносе новац, наше политичке и економске елите су се досетиле једног новог концепта економске политике – реиндустријализације. Као што се из самог назива може закључити, реиндустријализација подразумева да је некада постојала индустрија, па је уништена, а да би је сада поново требало подићи.
Да је индустрија некада становала овде показују подаци да је Србија 1989. године имала преко милион људи запослених у овом сектору економије, а сада око 300.000 или да је 1989. године индустрија је учествовала са преко 30 одсто у БДП-у да би данас пала испод 15 одсто.
Време идеолошких цврчака
Термин реиндустријализација на велика врата ушао је у јавност 2010. године са програмом Посткризни модел економског раста и развоја 2011-2020. године који је касније произведен и у државни документ тадашње владе. Након што баш ништа није урађено на развоју производње или побољшању пословног амбијента у наредне две године, и следећа влада обећава заокрет ка оживљавању индустрије. Тако је економско-политичко-естрадни догађај године Копаоник бизнис форум, од милоште назван српски Давос, био претходне седмице (12 – 15. март 2013.) посвећен управо реиндустријализацији. Тренутно је главни заговорник обнављања производње – министар финансија и привреде Млађан Динкић који обилази фабрике по Србији и обећава да је баш њихова индустријска грана од стратешке важности и да ће добити помоћ државе.
Уз неспорну чињеницу да је земљи наше величине и нивоа развијености неопходна јача индустрија и извоз, поставља се питање да ли људи који су последњих десет и више година најодговорнији за спровођење економске политике која је довела до тога да индустрију имамо само у траговима, а тамо где су некада стајале фабричке хале имамо тржне центре и шопинг молове, може да подигне индустрију на ноге.
Професор Млађен Ковачевић сматра да је управо садашњи министар финансија најодговорнији за уништавање индустрије.
Као гувернер је више од две године држао фиксни курс и хвалио се тиме, а инфлација је у првој години била 40 одсто, у следећој 16, а у половини треће године осам одсто. У комбинацији са Мирољубом Лабусом који је спровео претерану либерализацију увоза, учинили су увозну робу толико ценовно конкурентном да није било спаса домаћој привреди. Када су 2001. године на Економском факултету изнели своју концепцију ја сам упозорио на последице по индустрију. Динкић је тада био, како је рекао, запањен свешћу својих професора који су на нивоу седамдесетих година прошлог века. На тврдње да домаће фирме неће моћи да се боре са страном конкуренцијом због јаког динара, одговорио је да ако не може да се бори и да смањи трошкове треба да се затвори. Тако је и било. Касније, као министар финансија имао је у својим рукама Национални инвестициони план и било би природно да су се одатле финансирали индустрија и нето извозници, али ништа од тога. Касније ни као министар за регионани развој ништа по том питању није урадио, тврди Ковачевић, један од економиста који је од почетка упозоравао на пропаст домаће економије али су га због тога називали катастрофичарем.
Он напомиње да би било занимљиво видети шта су они који данас причају о индустријализацији говорили 2001. године када су ширили оптимизам и говорили да смо на правом путу, да ће се економија развијати на услугама и како је то светски тренд.
Када сам упозоравао да нам треба индустрија и да је треба штитити, добио сам од једног колеге одговор: прошло је време мрава, а дошло је врме цврчака, опомиње Ковачевић.
Приватизација против индустрије
Реална апресијација динара и агресивно смањење царина отворили су пут страној роби, али и дали предност потрошњи у односу на производњу, па док су се производне фирме једна за другом затварале или одлазиле у дубиозу, цветале су банке, трговина и продаја некретнина, односно – ништа што би могли да извеземо.
Ковачевић указује да је сада тешко поново успоставити индустрију и отворити фабрике јер после 20 година уништавања више нема ни квалификованих радника, ни инжењера, ни средстава за увоз опреме пошто Србија сваке године мора да отплаћује четири милијарде евра спољног дуга.
Сарадник Института економских наука Божо Драшковић истиче и други фактор који је сравнио са земљом индустрију, а то је приватизација. Од 2.350 приватизованих предузећа чак сваки трећи уговор је раскинут, а 537 фирми уопште није успело да нађе купца. Можда најпогубнији податак је да од некада 680.000 запослених у друштвеним фирмама, у тим истим, сада приватним предузећима ради око 280.000 људи.
Они који су без икакве идеје и разумевања проповедали да ће распродаја решити све проблеме, сада не могу да решавају проблем реиндустријализације. Они немају идеју, теоријски су заробљеници либералног модела. То је идеја иза које не стоји ништа. Ту бих издвојио Александра Влаховића који је био министар за приватизацију (сада председник Савеза економиста Србије који је организовао Копаоник бизнис форум, прим.нов.) и подсетио на документ који су направили 2002. године за промоцију приватизације. На тај билтен су ставили уништена предузећа као слику за пре приватизације, а после приватизације све изгледа дивно. Творци те идеје неће да одговоре шта је узрок који је довео до садашње ситуације, а били су и теоретичари и практичари целог претходног процеса. Оне који су критички промишљали о томе називали су комунистима и застарелим теоретичарима, каже Драшковић.
Драшковић истиче и да су и међу најгласнијим бизнисменима за реиндустријализацију, осим неколико изузетака, они који су капитал створили трансакцијама некретнинама, трговином и увозом.
Према његовим речима, сем неколико земаља богатих природним ресурсима, све мање земље морају имати индустрију.
Ако приватни сектор то не може да уради, потребна је помоћ разумне државе. Сматрало се да ће приватизација и дерегулација довести до раста ефикасности, али све што смо добили је прерасподела богатства. Неки су се деведесетих и после 2000. залагали да се задржи континуитет у управљању друштвеним предузећима, да се директори мотивишу да сачувају фирме. Међутим, то је оцењено – као гнусно, од стране људи који су деведесетих дошли до пара и који су онда покуповали та предузећа, подсећа Драшковић.
Заблуда је, сматра он, да страни капитал може опоравити привреду и индустрију, јер тај капитал води рачуна само о свом профиту и зато је потребан другачији приступ државе.
За почетак неко мора да одговара зашто је поставио управне одборе и менаџменте који су упропастили фирме. До сада се показало да је држава лош власник, али приватни капиталисти су још гори, и ту не мислим на ситне предузетнике који гледају да раде и зараде већ на оне који су ту да склоне новац на швајцарске рачуне. Нова позиција треба да буде – одговорна држава која није корумпирана и бирократизована, каже Драшковић који истиче и одговорност интелектуалаца који су зарад својих интереса спремни да ћуте и не укажу на последице деловања лоше економске политике. Он такође, истиче да пропаст индустрије треба сагледати из вше углова и видети и објективне разлоге попут распада СФРЈ и Источног блока и губитка тржишта земаља трећег света.
Балкан Магазин
